Urban & 4 - Muzičko hodočašće po treći put u Fabrici
Helly Cherry
Damir Urban sa svojom četvoročlanom ekipom sedmog aprila održao je zaista neverovatan i maestralan koncert u novosadskoj Fabrici. Tom prilikom, promovisao je poslednji album „Mamut“, izdat 2014. godine, ali i dalje potpuno svež i osvešćujući.
Ovo sjajno veče imao je priliku da otvori zagrebački indie/alternativni sastav „And the kid“, koji se publici predstavio prevashodno sa numerama sa albuma „Grand Mal“. Svirali su nekih pola sata, sasvim dovoljno da predstave svoj rad, a da ne umore publiku pred očekivani spektakl.
Nakon višeminutnog instrumentalnog uvoda, na bočnim stepenicama pojavile su se poznate siluete, a svetlo je njihove senke učinilo masivnim, pa je kompletan ugođaj bio istovremeno zastrašujuć i blistav. Zasvirali su „Kada se voda povuče“, i publika je već od prve numere bila ravnopravni drugi vokal benda. Pesme su se nizale vrlo slikovito, kao kakav šareni pejzaž, tako da ni jedan jedini momenat nije bio umarajući niti dosadan. Album „Mamut“ je bio kičma, prožet sa starijim pesmama i svakom slušaocu poznatim Urbanovim hitovima. Nakon treće numere, Damir se morao presvući, jer su ga pantalone žuljale, a sve je to preneo na šalu i aludirao na hrvatsku pop pevačicu koja više puta tokom koncerta menja stajling. Iako je naglasio da pesmu „Ništa sveto“ nisu izvodili dugi niz godina, te da su je svega dva puta provežbali, njome su razvalili Fabriku, i nije se primetila ni jedna greška, ni jedan zastoj, kao da je redovna na repertoaru. Tu negde na sredini večeri, odsvirane su široj publici najpoznatije pesme – „Ako se napijem do smrti“, „Budi moja voda“, „Ona zove se nebo“... Zatim se par devojaka na Damirom poziv popelo na binu i sa njim zapevalo „Priđi mi bliže“. Kako je Damir rekao, bend ne želi da koristi snimljene semplove, a pošto sa sobom ne mogu da vode decu koja su pevala u studiju, moraju da improvizuju na ovakav način. Par pesama kasnije, Damir je ušao u publiku i pevao zajedno sa njima. Pošto sam bio na suprotnoj strani, nisam uspeo da ga vidim, ali po svemu sudeći, prepustio je poverenje tom drugom vokalu – publici. Publika je to poverenje opravdala, pa se činilo da će Damir do kraja koncerta ostati van bine, ali se ipak vratio gore, kako bi svima pružio ujednačeno zvučno zadovoljstvo. Završili su ovaj magični koncert numerom „Malo je“ i u mraku nestali sa bine. Naravno, publika nije dozvolila da se miljenici tek tako povuku, i uz neumoran aplauz vraćeni su na prvi bis. Bend ima stav i mišljenje da ne svira one najpoznatije, radio-friendly pesme na bisu, nego njima drage pesme, što je zaista za pohvalu kada je ovakva muzika u pitanju, jer publika ovde sluša umetnika, a ne pukog svirača. Posle prvog bisa, publika je i dalje bila neumorna, te je naterala bend da se vrati još jednom. Koncert je konačno okončan numerom „Aroma satanica“ u kojoj se pokazao onaj najdominantniji potencijal benda. Damir je prvo zatražio da se sva svetla ugase, kako bi upalio lapmicu ispod mikrofona koja mu je osvetljava lice, uz opasku da je bolje da mu svetli lampica u lice nego Ajfon. Zatim je uživo snimio kratke semplove udarajući u sve na šta je naišao na bini, od stalka za mikrofon, preko kahona na kom je sedeo, do raznih drvenih, perkusionih pločica. Atmosfera se lagano kuvala do konačne erupcije. U toplom vazduhu je ostala mantra „I biće isto sve dok ne bude drugačije...“ Bend se uz duboki naklon zahvalio mnogobrojnoj publici, i konačno su oko pola dva iza ponoći napustili binu.
Bend „Urban & 4“ svirao je u Fabrici, malom bezličnom prostoru, pogodnom uglavnom za neke žešće svirke ili izložbe. Ali neverovatnost ovih ljudi pretvorila je taj prostor u kakvu mermernu dvoranu ili antički amfiteatar. Pokazali su da muzika koju izvode nije samo nataložena u prstima, već da je duboko i čvrsto usađena u srcima i da su ta srca spremna da je nesebično podele sa svakim posetiocem, svakim prijateljem koji se tu našao, što su oni bez imalo muke i učinili.
Tihomir Škara
Ovo sjajno veče imao je priliku da otvori zagrebački indie/alternativni sastav „And the kid“, koji se publici predstavio prevashodno sa numerama sa albuma „Grand Mal“. Svirali su nekih pola sata, sasvim dovoljno da predstave svoj rad, a da ne umore publiku pred očekivani spektakl.
Nakon višeminutnog instrumentalnog uvoda, na bočnim stepenicama pojavile su se poznate siluete, a svetlo je njihove senke učinilo masivnim, pa je kompletan ugođaj bio istovremeno zastrašujuć i blistav. Zasvirali su „Kada se voda povuče“, i publika je već od prve numere bila ravnopravni drugi vokal benda. Pesme su se nizale vrlo slikovito, kao kakav šareni pejzaž, tako da ni jedan jedini momenat nije bio umarajući niti dosadan. Album „Mamut“ je bio kičma, prožet sa starijim pesmama i svakom slušaocu poznatim Urbanovim hitovima. Nakon treće numere, Damir se morao presvući, jer su ga pantalone žuljale, a sve je to preneo na šalu i aludirao na hrvatsku pop pevačicu koja više puta tokom koncerta menja stajling. Iako je naglasio da pesmu „Ništa sveto“ nisu izvodili dugi niz godina, te da su je svega dva puta provežbali, njome su razvalili Fabriku, i nije se primetila ni jedna greška, ni jedan zastoj, kao da je redovna na repertoaru. Tu negde na sredini večeri, odsvirane su široj publici najpoznatije pesme – „Ako se napijem do smrti“, „Budi moja voda“, „Ona zove se nebo“... Zatim se par devojaka na Damirom poziv popelo na binu i sa njim zapevalo „Priđi mi bliže“. Kako je Damir rekao, bend ne želi da koristi snimljene semplove, a pošto sa sobom ne mogu da vode decu koja su pevala u studiju, moraju da improvizuju na ovakav način. Par pesama kasnije, Damir je ušao u publiku i pevao zajedno sa njima. Pošto sam bio na suprotnoj strani, nisam uspeo da ga vidim, ali po svemu sudeći, prepustio je poverenje tom drugom vokalu – publici. Publika je to poverenje opravdala, pa se činilo da će Damir do kraja koncerta ostati van bine, ali se ipak vratio gore, kako bi svima pružio ujednačeno zvučno zadovoljstvo. Završili su ovaj magični koncert numerom „Malo je“ i u mraku nestali sa bine. Naravno, publika nije dozvolila da se miljenici tek tako povuku, i uz neumoran aplauz vraćeni su na prvi bis. Bend ima stav i mišljenje da ne svira one najpoznatije, radio-friendly pesme na bisu, nego njima drage pesme, što je zaista za pohvalu kada je ovakva muzika u pitanju, jer publika ovde sluša umetnika, a ne pukog svirača. Posle prvog bisa, publika je i dalje bila neumorna, te je naterala bend da se vrati još jednom. Koncert je konačno okončan numerom „Aroma satanica“ u kojoj se pokazao onaj najdominantniji potencijal benda. Damir je prvo zatražio da se sva svetla ugase, kako bi upalio lapmicu ispod mikrofona koja mu je osvetljava lice, uz opasku da je bolje da mu svetli lampica u lice nego Ajfon. Zatim je uživo snimio kratke semplove udarajući u sve na šta je naišao na bini, od stalka za mikrofon, preko kahona na kom je sedeo, do raznih drvenih, perkusionih pločica. Atmosfera se lagano kuvala do konačne erupcije. U toplom vazduhu je ostala mantra „I biće isto sve dok ne bude drugačije...“ Bend se uz duboki naklon zahvalio mnogobrojnoj publici, i konačno su oko pola dva iza ponoći napustili binu.
Bend „Urban & 4“ svirao je u Fabrici, malom bezličnom prostoru, pogodnom uglavnom za neke žešće svirke ili izložbe. Ali neverovatnost ovih ljudi pretvorila je taj prostor u kakvu mermernu dvoranu ili antički amfiteatar. Pokazali su da muzika koju izvode nije samo nataložena u prstima, već da je duboko i čvrsto usađena u srcima i da su ta srca spremna da je nesebično podele sa svakim posetiocem, svakim prijateljem koji se tu našao, što su oni bez imalo muke i učinili.
Tihomir Škara