Sredinom osamdesetih Bil Voterson je radio u advertajzingu, mrzeo svoj posao i slobodno vreme posvećivao radu na stripovima. Slao je svoje radove brojnim publikacijama i uglavnom bio odbijan. United Features mu je ipak poslao pozitivno mišljenje o neimenovanom stripu, konkretno o jednom sporednom junaku, mlađem bratu protagoniste, koji je sa sobom vukao plišanog tigra.

Voterson je posle fokusirao svoje stvaralaštvo na ovu dvojicu, i pošto je završio političku teoriju, setio se rečenice kojom počinje udžbenik Američka politička tradicija: “Američki ustav zasnovan je filozofiji Tomasa Hobsa i religiji Žana Kalvina”. Ostalo je istorija - strip o genijalnom i neprilagođenom šestogodišnjaku i njegovom tigru (koji je ponekad živi antropomorfni saputnik, a ponekad samo plišana igračka) trajao je deset godina i služio kao platforma za gotovo sve društvene, političke i kulturne diskusije.


Nezadovoljan pravim svetom Kalvin bira da živi u zamišljenom - pa je tako superheroj, nekad detektiv, nekad živi u svetu sa dinosaurisima i čudovištima. Jedan strip počinje u alternativnoj dimenziji, gde se Kalvinu približava nepoznato čudovište. Kako se njegova senka približava vidimo da čudovište nosi sok i sendvič. Naravno u sledećem panelu čudovište postaje Kalvinova majka…

Nadprosečna inteligencija kojom je dečak obdaren dozvolila je Votersonu da kritikuje akademsku zajednicu, kulturnu scenu, medije i (pop) psihologiju. Na primer Kalvin je nezodovojlan izborom termina “Veliki prasak” za začetak univerzuma i predlaže znatno dramatičnije - "Horrendous Space Kablooie”.  Nakon uspeha njegovog crteža “Dinosaurus u svemirskom brodu”, on piše manifest svoje avangardne umetnosti, “jer ti manifesti više znače od samih dela”. Hobs samo primeti da je pogrešno spelovao Weltanschauung.

Lik Hobsa koristi se za ispitivanje same realnosti stripovskog sveta. Naime u očima odraslih on ostaje samo lutka, nekoliko puta biva opran u veš mašini, jednom ga otme veliki pas (čitaoci su poslali na hiljade pisama redakciji tražeći da se Hobs vrati). Ali i ovde je Votersonov genije, ovo nije samo jednostavan geg - kao na primer u Garfildu. Hobs, crtan delikatno i ekspresivno predstavlja istinskog prijatelja svom ljudskom i stvarnom parnjaku. Njihovi razgovori jesu duhoviti i vrlo često punch line jeste na Kalvinov račun, ali u isto vreme Hobs je zaštita od sveta odraslih.


Voterson je održao poseban status svoje kreacije između ostalog boreći se za njen integritet. Dva puta je prekidao rad, praveći pauze od nekoliko meseci. Prvi put, jer je izgubio interesovanje za projekat, što je otvoreno i rekao u pismu čitaocu. Pošto je trenutno fokusiran na nešto drugo, nije želeo da pravi mediokritetske stripove, jer je verovao da Kalvin i Hobs zaslužuju njegovu punu pažnju. Drugi put, protestvovao je protiv namere redakcija da ograniče format stripa na poslednjoj strani. Opet se obratio čitaocima, objasnio svoje namere i nakon nekoliko meseci pauze - dobio i više prostora nego što se nadao da mu je potrebno da razvija strip onako kako je zamislio.

U vreme, kad je pop kultura opsednuta nostalgijom, delimično zbog nedostatka kreativnosti, delimično zato što je su sadašnji kreativci oformili svoj ukus na sadržajima iz osamdesetih i devedesetih - na internetu se pojavio “nepoznati, izgubljeni, poslednji panel Kalvina i Hobsa".

Kalvin sedi za stolom i piše domaći a Hobs ga zove da se igraju napolju. Dečak ga odbija, jer mora da završi i kaže da su lekovi počeli da deluju. U poslednjem delu, Kalvin piše domaći, a Hobs je samo lutak u ćošku.

Ispostavilo se da ova verzija nije orginalna, ali je ipak indikativna za razumevanje. Pogrešna je percepcija da se radi o hiperaktivnosti koja se može lečiti lekovima i koja završava u Kalvinovom prihvatanju realnosti. Strip je na kraju o usamljenosti, o tome kako je biti dete podjednako teško, kompleksno, zbunjujuće i strašno kao biti odrastao.

Kada školski siledžija gurne Kalvina u sneg on kaže: Ko god je nostalgičan za detinjstvom, nikad nije bio dete.

Jan Kanja