Koliko ste depresivni na skali od jedan do „Joys of Life“?
Helly Cherry
Te 2014. godine je Dopamine&Serotonine rešio da pokrene „Joys of Life“, suicidno-depresivni blek metal projekat u kome je baš on zadžen za sve. Već godinu dana kasnije je svetlost dana (ili, bolje rečeno, tminu najcrnje noći) ugledao album „Dom Tod sei Dank“. Dakle, sem što je u pitanju depresivni black metal to je još i depresivni black metal na nemačkom jeziku. Tako se izgleda karma sveti jugoslovenskoj kinematografiji za sve one pobijene Švabe u partizanskim filmovima, hah.
Ovakvi albumi se ne slušaju kada ste u bedaku već samo onda kada svesno želite da se izbedačite do krajnjih granica. Ako vam je preko glave toga da bude srećni, vedri, vazda spremni za šalu i šegu, onda obavezno ubacite ovaj album u plejlistu, pojačajte zvučnike taman toliko glasno da komšije ne zovu muriju i lezite u krevet. Soba mora biti zamračena, inače nema poente ako sunčevi zraci dopiru do vas. Koncentrišite se na te usporene, režuće rifove, na taj jeziv vokal i te pomalo iritantne, nakucane bubnjeve (iritantne zbog boje samo, da su „pravi“ to bi zvučalo mnogo bolje). Ima tu i basa, tankog doduše, ali sasvim dovoljnog da pojača efekat ovih „samodestruktivnih“ tonova.
Nisam fan ovog blekerskog podžanra, te ne mogu da „Dom Tod sei Dank“ uporedim sa nekim drugim, sličnim albumom. Da budem iskren, ne verujem da bih uopšte i slušao nešto ovakvo više od par minuta da nije ove recenzije. Dobra stvar u svemu tome je da se u ovih skoro 37 minuta može čuti nekih finih deonica, finih ideja i aranžmana. Ako gledam album iz neutralnog ugla, nepristrasno, mogu reći da zadovoljava sve kriterijume tog „sveta“ kom pripada. S druge strane, moje najsubjektivnije mišljenje je da ne bih pustio ovaj album ponovo bez nekog baš debelog razloga. To je isto kao sa najekstremnijim grindcore-om ili najiritantnijim noise-om: takvi žanrovi (i takva muzika) su namenjeni samo najtvrdokornijim fanovima, sladokuscima najvećih zvučnih eksperimentisanja. Ipak, ako želite da čujete nešto što inače ne slušate i pritom volite da kolekciju diskova popunite raznolikim sadržajem, onda je ovo definitivno pravi album za vas. Ako makar malo volite black metal pride, tim bolje.
Krajnja ocena: omča, bočica cijanida i dva tupa žileta.
Antonio Jovanović
Ovakvi albumi se ne slušaju kada ste u bedaku već samo onda kada svesno želite da se izbedačite do krajnjih granica. Ako vam je preko glave toga da bude srećni, vedri, vazda spremni za šalu i šegu, onda obavezno ubacite ovaj album u plejlistu, pojačajte zvučnike taman toliko glasno da komšije ne zovu muriju i lezite u krevet. Soba mora biti zamračena, inače nema poente ako sunčevi zraci dopiru do vas. Koncentrišite se na te usporene, režuće rifove, na taj jeziv vokal i te pomalo iritantne, nakucane bubnjeve (iritantne zbog boje samo, da su „pravi“ to bi zvučalo mnogo bolje). Ima tu i basa, tankog doduše, ali sasvim dovoljnog da pojača efekat ovih „samodestruktivnih“ tonova.
Nisam fan ovog blekerskog podžanra, te ne mogu da „Dom Tod sei Dank“ uporedim sa nekim drugim, sličnim albumom. Da budem iskren, ne verujem da bih uopšte i slušao nešto ovakvo više od par minuta da nije ove recenzije. Dobra stvar u svemu tome je da se u ovih skoro 37 minuta može čuti nekih finih deonica, finih ideja i aranžmana. Ako gledam album iz neutralnog ugla, nepristrasno, mogu reći da zadovoljava sve kriterijume tog „sveta“ kom pripada. S druge strane, moje najsubjektivnije mišljenje je da ne bih pustio ovaj album ponovo bez nekog baš debelog razloga. To je isto kao sa najekstremnijim grindcore-om ili najiritantnijim noise-om: takvi žanrovi (i takva muzika) su namenjeni samo najtvrdokornijim fanovima, sladokuscima najvećih zvučnih eksperimentisanja. Ipak, ako želite da čujete nešto što inače ne slušate i pritom volite da kolekciju diskova popunite raznolikim sadržajem, onda je ovo definitivno pravi album za vas. Ako makar malo volite black metal pride, tim bolje.
Krajnja ocena: omča, bočica cijanida i dva tupa žileta.
Antonio Jovanović