Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

dreDDup - Death Oven (Rebels Have No Kings)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ovako. Pre nego se upustite u avanturu zvanu dreDDup, moramo prvo da razmotrimo elementarno poznavanje žanra o kojem ćemo ovde da pišemo.
   Po meni, ne postoji adekvatan naziv za ovaj pravac u muzici. Popularno se zove industrial ali moje skromno poznavanje muzike, industrialom smatra nešto drugo iz drugog vremena. Sa sadašnjim industrialom ima neke veze, onako bolje da kažem dodirne tačkice. Svakako je kompletni underground, možda i najveći koji slušam. Da vam dočaram lepše, među mojim ličnim prijateljima ima recimo pet fanova kao ja, među fejsbuk prijateljima možda dvadesetak. I toeto. Znači većina vas koji ovo čitate nije upućena u ovaj harsh electro, osim ako niste ljubitelj recimo prva četiri albuma benda Combichrist, KMFDM, Skinny Puppy i jednog autora sa ovih prostora Kult of Red Pyramid. I ogromnu količinu saw klavijatura po pesmi.
   Posebnu ljubav gajim prema jednom slepom crevu ovog pravca a to je neka vrsta tehno muzike sa primesama body i harsh-a, oličena u bendovima kao što su Chainreactor, S.A.M., Alien Vampires, Noisuf-X i tako dalje. Zašto sve ovo pišem?
   dreDDup i frontmen ovog benda Mihajlo Obrenov su, što bi se u estradnom svetu reklo, kontroverzni biznismen. Pre svega, elementarnom hrabrošću da bez podilaženja bilo kome, radi muziku koju voli mada je zavidno daleko od bilo čega nedajbože popularnog.  Poistovećujem dreDDup sa njim jer se svih ovih godina postava menjala kao i koncept. Sad kada smo razjasnili te neke činjenice oko načina na koji se muzički izražava, nadam se da vam je i malo jasnije zašto ima britke i brutalno iskrene postove i komentare. On nikoga ne želi da namerno nervira, jednostavno je takav.
   Pred nama je izuzetno dobar album „Death Oven (Rebels Have No Kings)“.
   Jedno zaista reprezntativno izdanje ovog žanra. Prepuno brutalnih ritmova, saw klavijaturama, harsh vokalima i sjajnim provokativnim semplovima ženskog stenjanja, ružnih reči i pretećih tekstova. Aranžmanski sjajno raspoređenih tokom čitavog albuma.
   Od početka nas dovodi u stanje prirodnog besa svojstvenog ovom bendu kojeg se ne bi postidela i velika imena ovog pravca. Čisto da odmah znamo šta nas čeka.
   Album otvara pesma „engaded to madness“ čiji naslov zanimljivom igrom reči kad se pročita zajedno zvuči kao „Giljotina“. Jaka i energična, sa deonicom u drop beat-u, prekida sa već pomenutim semplom seksi ženskog vokala koji kaže „I’m such a bad little girl“. Nastavlja sa pomalo ebm-ovskom „I Dream Alone“. Setnom, kao što i sam naslov kaže, zvuči kao nedosanjana noćna mora. Malo brža „Pris“ takođe u oldskul electro fazonu, puna melodičnih klavijatura koje su reske i harmonične. Onda dolazimo do pesme naslova ponovo od igre reči koja bi trebalo da znači „Diskoteka“ i pravi je biser ovog albuma. Za plesne podijume mračnog undergrounda. Ili BDSM dungeona.
   „Zelia“ je skoro dramenbejs samo onaj mračniji i kaže „Mi nismo oni koji jesmo, mi jesmo oni koji jesmo“. Refren je žestoki nojz sa haunting vriskovima i semplovima. Odlična ako na dosadnoj dnb žurci želite da preplašite devojčice koje vrckaju. „Venom“ još jedna poslastica sa ovog albuma. Zamišljam je u live izvođenju nekog thrash metal benda. Rifoski sintovi i jak ritam. Završava semplom koji me svaki put nasmeje „I was thinking about sucking my own dick infront of my family on Easter“. Ne znam odakle ga je maznuo ali sjajan.
   Žestoka „Flame Still Burns“ nastavlja u nešto sporiju „Re-Morse Code“ koja mi je prvi put kad sam preslušavala album delovala kao slaba i monotona ali ako se poveže sa kontekstom albuma, lepo uvodi u moj lični favorit a to je „Point of No Return“. Instrumental sporijeg tempa je prava harsh balada a i na kraju nas očekuje moj drugi favorit „Last Supper“. Blasfemična i simfonijska, kao muzika za finale nekog starog horor filma. Ne da sam toliko ljubitelj sporih pesama već su mi ove dve poslednje pesme nakon žestokog albuma iznenađenje i to sasvim adekvatno uklopljene da album ne izgubi na jezivosti i snazi.
   Zrelije delo od prethodnog, kao što je i prethodno bilo zrelije od prethodnog. dreDDup je bend koji se razvija, bez obzira na to što verovatno nema mnogo slušalaca ovde. I dalje je beskompromisno i dostojanstveno. Moja jedina zamerka je što album zbog veoma sličnih, možda i identičnih farbi sintova više deluje „živo“ nego studijski, jer mi se čini da je veća pažnja posvećena drum setovima, semplovima i aranžmanima.  Osim u „I Dream Alone“ isto mogu da kažem i za vokale, mada su dobro odrađeni. Ja lično bih samo unela malo raznovrsnosti u taj deo benda, zbog dinamike i to je sve.
   Ako ste sada spremni, preporučujem avanturu zvanu dreDDup i ovaj album, pa možda vas probudi, digne iz mrtvih ili inspiriše na žestok kinky seks. Sva tri su oke. You and Kravica Zorica like this.

Olja Wagner



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva