Ensiferum, Fleshgod Apocalypse, Heidra: Od renesansne Italije do ratničke Finske



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Sinoć (14.4) sam zbog svakakvih razloga morala da jurcam u Dom omladine kako ne bih propustila veći deo koncerta koji sam čekala već neko vreme. S obzirom na to da nisam imala vremena da vidim kakve fotke ljudi kače po eventu, iznenadila sam se kada sam videla da koncert nije u Amerikani, već u sali ispod. Nikada nisam bila ovde, te sam bila veoma znatiželjna po pitanju toga kakav će zvuk biti.

Nažalost, propustila sam veći deo polusatnog nastupa danskog benda Heidra. Ono što sam za kratko vreme uspela da zapazim je da bend ima sjajnu energiju, kao i da su bez mnogo muke uspevali da izazovu ovacije. S obzirom na to da su žanrovski bliski hedlajnerima večeri, odlično su se uklopili u ceo koncept i bili prihvaćeni od strane publike.

Vizuelno (a možda i muzički) najprijatniji mi je bio drugi bend podrške, italijanski Fleshgod Apocalypse. Svetla su postala prigušena i dok je jedan po jedan član benda izlazio na binu, ja sam posmatrala bez daha. Nakon pevačice u raskošnoj haljini i sa venecijanskom maskom i štapom, pojavio se muški deo benda, svi u renesansnoj odeći i sa corpse paintom što je odavalo utisak kao da su malopre ustali iz kovčega, malčice otresli prašinu sa sebe, uzeli instrumente i popeli se na binu. Tokom pesme „In Aeternum” koju su ove večeli izveli prvu, sopran Veronice Bordacchini, se čuo veoma slabo, a upravo on daje ovom death metal sastavu neki ambijentalni momenat. U nastavku koncerta se to koliko – toliko popravilo, tako da smo svi mogli da uživamo. Iako growl gitariste dominira u pesmama ovog benda, meni su posebnu pažnju privukle vokalne sposobnosti basiste, koji je zadužen za clean vokale. Tokom celog nastupa osećala sam se kao u pozorištu. Sve, počevši od odeće ovih muzičara, preko dima koji se stalno komešao oko benda, pa do pijaniste koji je sedeo za klavirom leđima okrenut publici, kao da je obavijalo ceo ovaj nastup velom misticizma. Bila sam prijatno iznenađena, kako muzički, tako i vizuelno. Ne znam da li su svi ljudi koji su ovacijama i šutkama ispratili ovaj bend zaista i njihovi fanovi, ali izgledalo je kao da jesu. To samo pokazuje da ovaj bend može da pokrene i ljude koji ih čuju prvi put. 


Nakon ovog nastupa nalik ambijentalnoj pozorišnoj predstavi, usledila je mala pauza, a zatim se prostorom prolomio zvuk intro-a za „March of War”. Ensiferum su izašli na binu, a masa sa war paintom na licima pohrlila je napred. Moram priznati da mi ovaj bend mnogo više prija uživo. Imam osećaj kao da zvuče mnogo dinamičnije i veselije nego na snimcima. Moja pažnja je veći deo ovog nastupa bila usmerena na najrazigranijeg basistu ikada. Sami ceo koncert nije imao mira, trčao je po bini, skakao i oduševljeno razgovarao sa publikom, ne skidajući osmeh sa lica. Naprosto je nemoguće odvratiti pogled od takve pojave. U stopu ga je pratio i novi član benda, harmonikašica Netta Skog, koja je u bendu odmenila klavijaturistkinju Emmi nakon što je napustila bend iz porodičnih razloga.

Iako zbog stepeništa u ovoj sali prostora za šutke nije bilo mnogo, to nikoga nije sprečilo da iste započinje. Pesme „My Ancestor’s Blood”, „Twillight Tavern”, i „In My Sword I Trust” izazvale su neverovatne ovacije. Bend je tokom celog koncerta bio opušten, uživali su u onome što rade, iskoristili svaki slobodan momenat da se našale i samim tim su održali sjajan koncert.

Mislim da je održavanje koncerta u donjoj sali bio dobar potez jer je onaj ko je želeo mogao da se skloni na stepenice i da od pozadi savršeno vidi koncert, a takođe je akustika sale bila vrlo dobra. Radujem se i nadam ponovnom slušanju ovih bendova i ponovnom održavanju koncerata ovog tipa u ovoj sali.

Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

txt: Jelena Ostojić
foto: Jovan Mihajlović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva