Četvrtog juna 2016. se navršilo tačno 20 godina od objavljivanja kontroverznog albuma „Load“, kultne metal grupe „Metallica“. Fanovi širom sveta su bili šokirani onim što su čuli od prve sekunde uvodne „Ain't My Bitch“, pa sve do poslednjih taktova pesme „The Outlaw Torn“. Sami članovi benda su u nekoliko prilika govorili o tome da su pretpostavljali da fanovi očekuju neku vrstu nastavka „Crnog albuma“, ali da oni nisu uopšte bili u tom fazonu. S obzirom da su u tih pet godina između dva „full-length“ izdanja gotovo bez prestanka bili na turnejama, ko zna šta je sve uticalo na njih da promene svoj zvuk za 180 stepeni. Pošto je prvobitna zamisao za album bila ta da on bude dupli, u isti koš ću staviti i „Reload“ koji je objavljen 17 i po meseci kasnije. 


Za moj ulazak u metal vode su najviše zaslužni (ili krivi – zavisno od ugla gledanja) „The X Factor“ od „Iron Maiden“ i „Load“. Eto, „autsajderska“ izdanja, ona koja izlaze iz koloseka i koja kvare matriks metal „čistunaca“. „Load“ i „Reload“ bi, pretpostavljam, bili mnogo više hvaljeni da su objavljeni od strane nekog posve novog benda. No, imali su tu „nesreću“ da ih potpiše, uz malopre pomenute Britance, najveće metal ime. Mahom potcenjena izdanja u vreme kada su objavljena – barem što se tvrdokornijih medija tiče. Oni koji su se bavili muzikom za šire mase su pisali prave hvalospeve. Izdavačka kuća je profitirala, kao i sam bend. Koliko god da je „Crni album“ i dan danas magnet za zaradu, ovi „blizanci“ su isto tako privukli milione i milione dolara zarade. No, dosta o tome, da se bacim na najbitnije – muziku.

Oba su albuma imala nekoliko veoma, veoma slabih memanata. „Mama Said“ i „Low Man's Lyrics“,  za početak. Daleko od toga da su to baš loše pesme, ali u to vreme su se takve pesme stavljale na B strane singlova. Potpuno iskaču iz koncepta, prave stanku tamo gde ne treba i teraju slušaoca da batali dalje slušanje. Onda je tu gomila „osrednjih“ pesama za koje bi najlogičnije mesto bilo da se nađu na mini albumu koji bi otvarala neka od „jačih“ numera. Ruku na srce, „fileri“ nisu retka pojava na albumima mnogih grupa, ali ih ovde ima poprilično. „Hero of the Day“, iako fina pesma za koju je urađen više nego simpatičan spot, ostavlja  krajnji utisak da „nit' smrdi, nit' miriše“. Onda ide defile hardrokersko-kantri eksperimentalnih numera koje su „catchy“ sa jedne strane, a sa druge vas teraju da se zapitate „šta koj' k..“? „Cure“, „Poor Twisted Me“, „Ronnie“ (koju neverovatno gotivim, ali ipak..) – sve tri prosto vrište „Mi smo Metalika i radimo šta nam se 'oće!“ Khm... Od njih odskače „Carpe Diem“, spora, teška i ubitačna i sa mnogo manje kantrija u sebi.

Posle nabrojanih su tu „Wasting My Hate“, hit koji to nikada nije postao jer mu fali sve ono što „Ain't My Bitch“ ili „Fuel“ imaju, „Thorn Within“ – mešavina „Until It Sleeps“ i „The House Jack Bult“, veoma dobra pesma, stavljena u skroz drugi plan. „Better Than You“, pesma koja vas diže do refrena i usled nekog žešćeg tripa vas ostavlja da beskonačno dugo čekate vrhunac koji nikad ne dođe. Toliko potencijala, a tako malo uspeha. Pa, „hej-hej-ouu“ „Slither“, numera koja je dušu dala da se svira uživo, ali se svela samo na to da uz „Bad Seed“ samo upotpuni mesto na disku. A, onda – iznenađenje: kako bi „U2“ zvučali kada bi svirali metal. „Where the Wild Things Are“, „zli“ brat blizanac pesme „Hold Me, Thrill Me, Kiss Me, Kill Me“. Njena jedina falinka je ta što se uopšte i našla na albumu. Trebalo je da bude poseban singl, eventualno deo nekog soundtrack-a, jer je skroz van svetova u kojima je „Metallica“ orbitirala.

„Druga klasa“ pesama, nimalo loših, daleko od prosečnih, ali ipak ne u istom krčagu sa onim najboljim: „2 x 4“, „The House Jack Buld“, „Devil's Dance“, „Prince Charming“ i „Attitude“. Ovo su zapravo odlične pesme, ako gledamo sam žanr. Ako gledamo opus benda – daleko su one od onih najboljih, barem sa ova dva albuma. „Ain't My Bitch“, „Fuel“ – pravi izbor za otvaranje izdanja, pogotovo kada posle toga idu „The Memory Remains“, „Until It Sleeps“ i „The Unforgiven II“. I tih pet numera je više nego dovoljno za svakog fana. Ali... tri prava dragulja su one najduže pesme: „Bleeding Me“, „The Outlaw Torn“ i „Fixxxer“. Najsporije, najmračnije, najdepresivnije, najteže i definitivno najbolje. Ako je već morao kantri da se provlači kroz celokupno snimanje i da donekle upropasti krajnji proizvod, ovde je to nadomestio u potpunosti. Samo da su malo tvrđe distorzije bile odabrane, uz malo manje ispoliranu produkciju, siroviju čak... Uh! Ako sa jedne strane imate „...And Justice For All“, „Eye of the Beholder“ i „The Frayed Ends of Sanity“, sa druge su upravo ove tri nabrojane. Možda se neko neće složiti sa ovom komparacijom, ali ako se u obzir uzme trajanje svake numere ponaosob, kostur pesama, i aranžmani, plus jačina svake od njih – povezanosti definitivno ima.

Ne želim da „branim“ bend, jer ne vidim poentu toga – imaju oni menadžment i ljude za to. Takođe ih ne „opravdavam“ za to što su objavili ovakve albume. Ali, u vreme kada su se oni našli na rafovima muzičkih prodavnica, grandž je pevao svoju labudovu pesmu, (finiji) metal je postao komercijalna muzika koja se vrtela na „MTV-ju“, thrash bendovi su tražili sebe (sem „Testament-a“ koji nikada nije posustao), ne tako mali broj njih je pravio još uvrnutije eksperimente, „britpop“ je dominirao top-listama, boys (and girls) grupice su polako uzimale veliki deo kolača za sebe, a muzička industrija i korporativci iz fotelja su samo tražili načina da povećaju svoje već prepune bankovne račune. Dodajte na to zasićenje stalnog sviranja istih pesma na turneji bez kraja, promene koje se u ljudima dešavaju i zbog mnogo manje bitnih stvari, kao i uticaj prepotentnog producenta i dobićete produkt u vidu ova dva albuma. Već sam napisao da bi oni bili mnogo bolje prihvaćeni da ih je potpisao drugi bend, ali to je bilo tada – veoma teško je neki bend mogao da iskorači iz davno zacrtane rute, dok se danas eksperimentisanje gotovo pa i potencira.

„Load“ i „Reload“ su u istoj ravni sa „Cryptic Writings“ i „Sound of White Noise“ – odlična dela za koje je potrebno vreme da se u potpunosti prihvate. Svi oni su kao vino – što su stariji, to su bolji.

Antonio Jovanović