Da li internet ubija čar muzike?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pre nekih mesec dana sam krenuo u sređivanje particije na hard disku na kojoj držim svu muziku i ostalu multimediju. Naime, došlo je do toga da nisam imao ni 10 GB slobodnog prostora, te sam se denuo na prepakivanje i odstranjivanje suvišnih stvari. Gomila filmova koja se vukla neko vreme tu, tušta i tma foldera sa DivX i DVD koncertima, klipovima i dokumentarcima – sve ono što sam skupljao sa sajtova koji sada sadrže samo „mrtve“ linkove (ili kojih više nema) i što nikada nisam narezao na diskove. Zapitao sam se, šta mi je trebalo da gomilam toliku količinu sadržaja od koje veliku većinu nisam barem jednom čestito pregledao. Pa, ako ništa drugo, ovo je bio pravi trenutak za to.

Fascikla sa muzičkim dokumentarcima je bila prepuna svakakvih video fajlova, od DVD-ja, preko VHS snimaka, pa do nekih emisija sa stranih TV kanala. Malo po malo, pregledanje s nogu je postalo ozbiljnije, te sam se zavalio u fotelju i sledećih nekoliko sati je prosto proletelo. Zanimljivo mi je bilo da se podsetim nekih odličnih emisija vezanih za black metal, iako je sada sve ono izrečeno u njima moguće pronaći na internetu. Dok sam posmatrao scene sa bonus diska koji je išao uz „Until The Light Takes Us“, setio sam se jednog, možda i kultnog VHS-a pod nazivom „666 At Calling Death: Impressions of Black and Death Metal“. Dok sam imao video rekorder, mislim da sam minimum desetak puta pregledao ceo dokumentarac, jer u to vreme em nisam imao ni kompjuter (a, kamoli internet), em je izvor informacija za muziku u čije sam vode ulazio bio neverovatno sužen. Odmah sam otišao na „Youtube“, da vidim da iskopam nešto i jedino sam pronašao neki kriminalno loš snimak, nimalo vredan gledanja (dok su komentari priča za sebe, standardno).

I tu mi je sinulo – koliko smo se opustili sada, i ja i vi, čitaoci ovih redova i svi ljudi koji su svakodnevno nakačeni na net. Sve je dostupno, udaljeno samo par klikova, može se proveriti bez nekog prevelikog truda. Sećate se neke pesme, ali nemate pojma ni bend kako se zove, ni sama pesma, ali ste upamtili stihove? Malo rovarenja putem „Google-a“ ili nekog drugog pretraživača, kopanja po forumima i gle čuda: link za preslušavanje ili skidanje je tu. Svi mi vrlo dobro pamtimo kako su neki od nas negde pročitali da su „članovi tog i tog benda radili to i to“ i tako neke slične informacije, ekvivalentne tekstovima objavljenim u „Trećem oku“. Bilo je zanimljivo to, pogotovo kada se skupi desetak ljudi, pa svako podeli šta je tokom vremena saznao, pa se povede diskusija, poneka prepirka ako se jedna informacija kosi sa drugom, pa na kraju stvaranje nekog zaključka svega iznesenog. Ne moram da napominjem da je slobodna interpretacija onog što je neko, negde čuo uveliko nafilovana nekim opskurnim detaljima, čisto da bi delovala šokantnije i efektnije u razgovoru.

Bilo je zabavno to, stvarao se novi pogled na stvari, tražio se način da se taj jedan mistični svet dovede u ravan sa svetom u kome bitišemo. Takođe se tražio način da sebe definišemo, da vidimo gde smo, koliko nas zaista privlači sve to na šta se čak i danas ne gleda previše blagonaklono. Zanimljivo je da su ljudi iz tog „entiteta“ bili gladni za potragom novih bendova, novih izdanja, novih informacija. Nabavljali su se fanzini, stari brojevi časopisa koji u to vreme nisu izlazili, a koji su imali kakav-takav tekst vezan za heavy metal. Ako imaš duplikat ili deliš ili seckaš sličice i lepiš ih po zidovima. Ako naiđeš na poster, sreći nikad kraja. Treća kopija treće kopije trećeg demoa benda kome je logo nečitljiviji od rukopisa lekara? Pa, ti si kralj sveta! Naravno, odmah kreće potraga za svakim, makar i najmanjim detaljem vezanim za priču o bendu. I tako u krug, uvek.

Najbitnije od svega je što je sve bilo efektno, svaka informacija je ostavljala relativno dubok utisak na onoga ko bi je čuo. I sve se uzimalo kao istina, skoro pa zdravo za gotovo, jer nije bilo načina da se proveri, pogotovo što je metal predstavljen kao nešto najzlokobnije što postoji. Niste morali da budete „sektaš“ da biste bili deo tog sveta, ali ste tako etiketirani od komšija, sugrađana, nastavnika... Ta alijenacija je donekle umela da godi, jer je činila da se osetimo kao deo te slagalice nad kojom je bdila mističnost. To je bio „put u središte zemlje“, itekako vredan.

Kako su kompjuteri polako postajali deo naših domova, tako ih je pratio i internet. Te dve stvari su postale odlične alatke koje su olakšavale svakodnevicu na mnogom poljima. B.V. iz novosadske „Paimonie“, sa kojim sam pričao o tome, kaže: „Internet koliko je pomogao, toliko je i odmogao celoj muzičkoj industriji generalno - kliše koji  je već milion puta izrečen i to nije nista novo. Pomogao je i izvođačima i izdavacima da brzo i lako stupe u kontakt jedni s drugima.“

Stvaranje sajtova koji su postali baza podataka sa svim osnovnim i najbitnijim detaljima za bendove je umnogome olakšala pronalaženje novog materijala, sličnog onome koji je slušaocu postao drag srcu. „Sajtovi poput „The Metal Archives“, sa kompletnim pregledom svih bendova tvojih istomišljenika, a koji se bave autorskim radom, su olakšali stvari svima, ali su isto tako donekle ubili draž istraživanja“.

Naravno, taj proces je imao dosta faza i međufaza, ali je poenta ta, da kada se stvorilo neko jezgro podataka, radilo se dosta na tome da svaki sledeći sloj bude „proveren“, da odgovara pravom stanju stvari, da bude potkrepljen činjenicama. Dakle, detaljan, opširan, ali isto tako i ogoljen. Ko zna koliko je ljudi bilo razočarano što Mortiis nije zaista unakazio svoje lice putem plastične operacije, već je nosio masku.

Nekada su loše presnimljene kasete i „bugarski“ diskovi koji su išli iz ruke u ruku bile gotovo jedini način da se čuje nešto novo, a ko je imao prilike, „rezao“ je kopije za sebe, koje su opet putem pozajmljivanja išle dalje. „Jedan prijatelj iz inostranstva, rođen 1976. godine, mi je pričao da je kao mali sa majkom išao po muzičkim prodavnicama, kupovao kasete i diskove bukvalno samo zbog omota jer nije imao predstavu kako koji bend zvuči, ali se vodio principom da ako je omot mračan, onda muzika mora da vredi. Trošio je gomilu para na izdanja od kojih mu se 60% nije uopšte dopalo. No, na taj način je nailazio na izdanja kao što je „Burzumov“ prvi album, za koje ne postoji pravi način da se opiše ono što je osetio kada ih je prvi put čuo, pogotovo što je posle toliko promašaja naišao na nešto toliko dobro.“

Što se neafirmisanih bendova tiče, njihov glas je mogao lakše da se čuje putem foruma i socijalnih mreža nego nepunu dekadu ranije. Mejlovi i četovi su olakšali komunikaciju i razmenu podataka koja je postala trenutna, tako da je potraga za potencijalnim izdavačima bila itekako olakšana. Umesto slanja pisama sa snimljenim materijalom na dosta adresa i čekanjem odogovora u vreme kada je e-mail bio gotovo potpuna nepoznanica, neplaniranim troškovima nastalim zbog ponovnog slanja u međuvremenu vraćenih pošiljki, došlo je do toga da pretragom na internetu dođeš do informacija za kontakt sa svim mogućim (trenutno aktivnim) izdavačima. Stoji da  su fanzini i časopisi ranije i sami štampali reklame za razne distroe koji su se i sami okušavali u vodama izdavaštva, samo uspostavljanje bilo kakvog dijaloga sa njima je bilo dugo, naporno i u najvećem broju slučajeva neuspešno. Veoma složen proces. „Prvi album benda mog ortaka je objavio za jednog (sada već popularnog) NSBM izdavača koji je jedini bio zainteresovan i spreman za to. Pošto nije mogao mnogo da bira, bio je stava „daj šta daš“, jer tada nije baš bilo „ mali milion“ izdavačkih kuća.“

B.V. nastavlja: „Da ne pričam o tome koliko se tada cenila i tražila kompletna slika benda: muzika, tekstovi, imidž, logo, stav... Bend je morao imati sve te segmente da bi bio shvaćen za ozbiljno od strane bilo kog izdavača. Zanimljivo i karakteristično za to vreme je to što je sem njih i sama publika (logično) tražila nešto novo, sveže i inovativno, te su se i sami bendovi trudili da eksperimentišu, da budu van šablona.“ Iz ovoga proizilazi zaključak da je u tom „nevirtuelnom“ dobu kreativnost bila na vrhuncu, jer je mašta i bendova i publike bila nesputana, sve je moglo da se zamisli, nije bilo granica, čak iako je ograničenost u okviru nekog žanra bila neka vrsta imperativa. Ne govorim tu o ograničenosti samog kvaliteta i ideja, već nije bilo toliko mešanja sa drugim metal podžanrovima, a fuzije sa drugim muzičkim pravcima su u neretkom broju slučajeva bile shvatane kao blasfemija. Iako se dosta eksperimentisalo, preveliko eksperimentisanje je bilo osuđivano. Na primer, „Morgoth-ov“ album „Feel Sorry for the Fanatic“ je viđen kao potpuni promašaj, iako bi danas jedno takvo izdanje potpisano pod drugačijim imenom izvođača bilo viđeno kao nešto epohalno. Izlaženje iz okvira je i tada bilo preko potrebno (isto kao i sada), podstrekivano čak, ali se ipak očekivala neka „kontrolisanost“.

Da li je internet ubio tu mističnost? Definitivno jeste. Dok je avetinjski efekat crno-bele fotografije benda sa članovima koji nose poderanu, izbledelu odeću, sa corpsepaint-om na licu ostavljao dubok utisak, takva ista fotografija u većoj rezoluciji na monitoru deluje gotovo mlako. I to ne samo zato što ne predstavlja ništa novo, već zato što smo putem svih medija svakodnevno bombardovani svim i svačim, svakakvim glupostima i skarednostima, da nam je jedna slika sa „pogrebnog“ slikanja nekog novog benda potpuno neznačajna, te da deluje „pitomije“ i „ljudskije“ od slika političara i starleta iz „elitnih noćnih klubova“. Možemo biti slobodni reći da je sve već viđeno, da ništa novo nema da se kaže, da ništa više nije toliko zanimljivo jer se sve može proveriti. Ipak, i u ovom modernom, kompjuterskom dobu ima onih koji nekako odolevaju svemu tome. „Bend „Winterblut“, na primer,  više nema nikakav oficijalni sajt baš zbog toga što je danas sve servirano na tacni. Tri klika tamo-ovamo i eto ti svega što ti treba i što te zanima.“

Koliko je to danas nelogično uraditi, bukvalno se „virtuelno ubiti“, toliko je i logično. Dosta fanova će izgubiti interesovanje zbog toga što interesovanja ne bi ni imali da u „news feed-u“ nije izašla objava benda koji prate. Ali, sa druge strane, oni koji su zaista posvećeni će se tek tada zagrejati, te će opet pretraživati forume i onlajn fanzine u kojima će se potkrasti link ka nekom intervjuu. To definitivno nije isto kao ranije, ali je bitno da se ta varnica nije ugasila, te da i dalje može da raspali vatru.

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva