Jasno je da za naših života više nećemo videti originalni film. Do 2050. gledamo samo adaptacije stripova i serija iz osamdesetih, a od 2050. rimejkove svih filmova do sad snimljenih, samo sa protagonistima koji odražvaju diverzitet publike (dakle Kum, gde je Vito trans-žena bez leve noge).
No, ipak pravljenje rimejkova nije uvek tu samo zato što su producenti hirurški odrastanili dušu i zamenili je procentom od prodaje igračaka. Ponekad, samo ponekad rimejk je nezavisno umetničko delo koje se samo oslanja na imaginarijum originala. Evo vam pet takvih.


1. The Thing

Karpenterov Thing je izašao 1982. i nije imao previše uspeha i bioskopima, ali je vremenom postao kultni klasik. Zasnovan na romanu Džona Kembela „Who goes there“, je u stvari adaptacija horora iz 1951. – The thing from another world.
Priča o vanzemljaskom biću koje kao parazit preuzima telo domaćina, uzimajući njegov oblik je pedesetih godina služila kao dobra metafora paranoičan strah od sovjetskih špijuna u SAD. U Karpenterovoj verziji pak, akcenat je psihologiji likova, kao i intenzivnoj i napetoj atmosferi, koju nikakav savremeni CGI  ne može da nadomesti.

2. True Grit

Pravljenje ovog rimejka je dosta težak posao, jer je original ima sve što remek delo mora da ima – Džona Vejna, parabolu o američkom snu i novi mračnii, kontemplativniji pristup vesternu. No, braća Koen (a ko bi drugi) su pokušala i uspelo im je - verzija iz 2010 podjednako je dobra kao ona iz '69.
Pijani, prekaljni teksaški rendžer (Džon Vejn / Džef Bridžis) putuje duboko u „indijansku“ teritoriju da pomogne tvrdoglavoj tinejdžerki da osveti svog oca. Ironije radi, iako su glavni glumci ono što će stvoriti upečatljivost oba filma, upravo razlika među njima, čini rimejk posebnim. Naime Džon Vejn je u toj fazi svoje karijere, već počeo pomalo da glumi samog sebe, da se intenzivno oslanja na imidž koji je godinama gradio. Bridžis ne radi to, i ne pokušava kopira svog prethodnika - i ta razlika se veoma vidi.

3. Dredd

Sudija Dredd iz 1995. nastao je u ono čudno vreme kad su filmovi uveliko počeli da se adaptiraju iz drugih medija (britanskog stripa u ovom slučaju), ali u isto vreme nisu sebe shvatali ozbiljno, baš iz tog razloga. Rimejk iz 2012. pak nastaje u vreme kad su svi filmovi adaptacije i kad se taj posao veoma ozbiljno shvata.  Otuda razlika.
U distopijskoj budućnosti sudija (policajac, porota i egzekutor) Dred biva osuđen za zločin koji nije počinio i mora da sarađuje sa kriminalcem koga je sam stavio „iza rešetaka“. U ranijoj verziji sa Staloneom u glavnoj ulazi side-kick služi za dosta loš i jeftin humor, a i sam Dredd izbacuje jednu igru reči za drugom. U verziji sa Karlom Urbanom, nema ovakvih gluposti, samo akciija i ne previše dubok komentar o policijskoj državi. Ipak, ton je bliži originalu i  konzistentan je tokom celog filma, što je veliki napredak.

4. The man who knew too much

Dobri umetnici kopiraju, veliki umetnici kradu, Hičkok krade od samog sebe. Obe verzije ovog filma snimio je Alfred Hičkok - jednu kraću, bez boje kao ne previše poznat ali talentovan režiser 1934. i drugu,  45 minuta dužu, u boji, kao slavljeni genije 1954.
Mirne malograđanske porodice na putu u inostranstvo (Švajcarsku u jednom, Maroko u drugom filmu), bivaju upletene u špijunski triler, tipično hičkokovski nejasnih razmera. Nesumnjivo je da je verzija iz pedesetih više prijemčiva savremnoj publici i da režiser ovde ima više vremena (i novca) da se razmaše i pokaže šta zna, ali najbolje ih je gledati jedan za drugim, kao dokaz da je svaki kreativan posao, celoživotno učenje.

5. Cape Fear

Originalna verzija iz 1962. godine je bila revolucionarna, jer snimiti film u kome je glavni lik serijski silovatelj maloletnica nije bilo lako u vreme porodičnih wholesome studija. Devedeset i prve, kad Skrorseze pravi rimejk, ovako teške teme nisu bile neobičajene, ali je režiserova odluka da napravi rimejk manje poznatog B filma bila dosta neobična, s obzirom na Skorsezeov status u Holivudu.
Obe priče prate silovatelje koji se svete advokatima, posle duge zatvorske kazne za koje ih krive. U rimejku protagonista je prikazan jednostavnije, nesumnjivo kao negativac, dok u prvoj verziji postoje simpatije za njega kao žrtve sistema. Značajnu razliku čini i to što je Skorseze veoma svetan da pravi rimejk (postoje cameo scene sa glumcima iz prvog dela, koristi se isti soundtrack, neke scene su potpuno ponovljene). Ovo otvoreno poigravanje sa izvornim materijalo, pruža zanimljiv uvid u kreativni proces, pogotovo ako se filmovi gledaju paralelno.

Koji je vaš omiljeni rimejk? A da nije Fly, ja ne mogu to da gledam, mnogo sam gadljiv...

Jan Kanja