Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Aleksandar Petrović: Alternativna scena je uvek bila zanimljivija



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Krajem prošle godine Aleksandar Petrović izdao je svoj drugi roman - Beogradska knjiga mrtvih. Nedugo potom krenula je aktivna "gerila" promocija i roman je došao do svoje publike. Pre nekoliko dana održana je i prva zvanična promocija romana. Kako je već prošlo neko vreme od izdavanja, kako su sada tu komentari stručne kritike ali i čitalaca, u razgovoru koji sledi sumiramo neke rezultate života ovog zanimljivog krimi romana. Pored toga iskoristili smo priliku i sa Aleksandrom porazgovarali o dosadašnjim iskustvima, pisanju, "gerila" marketingu i izdavaštvu, našoj književnoj sceni i o tome kako su povezani pisanje i oralna hirurgija.


HC: Koja je prva knjiga koju pamtiš, i šta je uticalo na tebe da počneš da pišeš?
AP:
Prva knjiga koje se sećam bile su Ilustrovane bajke. Njih su mi čitali. Kada za ulogu čitača nije bilo nikog na raspolaganju otvarao bih knjigu i zabavljao se praveći sopstvenu priču. Kombinovao sam ono što sam zapamtio sa slikama ispod teksta. To je bio začetak mog spisateljskog poriva. Posle toga sam uleteo u period pustolovinih romana gde je neprikosnoven bio Tom Sojer, mada sam lično više voleo Haklberi Fina. Počeo sam da pišem jer više nisam mogao da gomilam priče u sebi. Bilo mi je žao da propadnu, nestanu u zaboravu, a da nisu dobile priliku da se javno pokažu. Ne možeš ubiti tu potrebu u sebi, koliko god se trudio.

HC: Po profesiji si oralni hirurg. Kako ljudi generalno reaguju kada čuju da si i pisac jer stomatologija i književnost nemaju previše dodirnih tačaka. Priznaćeš, deluje nespojivo. Bar na prvi pogled.
AP:
Siguran sam da spolja to deluje nespojivo. Insajderski, sve se savršeno uklapa. Studirajući stomatologiju, stekao sam široko znanje o tajnama ljudskog postojanja kako na fizičkom, tako i na psihičkom nivou. To mi je pomoglo da se uzemljim onda kada bih se prepuštao pisanju. Književnost je odmor od oralne hirurgije i obratno. Takođe su i međusobna podrška. Zajedničko im je to što mi je stil pisanja hirurški – jasan, precizan, bez mnogo objašnjavanja.

HC: Povod za ovaj naš razgovor je tvoj drugi roman “Beogradska knjiga mrtvih”. Iako nije prošlo puno vremena, zahvaljujući aktivnoj promotivnoj kampanji uspeo si da dopreš što do stručne javnosti, što do čitalaca. Na kakav je prijem knjiga naišla kod jednih i kod drugih. Kakvi su generalno utisci, komentari i reakcije?
AP:
„Beogradska knjiga mrtvih“ se odvojila od mene i započela samostalni život krajem 2015 godine. Najavljen je kao besmtrna knjiga među beogradskim krimićima. Meni je jako uzbudljivo da sa strane posmatram kako se snalazi u svetu. Koliko čitalaca, toliko i mišljenja. Važno je da knjiga kruži i da se za nju čuje. Reakcije su pozitivne. Imao sam do sada i tri sjajna prikaza koja mi mnogo znače jer ukazuju na to da su ih pisali jako pažjivi čitaoci. Sigurno neko negde ima i negativan komentar, ali ne može se svima ugoditi. Saslušaću ga samo ako je dobronameran i argumentovan, a ne čisto hejterski.

HC: Koliko dugo je nastajao ovaj roman? Kako je rastao i razvijao se od njegovih početaka?
AP:
S prekidima, nekih pet godina. Konačna verzija bila je četvrta ruka rukopisa. Trebalo mi je vremena da na pravi način proučim i sebi predstavim okruženje u kojem će se radnja odvijati. Egipat u Ptolomejskom periodu, Srbija početak dvadesetog veka pa sve do danas. Mnogo pojedinosti o proučavanjima beogradske mumije. Ući pod Nesminovu mumifikovanu kožu i pokušati rekonstrukciju onoga što bi moglo da bude njegova reakcija na okolnosti u kojima se našao. Za tako nešto ne postoji priručnik. Ali njegova priča, kako je staroegipatski sveštenik nakon smrti sahranjen u Egiptu da bi posle, voljom i upornošću jednog Srbina bio dopremljen u Beograd, bila je toliko uzbudljiva da je pokrenula lavinu stvaralačkih tokova. Sve u svemu, dug i zanimljiv put.

HC: Roman „Kolaž za dvoje“ objavio si 2010. Koliko si se ti promenio, a koliko tvoje pisanje od tada? Kako gledaš na tu knjigu iz današnjeg ugla, koliko bi ona bila drugačija danas i može li se uopšte porediti tvoj rad na ove tvoje dve knjige?
AP:
„Kolaž za dvoje“ nastao je za dva meseca. Jednostavno se izlio iz mene. Mladi čovek koji nakon nedavnog raskida veze pokušava sebi da objasni zbog čega se to dogodilo. Preispitivanje se dešava u ambijentu beogradskih kafića. Dovoljno autobiografski da nema prepreke u pisanju. Sve i da hoću ne bih mogao ništa da menjam jer kao celina priča i zaplet sjajno funkcionišu. Čitaoci vole tu knjigu zato što na nepretenciozan način govori o ljubavi. Moje pisanje nije suštinski drugačije. Razlikuje ga samo veće samopouzdanje, reka napisanog iza mene kao i mnogobrojne knjige pročitane od tada koje su mi menjale opažanje sveta. „Beogradska knjiga mrtvih“ je planski pripremana. Pisao sam sinopsis radnje i naravno na kraju ga izmeniou potpunosti. Baratao sam hrpom podataka koje je trebalo proveriti. Delove sebe vešto sam rasuo među likovima. Potpuno drugačije iskustvo. 

HC: Koje kriterijume po tebi treba da ispuni dobar roman ili književno delo?
AP:
Priča mora da vas zgrabi bez obzira na temu, zaplet, stil ili žanr. Priča je sve. Kroz nju se saopštavaju istine, pruža podrška, pronalazi smisao. Ako toga nema, izgubićete čitaoca. Neće dobiti ono što je mislio da će pronaći u vašoj knjizi. Likovi moraju da budu uverljivi. Nesavršeni, ali da jasno vidljivi pred vašim očima dok prelazite redove napisanog. Da vas bockaju, nerviraju, teraju da saosećate ili se poistovetite s njima, da na trenutak poželite da ih prodrmate za revere. I obavezno katarza. Ne ubijanje vremena. Po tome se umetnost razlikuje od zabave.

HC: Oba tvoja romana izdali su mali izdavači. Jasno je da je danas teško naći velikog-mejnstrim koji bi stao iza mladog pisca. Da li si pokušavao da dođeš do ovih izdavača i na šta si nailazio?
AP:
Izdavaštvo je skupa zanimacija. Ekonomski posmatrano, ima toliko nesigurnih varijabli da je pravo čudo kako se objavi bilo šta što nije apsolutna sigurica za zaradu. Niko ne voli da bude na gubitku. U tom smislu razumem izdavače svih veličina. Čak i one koji knjige posmatraju isključivo kao proizvod. Pokušavao sam da doprem do raznih. Ono što nikako ne mogu da razumem je nepostojanje komunikacije i osnovne pristojnosti da se odgovori na poslati mejl. Potrebna su poznanstva, preporuke ili potpuno pomračena svest da bi neko uopšte pogledao sinopsis, a kamoli rukopis. Onda jedino preostaje gerilska borba. Izdavači kojima to nije jedino zanimanje. I mnogo strpljenja, truda i na kraju zadovoljstva kada knjiga izađe.

HC: Imao sam prilike da sretnem ljude koji su svoja dela izdavali totalno andergraund i gerilski, bez cipovanja isl. Koje su prednosti i mane velikih i malih izdavača/samizdata?
AP:
Ne bih preporučio da se bude baš potpuno van glavnog puta objavljivanja knjige. Jednostavno nije praktično. Taj čuveni ISBN broj koji se dobija u Narodnoj biblioteci može mnogo da pomogne vidljivosti izdanja. To je ulaznica za prodaju knjiga u knjižarama, na kioscima i učestvovanje u godišnjem otkupu za biblioteke, koliko god on bio simboličan. Kod velikih izdavača vaša knjiga će biti samo jedna od mnogih koje su izašle te nedelje. S druge strane, biće prisutna u svim njihovih knjižarama. Mali izdavači obično štede na svemu, pa knjiga često nije dovoljno reprezentativna. Ni u jednom slučaju niko se neće pobrinuti o reklami, tako da za to opet morate sami da se postarate. Skoro svi izdavači će objaviti vašu knjigu ako se ponudite da to sami finansirate. Osim ako ono što ste napisali ne nudite pogrešnim ljudima kao npr. priručnik za pčelarstvo izdavaču dečijih knjiga. Hoću da kažem, najbitnije je da knjiga bude objavljena. 

HC: Iz dosadašnjeg iskustva, šta bi preporučio mladim piscima? Da li je moguće delovati nezavisno a opet biti dostupan čitaocima?
AP:
Cilj svakog pisca, bez obzira na dužinu staža, je da bude čitan. Kroz pisanje izlažete ono što ste stvorili i u šta ste utkali sebe, sudu okoline. Potajno se nadate da ćete biti prihvaćeni i da će se ljudima dopasti ono što ste uradli. To vam daje potvrdu da postojite, da ste u redu, da nećete biti zaboravljeni. Tako je sa svim umetnicima. U tom smislu mladima preporučujem da slede sebe i svoju intuiciju. Da ne pišu hermetično štivo koje ni njima samima neće biti razumljivo. To neka ostave novofilozofima željnim te vrste mentalne gimnastike. Umeće je na jednostavan način govoriti o velikim i važnim pojavama. I pronaći neki nov, poseban način da se to iskaže. Takođe, da se naoružaju upornošću.

HC: Kako bi opisao stanje u umetnosti i kulturi kod nas generalno?
AP:
Zvanično, kultura i umetnost nisu zanimljivi jer od njih nema neposredne koristi. Nemaju ni opipljivu svrhu. Takođe, barataju emocijama, a one su znak slabosti za razliku od fizičke spremnosti na sportskom polju. Želimo da se brendiramo kao jaki. Novac se ne ulaže ni u sport. To su činjenice koje treba prihvatiti i više se ne baviti njima nego krenuti u pronalaženje drugačijih rešenja. Alternativna scena je uvek bila zanimljivija i pokretala nove ideje. Potrebna nam je tiha pank pobuna, tako nešto niko ne očekuje.

HC: U Srbiji postoji jedan zanimljiv fenomen. Sa jedne strane čini se da ljudi danas neuporedivo manje čitaju, a sa druge, sajmovi knjiga su puni, izdavača nikada više nije bilo, a ni broj izdatih knjiga nije zanemariv? Kako vidiš današnju čitalačku scenu? Da li se u Srbiji (dovoljno) čita?
AP:
Uvek isti procenat ljudi u nekom društvu čita. I to se ne menja zbog ubrzanja života, ne znam kakvih svetskih pošasti ili nadmoćnosti drugih medija. Kome je to važno, naći će načina. Bitno je da knjige budu dostupne. Članarina u bibliotekama trebalo bi da bude besplatna. S druge strane ne možete nikoga primoravati da sedne i čita zato što je to neko rekao da valja. Svako bira svoj put i način na koji će provesti život. Sajam knjiga je postao skupi vašar kome još samo stara slava pomaže da opstane. Uvek se nekako uvuče onaj roštiljski dim u kupljene knjige. A ni pljeskavice nisu kao što su nekad bile, pune su soje. Sve je postalo brza hrana za brzu konzumaciju. Što se čitanja tiče, po mom mišljenju čitanja nikad nije dosta.

HC: Pretpostavljam da, kao autor koji je duži niz godina prisutan na domaćoj sceni, pratiš rad svojih kolega. Da li bi izdvojio nekog autora?
AP:
Naravno, zanima me da pročitam kojim se temama bave domaći pisci. Čini mi se da su Dana Todorović i Vladimir Tabašević provetrili pomalo zagušljive hodnike savremene srpske književnosti.

HC: Iako je promocija aktuelnog romana u jeku, siguran sam da već nešto spremaš. Šta možemo očekivati od tebe u narednom periodu, da li je to neki novi roman, priča ili možda nešto treće?
AP:
Ono čemu se ozbiljnije vraćam, čim se malo slegne gužva oko promocije, je zbirka priča koja će biti međusobno povezana i funkcionisaće kao roman. Tema je preispitivanje pojma vremena.

HC: Puno ti hvala na ovom razgovoru Aleksandre. Ostavljam ti priliku da na kraju pomenemo nešto što smo propustili a smatraš važnim...
AP:
Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo. Perite zube ujutru i uveče po dva minuta, čitajte knjige stalno, a zvona i praporce ostavite onima koji nemaju ništa drugo.

Sa Aleksandrom razgovarao Nenad



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva