Februar, hladan i pun snega, nije mesec koji možete povezati sa godišnjicom mature, ali baš taj događaj dovodi Vilija nazad iz Njujorka u rodni Knigt’s Ridge. Čini se kao da mu je to bilo potrebno da se na par nedelja skloni i razmisli šta će raditi u svom životu, u kojem ga čeka karijera pijaniste i brak sa lepom advokaticom. Problem, zar ne? Bar tako je i on mislio do povratka kući…

Moram, pre svega, reći da devojke i žene možda neće gledati ovaj film na isti način kao muškarci. Pri tom ne želim da pravim tu podelu i diskrminisanje žena, kao što činim kad ponekad zamerim sistemu koji je dozvolio osobama ženskog pola da završe pravni fakultet ili polažu vozački ispit ;) U stvari, ženama je ovo uputstvo za upotrebu muškaraca, koji će pronaći deo ili celog sebe u nekom od likova. Film o prijateljstvu, očekivanjima, ljubavi i drugarstvu, posmatran posebno iz ugla muškarca i posebno iz ženskog ugla, može pomoći u boljem razumevanju kako u stvari funkcionišu odnosi „jin“ i „jang“…
 

Vili Konvej (Timothy Hutton) je tridesetogodišnjak, jedini koji je od svog društva uspeo da napusti Najtsridž i napravi, za njih nedostižnu, karijeru – svira u njujorškim klubovima i u vezi je sa uspešnom advokaticom Trejsi (Annabeth Gish), koju upoznajemo kroz njegovu priču, a vidimo tek u poslednjoj četvrtini filma. Zanimljivo je da drugari o njoj saznaju kroz poređenje sa lokalnim lepoticama ili devojkama koje su im ostale u sećanju kao „dobre ribe“ godinama nakon završetka školovanja („u odnosu na Keli Norman, telo 7.5, faca 7.5, ličnost 7.5“). Zvuči poznato…

Tomi „Birdmen“ Roulend (Matt Dillon) je pre desetak godina bio najveća faca u školi, kapiten fudbalskog tima, u vezi sa lepom Darian (Lauren Holly), ali  problem je što su najbolje godine života ostale daleko iza njega i što sam sebe ni blizu ne podseća na osobu koju je zamišljao da će postati. Darian je u braku, doduše nezadovoljna, a sve što Tomiju uspeva je da bude u paralelnoj vezi sa njom i par godina mlađom Šeron (Mira Sorvino), koja i dalje u njemu vidi srednjoškolskog heroja. I Tomi i Darian misle da njen muž ne zna šta se u trećoj smeni dešava u porodičnoj kući, ali znate i sami koliko uspešno se takve tajne čuvaju u malim gradovima.

Preko leta se zajedno rade na građevinama, a zimi kamionima čiste sneg sa puteva koji su zavejani bar pet puta nedeljno. Žive u istoj kući, a Pol (Michael Rapaport) ima različiti ljubavni problem od Tomijevog. Od kako zna za sebe, u vezi je sa Džejn (Martha Plimpton) i ponaša se kao da je još uvek u prvom polugodištu srednje škole. Njegova soba je oblepljena posterima manekenki u kupaćim kostimima, pas se zove „Eli Mekferson“ i jedino što preduzima kad ima obavezu je da je odloži ili izbegne. Teško mu je da shvati zašto ga Džejn „iznenada“ napušta nakon hiljadu godina „zabavljanja“, a još više se nervira što je ona, vegetarijanka, sada u vezi sa mesarom. Sve što zna da uradi kako bi je vratio je da nagura tonu snega ispred njene garaže, progoni je u kafeu u kojem radi i nudi joj brak tri puta na dan. Da li zbog dijamantskog prstena braon boje ili činjenice da se u telu tridesetogodišnjeg čoveka nalazi petnaestogodišnji tinejdžer, Džejn ne želi da mu se vrati – bar dok se nešto ne promeni.

„Odeljensku zajednicu“ još čine feministkinja Đina Barisano (Rosie O’Donnell), čija replika o lepim devojkama čini jednu od osnova filma, zatim Stenli „Smrda“ Vomak (Pruitt Taylor Vince), vlasnik lokalne kafane u kojoj društvo provodi slobodno vreme, Majkl „Mo“ Moris (Noah Emmerich), poslovođa u lokalnoj fabrici, jedini koji se oženio i ima porodicu, kao i Kev (Max Perlich), radnik u Tomijevoj i Polovoj firmi, viđen kao „večiti mladoženja“, ali ubedljivo najbolji drugar od svih.

Dakle, Đina – pokazujući duplericu Plejboja Viliju i Tomiju – o takvim devojkama kaže sledeće:

„Ovo je šala, varka. Ovo je sranje! Implantati, kolagen, plastika, zubi s krunicama, isisano salo, kosa s umecima, nos operisan, grm obrijan. To nisu prave žene, u redu. To su nakaze lepote. Zbog njih se mi, normalne žene sa borama, nabranim sisama, celulitom, osećamo falično. Ja se ne primam na to, u redu? Ali vi, kreteni, ako pomislite da postoji šansa da povalite nešto takvo, nama, stvarnim ženama, ne pružate ništa što liči na obavezu. Bedno. Ne znam šta ćete. Završićete kao 80-ogodišnjaci koji balave u staračkom domu. Hoćete li onda odlučiti da je vreme da se sredite, oženite, dobijete decu?“

Lepe devojke su svuda oko vas, a vi to ne želite da vidite, u nadi da ćete jednog dana završiti sa lepoticom sa duplerice – ali ne pomislite da li su takve namenjene vama i to je ono o čemu se, pored ostalog, radi u ovom filmu.

U Njujorku je kišno veče i Vili, nakon svirke, odlazi na autobusku stanicu i kreće kući. Tamo ga čekaju otac, depresivan nakon majčine smrti, i brat Bobi, pubertetlija kome je Vili idol (igra ga David Arquette), ali ne i adekvatni sagovornik. U kuću pored njihove doselila se Marti (Natalie Portman), koja je lepa, pametna, zabavna, ali jedini problem je što ima 13 godina. „Ali sam starija u duši“… Već nakon prvog razgovora, Marti i Vili počinju da osećaju nešto što, recimo tako, nije prikladno obzirom na razliku u godinama, ali film ne donosi ni trunku „lolita kompleksa“ (iako se završava dijalogom Pola i Marti: „Znači ti si mala Lolita iz komšiluka? – Znači ti si drug iz srednje škole, alkoholičar?“).

Zašto nam je tako teško da shvatimo šta zaista posedujemo i da li je neophodno pogledati i tuđe živote, kako bi došli do tog saznanja?

Da li je potrebno da „samo se još jednom zaljubim„, što mi je svojevremeno priznao moj, sada već sredovečni, prijatelj, poslednji romantik grada Uba? Možda se baš tada, sagledavajući prednosti i mane te nove ljubavi, otvaraju novi vidici i uspevamo da shvatimo da ono što imamo je dovoljno dobro i vredno i nema potrebe da tražimo nešto drugo. Otprilike je to suština priče koju je Vili saznao nakon – treba li reći neuspešnog – flerta sa Endirom (Uma Thurman) i noći provedene u kućici za pecanje na ledu, u razgovoru čija rečenica bi trebalo da odzvanja u ušima svima koji sumnjaju: „Stvar je u tome da postoji tip koji misli isto to za Trejsi. On je ljubomoran na tebe. Ti radiš sve to sa njom.„

Film je režirao Ted Demme, režiser iz meni omiljene njujorške škole filma, koja je poznata po specifičnoj kameri i zvuku, toliko različita od holivudskog sjaja i u mnogome približnija običnim ljudima. Scenario je delo Skota Rozenberga (Scott Rosenberg), poznatog po radu na filmu „Things to Do in Denver When You’re Dead„, takođe jednim od klasika i među omiljenim filmovima grupe likova koji vas zabavljaju pišući ove tekstove. Inače, Rozenberg je poreklom iz Masačusetsa, tako da nije čudno što se radnja filma dešava upravo u gradiću nedaleko od Bostona, glavnog grada te američke države.

U produkciji Miramaksa i Woods Entertainmenta, film je praktično neprimetno stigao do zarade od preko 20 miliona dolara. Na međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, Španija, 1997. godine je osvojio nagradu za najbolji scenario, dok je iste godine Chicago Film Critics Association nominovao Natali Portman za najbolju sporednu ulogu i za glumicu koja obećava (ovu nagradu pokupila joj je „heroina“ muzike i filma, Kurtni Lov, vesela udovica o kojoj sam već hejtovao nebrojeno puta).

Scenografija je lišena skupocenih detalja i kulisa, već se radnja skoro čitavim trajanjem filma dešava u ulicama, restoranima i kućama u Knight’s Ridge-u, što sve nas, odrasle u malim gradovima, bez problema uvlači u priču i čini da se osećamo kao da posmatramo svoj život ili živote naših prijatelja. U likovima iz filma lako je prepoznati druga iz odeljenja, komšinicu u koju ste bili zaljubljeni ceo život, najboljeg drugara ili drugaricu koja je bila bliža nego rođena sestra. Prepoznaćemo i sebe u nekome od njih, u svima po malo ili u jednom određenom i zato će ovaj film imati veću emotivnu vrednost par dana nakon gledanja.

Neke misli i pitanja će dolaziti kad im se najmanje budemo nadali. Ničim izazvan, četvrtkom popodne, nakon dolaska sa posla, neki unutrašnji glas će pitati „da li si zaista ovo želeo i o tome sanjao na kraju srednje škole?“ Verovatno ne, jer – konkretno u mom slučaju – nisam nikada postao kapiten KK Real Madrid ni podigao pehar Evrolige na kraju sezone posle koje prelazim u Lejkerse, ali iza i uz mene je mnogo toga na šta mogu biti ponosan – porodica, prijatelji, pa čak i malo cenjeni posao službenika za javne nabavke, u sredini u kojoj to nosi mnoge rizike.

Za kraj, Polova replika kada je, izgleda, shvatio da je srednja škola završena i najbolji fudbaler iz odeljenja možda nikad neće zaigrati ni za ekipu iz „španske srpske lige“:

Od lepih devojaka ti se zavrti u glavi kao da si celo prepodne pio viski s kolom. Pored nje se osećaš kao car, ispunjen najboljom stvari na svetu, obećanjem. Obećanjem za bolje dane, za veću nadu, za novo sutra. Ta ruda se može naći na kapiji lepe devojke, u njenom osmehu, njenoj duši, načinom na koji čini da svaka grozna stvarčica u životu izgleda da će biti u redu. Super manekenke, Vili, one su samo to, flaširano obećanje. Šavovi novog dana, nada koja pleše na visokim potpeticama.

P.S. Sličnu tematiku, ali smeštenu u okruženje državnog fakulteta u Njujorku, prati i serija „Felicity“, ranijih godina emitovana na RTS-u, a danas dostupna preko Netflixa, iTunesa ili nama pristupačnijih načina dobavljanja „legalnog“ audio i video sadržaja.
 
Stefan Teodosić, Zabavište