Svet pre i posle bezvodnog potopa: Trilogija LudAdam Margaret Atvut



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prikazivanje sveta koji smatramo poznatim i svojim za deset, za pedeset, sto ili više stotina godina u popularnoj kulturi postalo je česta tema, skoro opšte mesto, čak manir – u knjigama, na filmu, u stripovima, pretpostavili smo skoro sve što nas može zadesiti, od invazije vanzemaljaca do zombi apokalipse. Jedna nit ovih pretpostavki prati naučna dostignuća, proučavanje sadašnjosti planete da bi se percipirala budućnost – spada, dakle, u naučnu fantastiku – a druga nit se grčevito drži za maštu, i stvara nemoguće, bajkovite slike budućnosti.

Kanadska književnica Margaret Atvud u romanima trilogije „LudAdam“ prati prvu nit, ali apeluje i na maštu, koristeći jedan od najpoznatijih mitova čovečanstva – mit o potopu, poznat iz Biblije, ali i iz još starijih tekstova, kakav je „Ep o Gilgamešu“. Ona se oslanja na naučna dostignuća ali ne ide u daleku budućnost, već predviđa sutrašnjicu, događaje i otkrića koje ljudi već uveliko svesno i nesvesno kreiraju, i prikazuje svet koji ljudi sa početka XX veka mogu da zamisle, i da se pritom zamisle nad svojim postupcima i stavovima. Ova antiutopija pokazuje svet sutrašnjce na jasnim temeljima današnjice, što je čini verovatnom i čini da se u prikazane događaje skoro potpuno veruje, uz zrno sumnje – da li je moguće da će svet izgledati baš ovako?


Trilogiju „LudAdam“ čine romani „Antilopa i Kosac“ („Oryx and Crake“) iz 2003. godine, „Godina potopa“ („The Year of the Flood“) iz 2009. godne, i „LudAdam“ („MaddAddam“) iz 2013. godine, koji još nije prevedena na srpski jezik. Lud Adam, naziv trilogije, potiče iz interaktivne internet igre „Izumiraton“ koja postoji u svetu ovih romana, i koja je pod kontrolom osobe koja ima pseudonim LudAdam. Ovaj nik, u originalu MaddAdam, asocira na Adama, prvog čoveka po Bibliji,  koji je imenovao sve životinje koje su živele, dok LudAdam imenuje one koje su izumrle u trenutku odvijanja radnje ovih romana.

Bez straha, ovi romani nemaju za cilj da nametnu konkretne stavove i mišljenja, ili da budu nametljivo poučni, već čine da čitalac sagleda budućnost na jedan drugačiji način, razmlisli o nekim već danas aktuelnim temama, ili da preispita svoje sopstvene stavove o genetskom inžinjeringu, genetski modifikovanoj i organskoj hrani, o ekologiji, dominantnim sistemima i društvenim uređenjima današnjice. Ovi romani imaju moć da pripovedanjem, koje je zaista brilijantno, povedu čitaoce na putovanje u budućnost, verovatnu i izvesnu, i zato, bar meni, prilično jezivu i strašnu, ali ne i beznadežnu.

Dakle, radnja ovih romana vezana je za „bezvodni potop“ – infekciju koja od svih živih bića na zemlji ubija samo ljude – za događaje koji do njega dovode i koji za njim slede. Naravno, ima pošteđenih, da li slučajno ili promišljeno zaklonjenih od pošasti nije jednostavno razlučiti. Jer, u romanima se ne dobijaju odjednom sve činjenice, naprotiv, pripovedanje je stavljeno u ruke likova, čitalac kroz njihove reči i misli saznaje šta se i kako desilo za deset, pedeset, sedamdeset godina od današnjih dana.

Margaret Atvud najavljuje svet u kome je čovek definitivno postao mera svih stvari, i kao takav je postao neumeren, nemaran, pretežak sebi samome i prirodi čiji je nekada bio deo, a čiji je apsolutni gospodar konačno postao. Međutim, svet koji anticipira Margaret Atvud ima i vrhovnog gospodara koji je progutao i samog čoveka, a to je kapital, nezajažljivost, pohlepa i beskrupuloznost oličena u Korporacijama, koje upravljaju životima prepotopskih ljudi na različite načine.

U svetu romana trilogije „LudAdam“ poznate vrste životinja su istrebljene; umesto poznatih životinjskih vrsti stvorene su nove, sa različitom svrhom ili čak i bez nje. Etike u naučnim istraživanjima nema, a niko je više i ne očekuje u nauci. Životinje se uveliko koriste za uzgajanje ljudskih organa, proizvođači vitaminskih tableta plasiraju bolesti za koje posle prodaju i lekove, estetska hirurgija je dovedena do svog zenita, i  omogućujuje da se promeni sve na telu – od boje kože do same kože, roditelji mogu da biraju kakvu će decu imati, seks i nasilje su glavna zabava, uživo i na internetu, i prikazi nasilja i seksa su dovedeni do ekstrema. Navedeno i još puno toga se može kupiti, ali i prodati; mušterije su najčešće zaposlenici korporacija koji žive u oazama oko svojih radnih mesta, zaštićeni od obespravljene i korporacijama nepotrebne rulje koja živi u plebejama – nekadašnjim gradskim blokovima, ali i od zagađenog vazduha i vode koja ostaje stanovnicima plebeja.

 U plebejama se javljaju zraci pobune protiv ovakvog stanja stvari, ekstremniji protivnici koji sabotiraju i gerilski napadaju tekovine ovog novog poretka smatraju se teroristima, a oni miroljubivi, kakvi su Božji baštovani, smatraju se bezopasnima, dok ne osvoje izvesnu moć. Međutim, zanimljivo je da se pobuna javlja i u okrilju korporacija, jer još ima naučnika koji imaju svest i savest, pa tako ovo ipak nije potpuno dehumanizovan crno-beli svet.

Nosioci radnje ovih romana su likovi koji su članovi Božjih baštovana, ili likovi na neki način povezani sa njima. Božji baštovani su pacifistička ekološka sekta koja se oslanja na hrišćanstvo, ali i budizam i hinduizam i čiji su članovi veoma bitni u ovim romanima. Božji baštovani se u davnijem prepotopskom vremenu smatraju brzopasnim, jer ih većina ljudi smatra za čudake koji propagiraju mir i ljubav u svetu koji gubi i jedno i drugo, ali njihove aktivnosti ubrzo postaju radkalnije, i samim tim postaju prgonjeni kao opasni za poredak. 

Prikazana slika društva je društveni ekspres lonac u ključanju gde mnogi misle da rade dobro čineći nešto najgore, i tu je glavna privlačnost ovih romana, u likovima koji ove dileme nose: Džimi, Tobi, Amanda, Ren, Zeb prikazani su kao ljudi koji ovaj svet doživljavaju i preživljavaju na različite načine, svako od njih pruža drugačiji pogled na svet, kazuje svoju istinu o prepotopskom i postpotopskom svetu, a i o sebi samom u njemu, naravno.

Ovi romani uverljivo prikazuju šta sve može da se dogodi kada čovek pretera sa igranjem boga, i pokazuje da je ponekad teško razlučiti šta je od toga dobro a šta pogrešno i loše, jer je priroda sveta koji je čovek svesno i nesvesno stvorio konfuzna kao i čovek sam, i izaziva Prirodu (ili, možemo reći, i samog Boga) da uzvrati istom merom.

Ovi romani inspirisali su muzičare (roman „Godina potopa“ u sebi sadrži himne koje su dobili i muziku, koje se mogu čuti i na Youtube  – „Hymns of the God's Gardeners“), dizajnere odeće, verske organizacije, organizacije koje se bave zaštitom životinja i životne sredine, a po ovim romanima se trenutno radi i tv serija; posebno je zanimljiv sajt yearoftheflood.com, posvećen romanu „Godina potopa“. 

Ivana Nikolić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva