Danijel Apro: Telepapatija
Helly Cherry
Ovo je malo nezgodno, činilo mi se kada sam počeo da pišem, jer, zapucao me roman za zid, i kontinuirano me streljao svojim ubojito blesavo lucidno uličarsko intelektualnim pisanjem. Držao me tako svo vreme čitanja, čitavih nekoliko sati koliko mu je potrebno posvetiti vremena, jer, rekoh nebrojeno puta, pravi su romani uvek kratki, i uvek čitljivi, sve ostalo je za tvrdo koričenje, enciklopedijske rasprave i ulaske u čitanke.
Ovo je, zapravo, veoma nezgodno, jer prvi sam put, čitao štivo nekog koga lično poznajem i za koga odvajkada znam kako piše, pa sam unapred znao da će mi se dopasti, pa sam se unapred spremio za neprestanu vrtoglavicu, a opet, prislonio me Šajkaš (jer ja ga od dana upoznavanja zovem tako, mada nisam siguran da znam zašto) uza zid i ne dade mi ni da predahnem, ni da mrdam dok nisam priznao i sebi i sada vama, da je ovo knjiga koja nikada neće imati konkurenciju u bilo čemu što će se između korica pojaviti u bilo kom obliku, bilo gde. I nije stvar u tome što je ovo prvi roman kojim bi Novi Sad trebao da se ponosi, jer je prvi put predstavljen savršeno književno, u jednom književnom delu, onako ogoljeno, jednostavno, bez umetničkih zajebancija, tako pomalo učmalo, samodovoljno, nadrndano i lepo, kakav ovaj predivan grad bez aerodroma jeste, ne. Niti je stvar u tome što je postavka romana tako blesava, sedmogodišnji telepski dečak sa suicidalnim mislima i njegov komšiluk i njegov kraj i njegova porodica tokom turbulentnih devedesetih, ne. Niti činjenica da autor piše svestan toga koliko je dobar i koliko zna i koliko ga boli uvo za sve navedeno, ne.
Zapravo, zviznulo me je. To je. A kako i ne bi kada je neko uspeo da u jednu telepsku priču smesti kompletnu istoriju filozofije sveta, sa svim svojim najvažnijim predstavnicima, i da recimo tako dečački jednostavno predstavi tu komplikovanu Hegelovu viziju a zatim je efektno obesmisli i baci kroz prozor, da se seti mojih omiljenih helenskih mislilaca, sa onim prelepim imenima, Anaksimandara se setio, ej, Heraklita, na primer, i tako. Da uz filozofe provuče i bulumentu sportskih junaka tog, ovog i onog doba, jedinog Ronalda, Valderamu Karlosa, da mistični Ero s onoga svijeta koji se pojavi u isečku jednog dela u nekoj limuzini ispod jakne nosi dres Letećih magaraca iz Verone, mog omiljenog svetskog fudbalskog kluba, jebiga, da fantastično autentično i realno predstavi sve što je bilo i sve što nije bilo važno u jedinom zapravo vrednom zlatu neke naše reprezentacije, one atinske 95, da se usputno bavi jedinom Kafkinom manom a to je ta smotanost u opisivanju žena, da svo vreme priče u pozadini sviraju taktovi, tonovi i stihovi najboljeg Azrinog albuma koji mi se već mesecima vrti u kolima, da ih uzme sve tako u hiljadama primeraka sa sve političarima, glumcima, provuče kroz uske i ni po čemu posebne ulice najlepšeg novosadskog predgrađa u kojem sam i sam jedno vreme živeo, i to baš u toj maloj Prvomajskoj ulici, nemajući pojma da je tu ikada bio Centroslavijin market, da ih dakle sve dovede na Telep, pri tom ne mrdajući ni jednog svog lokalnog junaka ni pedalj dalje, ma ni do Limana, i da ih u poslednjem poglavlju u pretposlednjem činu alfabetski nabroji. E tako.
Mislim, sve ovo je zapravo vrlo jednostavno. Moguće je da ćete negde uskoro čitati o tome da je ovo nagrađeno premijerno prozno izdanje zapravo odličan prvenac mladog i talentovanog novosadskog autora o kome ćemo još čuti i slične baljezgarije, ali ovo je realno nešto najbolje napisano na ovom malom, i od kreativne ludačke energije operisanom jezičkom području, u dugo, dugo vremena. Prisvajaću ovu genijalnu knjigu, barem pomalo i kao svoju, i biću ljubomoran na Šajkaša, jer sam zapravo oduvek maštao da napišem jednu ovakvu, sa ovakvim likovima i u ovakvom šmekerskom, lucidnom, pomalo uličarskom a zapravo duboko elitnom stilu. Aplauzi do kraja čina, pa vraćanje na bis, pa još nekoliko puta. Šajkaš majstore.
Marko Gaić
Ovo je, zapravo, veoma nezgodno, jer prvi sam put, čitao štivo nekog koga lično poznajem i za koga odvajkada znam kako piše, pa sam unapred znao da će mi se dopasti, pa sam se unapred spremio za neprestanu vrtoglavicu, a opet, prislonio me Šajkaš (jer ja ga od dana upoznavanja zovem tako, mada nisam siguran da znam zašto) uza zid i ne dade mi ni da predahnem, ni da mrdam dok nisam priznao i sebi i sada vama, da je ovo knjiga koja nikada neće imati konkurenciju u bilo čemu što će se između korica pojaviti u bilo kom obliku, bilo gde. I nije stvar u tome što je ovo prvi roman kojim bi Novi Sad trebao da se ponosi, jer je prvi put predstavljen savršeno književno, u jednom književnom delu, onako ogoljeno, jednostavno, bez umetničkih zajebancija, tako pomalo učmalo, samodovoljno, nadrndano i lepo, kakav ovaj predivan grad bez aerodroma jeste, ne. Niti je stvar u tome što je postavka romana tako blesava, sedmogodišnji telepski dečak sa suicidalnim mislima i njegov komšiluk i njegov kraj i njegova porodica tokom turbulentnih devedesetih, ne. Niti činjenica da autor piše svestan toga koliko je dobar i koliko zna i koliko ga boli uvo za sve navedeno, ne.
Zapravo, zviznulo me je. To je. A kako i ne bi kada je neko uspeo da u jednu telepsku priču smesti kompletnu istoriju filozofije sveta, sa svim svojim najvažnijim predstavnicima, i da recimo tako dečački jednostavno predstavi tu komplikovanu Hegelovu viziju a zatim je efektno obesmisli i baci kroz prozor, da se seti mojih omiljenih helenskih mislilaca, sa onim prelepim imenima, Anaksimandara se setio, ej, Heraklita, na primer, i tako. Da uz filozofe provuče i bulumentu sportskih junaka tog, ovog i onog doba, jedinog Ronalda, Valderamu Karlosa, da mistični Ero s onoga svijeta koji se pojavi u isečku jednog dela u nekoj limuzini ispod jakne nosi dres Letećih magaraca iz Verone, mog omiljenog svetskog fudbalskog kluba, jebiga, da fantastično autentično i realno predstavi sve što je bilo i sve što nije bilo važno u jedinom zapravo vrednom zlatu neke naše reprezentacije, one atinske 95, da se usputno bavi jedinom Kafkinom manom a to je ta smotanost u opisivanju žena, da svo vreme priče u pozadini sviraju taktovi, tonovi i stihovi najboljeg Azrinog albuma koji mi se već mesecima vrti u kolima, da ih uzme sve tako u hiljadama primeraka sa sve političarima, glumcima, provuče kroz uske i ni po čemu posebne ulice najlepšeg novosadskog predgrađa u kojem sam i sam jedno vreme živeo, i to baš u toj maloj Prvomajskoj ulici, nemajući pojma da je tu ikada bio Centroslavijin market, da ih dakle sve dovede na Telep, pri tom ne mrdajući ni jednog svog lokalnog junaka ni pedalj dalje, ma ni do Limana, i da ih u poslednjem poglavlju u pretposlednjem činu alfabetski nabroji. E tako.
Mislim, sve ovo je zapravo vrlo jednostavno. Moguće je da ćete negde uskoro čitati o tome da je ovo nagrađeno premijerno prozno izdanje zapravo odličan prvenac mladog i talentovanog novosadskog autora o kome ćemo još čuti i slične baljezgarije, ali ovo je realno nešto najbolje napisano na ovom malom, i od kreativne ludačke energije operisanom jezičkom području, u dugo, dugo vremena. Prisvajaću ovu genijalnu knjigu, barem pomalo i kao svoju, i biću ljubomoran na Šajkaša, jer sam zapravo oduvek maštao da napišem jednu ovakvu, sa ovakvim likovima i u ovakvom šmekerskom, lucidnom, pomalo uličarskom a zapravo duboko elitnom stilu. Aplauzi do kraja čina, pa vraćanje na bis, pa još nekoliko puta. Šajkaš majstore.
Marko Gaić