Bunnyman: Virdžinijski masakr motornom testerom!
Helly Cherry
Bez obzira što na samom početku nema nikakvog senzacionalističkog teksta koji nas obevaštava da film koji sledi, bar delom, bazira na istinitom događaju, Bunnyman je u Ju-Es-Eju zaista prava pravcata urbana legenda! Negde sredinom 1970ih je, kao, u drzavi Virdžiniji, neki u kostim slatkog zeke odeveni veseljak jurišao po kraju mašući sekirom za nedužnim prolaznicima – u današnje vreme tako nešto nazivaju „Killer Clown Prank“ i na Jutjubu ima milione klikova, mislim ono…
U filmskoj obradi o predanju kako je Dugouško mutirao u Džeka Trboseka, kako to uvek biva, u prvim minutima sešt mlađanih ljudi kolima put putuju po krajoliku gde ni Nokia 3310 ne bi mogla da ufati signal, a pažljivi pratitelji žanra bekvudskoga, naravno, znaju da za sociopate žednih krvi nema plodnijeg tla od (američke) vukojebine! Većina ovih manje veselih rmpalija je (žanrovsko pravilo!) primorana da, neretko ružne njuške, koje su uglavnom rezultat nezdrave prisne veze bate i seke i deke, neke nesreće sa motokultivatorom ili često i jednog i drugog istovremeno, prikrije na neki, ako ništa drugo bar uvek kreativan način. Tako da dok jedni meću oguljene ljudske face preko sopstvene, drugi oblače kostime medenih životinja - ukusi su različiti, to valjda važi i u (modnome) svetu izopačenih monstruoznih masovnih ubica, jelte.
Naši protagonsti u vidu omladinaca stereotipa (žanrovsko pravilo!) potom bivaju izgurani sa puta od strane velikog kamiona, koji pritom zastane iza njih da bi li… jednostavno stajao tamo. Dok gledaoc svakog trenutka već priželjkuje neku džiperkripersku karakondžulu da iskoči i započne uvodni masakr, jedino, očigledni fajnl-grl ima muda da iziđe iz kola i približi se misterioznom vozilu, koje u sledećem trenutku… jednostavno zalupi vratima i nastavlja svojim putem. Hrabra se devojka naguta prašine, ali bar u pravi čas za sledeće žanrovsko pravilo, jerbo je auto naše klike, naravno, baš sad odlučio da rikne! U takvim situacijama je sasvim logično da se pešaka krene kroz gustu šumu, ipak je, ako bi se pošlo pored puta, verovatnoća da neka druga kola prođu i zastanu za pomoć, vrlo velika, ali mladež unutar slešer filma ima urođenu blokadu na racionalno razmišljanje. Zato iz ove grupe maloumnika takođe nikom ne sme pasti na pamet ne bi li, nakon strašnog otkrića da su mnoštvo grančica u ovoj čudnoj šumi dekorisana kesama iz kojih jasno vire ljudske kosti, mooooožda ipak bilo bolje vratiti se na put. Plavuši međ´ njima za oko zapadaju i u zemlju naglavačke zabodeni krstovi – šta li to samo znači, majku mu…
U independent sektoru hororfilmejkinga se neretko može naići na prave žanrovske bisere, referentno bih uvek naveo Rejmijeve Ivl Dedove ili rane radove Karpentera i Krejvena. „Bunnyman“ je nažalost udaljen par svetlosnih eona od takvog kvaliteta. I da se razumemo, ko se kod ovakvih filmova žali zbog (skoro) nepostojećeg logičnog scenarija (ili nečemu nalik tome), onda nije razumeo suštinu žanra. Stoji da su u ovakvim ostvarenjima većina juvenilnih karaktera uvek malčice gluplja od njihovih analogona u pravom životu, čak i moraju imati neki (poveći) faktor debilnosti ne bi li cela stvar uopšte funkcionisala. Međutim, u ovom sam se, nazovimo ga slobodno celuloidnim zločinom nad čovečanstvom, tokom gledanja više puta zapitao da li ovde agirajući likovi možda stvarno dele jednu jedinu moždanu ćeliju? S´tolikim dimenzijom cerebralnog praznog hoda odavno nisam bio konfrontiran u nekom lec-kil-sam-damb-tinejdžers ostvarenju, a gledao sam otprilike nekih tonu i po lec-kil-sam-damb-tinejdžers ostvarenja. U zadnjih 15ak dana…
Tu i tamo, neki od njih bar solidnim rezultatima na polju specijalnih efekata ume da zadrži publiku budnom. Ne tako „Bunnyman“, jer „Bunnyman“ u suštini i nema specijalne efekte! Kad neki član iz iritantne grupe morona (konačno) otegne papke, bilo to ubodom noža ili motorne testere, onda je to toliko debilno urađeno, da sam više puta motao nazad ne bi li se uverio da sam zaista video to što sam upravo video! Žrtva je snimana iz profila, dok gospon Zekosek svojim mortalnim instrumentarijama pored nje jednostavno mlatari po vazdušastom prostoru, da bi na kraju sledelo nekih pola litara crvene pomarandže u facu umirajućeg jadnika i gotov je spleter koji nije spleter! Naravno da svaki filmski efekat, u horor filmu pogotovo, treba biti shvaćen upravo baš samo kao efekat, pošto je to što se prikazuje puka vizuelna obmana, ali se u ovom slučaju prikazano može razumeti kao obmana obmane svetijebem! Uzimajući u obzir da i gluma skoro svih aktera ne prelazi granicu pokušaja glume, onda možete razumeti moju radost kad je ova deponija od filma konačno bila gotova.
Bez obzira na sve, koliko god da je svaki svaštogled poput mene upozoravao i kleo ljude da begaju od ovakvog dna kinematografskog otpada, nije vredelo, na njemu se zaista dovoljno zaradilo da bi se omogućila i realizacija nastavka! Koji je još gori!! I to je neka umetnost, da sranje filmu dodaš i još sranjiviji sikvel, znači... A da muka bude još veća, i treći deo se već nalazi u produkciji. Kad vec kiler zečići, pre ću da pustim „The Night of the Lepus“. Ili Bambija. Ili ponovo pročitam Dilana Doga protiv ruzičastog zeca. Pa stvarno.
Kad bih filmovima davao ocene, što inače ne radim, ovom ne-filmu bih radije oduzeo nekih 20 od mogućih 10 krvavih šargarepa. Ma neka budu 200 od 10.
U filmskoj obradi o predanju kako je Dugouško mutirao u Džeka Trboseka, kako to uvek biva, u prvim minutima sešt mlađanih ljudi kolima put putuju po krajoliku gde ni Nokia 3310 ne bi mogla da ufati signal, a pažljivi pratitelji žanra bekvudskoga, naravno, znaju da za sociopate žednih krvi nema plodnijeg tla od (američke) vukojebine! Većina ovih manje veselih rmpalija je (žanrovsko pravilo!) primorana da, neretko ružne njuške, koje su uglavnom rezultat nezdrave prisne veze bate i seke i deke, neke nesreće sa motokultivatorom ili često i jednog i drugog istovremeno, prikrije na neki, ako ništa drugo bar uvek kreativan način. Tako da dok jedni meću oguljene ljudske face preko sopstvene, drugi oblače kostime medenih životinja - ukusi su različiti, to valjda važi i u (modnome) svetu izopačenih monstruoznih masovnih ubica, jelte.
Naši protagonsti u vidu omladinaca stereotipa (žanrovsko pravilo!) potom bivaju izgurani sa puta od strane velikog kamiona, koji pritom zastane iza njih da bi li… jednostavno stajao tamo. Dok gledaoc svakog trenutka već priželjkuje neku džiperkripersku karakondžulu da iskoči i započne uvodni masakr, jedino, očigledni fajnl-grl ima muda da iziđe iz kola i približi se misterioznom vozilu, koje u sledećem trenutku… jednostavno zalupi vratima i nastavlja svojim putem. Hrabra se devojka naguta prašine, ali bar u pravi čas za sledeće žanrovsko pravilo, jerbo je auto naše klike, naravno, baš sad odlučio da rikne! U takvim situacijama je sasvim logično da se pešaka krene kroz gustu šumu, ipak je, ako bi se pošlo pored puta, verovatnoća da neka druga kola prođu i zastanu za pomoć, vrlo velika, ali mladež unutar slešer filma ima urođenu blokadu na racionalno razmišljanje. Zato iz ove grupe maloumnika takođe nikom ne sme pasti na pamet ne bi li, nakon strašnog otkrića da su mnoštvo grančica u ovoj čudnoj šumi dekorisana kesama iz kojih jasno vire ljudske kosti, mooooožda ipak bilo bolje vratiti se na put. Plavuši međ´ njima za oko zapadaju i u zemlju naglavačke zabodeni krstovi – šta li to samo znači, majku mu…
U independent sektoru hororfilmejkinga se neretko može naići na prave žanrovske bisere, referentno bih uvek naveo Rejmijeve Ivl Dedove ili rane radove Karpentera i Krejvena. „Bunnyman“ je nažalost udaljen par svetlosnih eona od takvog kvaliteta. I da se razumemo, ko se kod ovakvih filmova žali zbog (skoro) nepostojećeg logičnog scenarija (ili nečemu nalik tome), onda nije razumeo suštinu žanra. Stoji da su u ovakvim ostvarenjima većina juvenilnih karaktera uvek malčice gluplja od njihovih analogona u pravom životu, čak i moraju imati neki (poveći) faktor debilnosti ne bi li cela stvar uopšte funkcionisala. Međutim, u ovom sam se, nazovimo ga slobodno celuloidnim zločinom nad čovečanstvom, tokom gledanja više puta zapitao da li ovde agirajući likovi možda stvarno dele jednu jedinu moždanu ćeliju? S´tolikim dimenzijom cerebralnog praznog hoda odavno nisam bio konfrontiran u nekom lec-kil-sam-damb-tinejdžers ostvarenju, a gledao sam otprilike nekih tonu i po lec-kil-sam-damb-tinejdžers ostvarenja. U zadnjih 15ak dana…
Tu i tamo, neki od njih bar solidnim rezultatima na polju specijalnih efekata ume da zadrži publiku budnom. Ne tako „Bunnyman“, jer „Bunnyman“ u suštini i nema specijalne efekte! Kad neki član iz iritantne grupe morona (konačno) otegne papke, bilo to ubodom noža ili motorne testere, onda je to toliko debilno urađeno, da sam više puta motao nazad ne bi li se uverio da sam zaista video to što sam upravo video! Žrtva je snimana iz profila, dok gospon Zekosek svojim mortalnim instrumentarijama pored nje jednostavno mlatari po vazdušastom prostoru, da bi na kraju sledelo nekih pola litara crvene pomarandže u facu umirajućeg jadnika i gotov je spleter koji nije spleter! Naravno da svaki filmski efekat, u horor filmu pogotovo, treba biti shvaćen upravo baš samo kao efekat, pošto je to što se prikazuje puka vizuelna obmana, ali se u ovom slučaju prikazano može razumeti kao obmana obmane svetijebem! Uzimajući u obzir da i gluma skoro svih aktera ne prelazi granicu pokušaja glume, onda možete razumeti moju radost kad je ova deponija od filma konačno bila gotova.
Bez obzira na sve, koliko god da je svaki svaštogled poput mene upozoravao i kleo ljude da begaju od ovakvog dna kinematografskog otpada, nije vredelo, na njemu se zaista dovoljno zaradilo da bi se omogućila i realizacija nastavka! Koji je još gori!! I to je neka umetnost, da sranje filmu dodaš i još sranjiviji sikvel, znači... A da muka bude još veća, i treći deo se već nalazi u produkciji. Kad vec kiler zečići, pre ću da pustim „The Night of the Lepus“. Ili Bambija. Ili ponovo pročitam Dilana Doga protiv ruzičastog zeca. Pa stvarno.
Kad bih filmovima davao ocene, što inače ne radim, ovom ne-filmu bih radije oduzeo nekih 20 od mogućih 10 krvavih šargarepa. Ma neka budu 200 od 10.