Go Run Donkey Hot! - Summerth
Helly Cherry
Po ko zna koji put hrvatske komšije osporavaju često mišljenje da je instrumentalni zvuk prevaziđen, dosadan ili zapostavljen. Zagrebačka četvorka koju smo nedavno predstavili na našem sajtu skrivena pod imenom Go Run Donkey Hot! 24. januara izdala je svoj prvi album. U pitanju je sanjiv i setan post-rock zvuk, ali ukrašen instrumentom koji se u ovakvim aranžmanima vrlo retko sreće – trubom.
Zapravo, vodeći instrument je truba, nema efektima napucanih klavijatura, nema delay distorzija i sličnih klasičnih post-rock recepata, već je iz te obične post-rock priče istrgnut najprepoznatljiviji adut i vešto zamenjen duvačem. Numere su razvučene, bez matematički proračunatog i strogo utvrđenog toka, već se samostalno kreću, bolje reći klize lagano i bez straha, sa dozom čvrstine i neodređenosti. Za one koji vole žanrovska opredeljenja, ovo bi bila otprilike nekakva chill out/lounge/post-rock/acid jazz kombinacija. Tu su mekane i „staklene“ gitare, koje na momente glasno zazvone, ali tu su samo da uvedu trubu u priču, da najave dolazeću oluju. Izostaje naglašavanje temperamentnosti, pa je zato sve svedeno na jedan opušten i rasterećen ugođaj, gde se samo s vremena na vreme javi Explosions in the Sky momenat kada svako divljački izvlači maksimum iz svog instrumenta, stvarajući zaglušujuću kakofoniju, koja se zatim stišava i vraća nas u mirne predele. Kompletan album dosta podseća na soundtrack nekog filma, iz žanra jednostavnije naučne fantastike, ne znam zašto, ali sve vreme su mi se u glavi vrtele scene iz „Povratka u budućnost“ dok sam slušao album.
Kako članovi benda kažu, album je većinskim delom odsviran uživo, što se i da primetiti kroz neke sitne greške, ali se nakon par slušanja one više i ne primete. Živ snimak daje određenu slobodu i širinu, siroviji je, što se ovde veoma oseti, a zvuk deluje nekako prozirno, jer u produkciji nisu „lepljeni“ dodatni efekti, dodatne gitare i slične stvari. Ono što se čuje na snimku, čuće se i uživo, i to je ogromna prednost.
Omot sadrži devet krugova (pakla?) koji svojim promenljivim koloritima simbolizuju prolaznost, i mogu reći da mi se ta jednostavnost izuzetno dopada. Za dizajn je zaslužen Ivo Matić, ilustrator stacioniran u Torontu, a pošto ga duže vreme pratim, izuzetno sam subjektivan po pitanju njegovih crteža, tako da je i ovaj omot verovatno rezultat prethodnih simpatija ka njegovim radovima.
Produkcija nije izvučena do kraja, jer ovom albumu to i nije neophodno, i odatle ta pomenuta prozirnost u zvuku, nema nikakve potpore, nikakvog temelja iza koji će sve vreme nositi numere, što će nekome možda zvučati izuzetno čudno ako je navikao na neke klasične post-rock kompozicije sa brdom space efekata, beskrajnih delay-eva, reverb-a, distorzija i sličnog.
Ovaj album je otvorio priču, koja u budućnosti treba da raste i da se razvija. Koncept je na pravom putu, treba brinuti o njemu, oplemenjivati ga, i sve će ovo sigurno prerasti u jednu još zanimljiviju i neobičniju priču.
Tihomir Škara
Zapravo, vodeći instrument je truba, nema efektima napucanih klavijatura, nema delay distorzija i sličnih klasičnih post-rock recepata, već je iz te obične post-rock priče istrgnut najprepoznatljiviji adut i vešto zamenjen duvačem. Numere su razvučene, bez matematički proračunatog i strogo utvrđenog toka, već se samostalno kreću, bolje reći klize lagano i bez straha, sa dozom čvrstine i neodređenosti. Za one koji vole žanrovska opredeljenja, ovo bi bila otprilike nekakva chill out/lounge/post-rock/acid jazz kombinacija. Tu su mekane i „staklene“ gitare, koje na momente glasno zazvone, ali tu su samo da uvedu trubu u priču, da najave dolazeću oluju. Izostaje naglašavanje temperamentnosti, pa je zato sve svedeno na jedan opušten i rasterećen ugođaj, gde se samo s vremena na vreme javi Explosions in the Sky momenat kada svako divljački izvlači maksimum iz svog instrumenta, stvarajući zaglušujuću kakofoniju, koja se zatim stišava i vraća nas u mirne predele. Kompletan album dosta podseća na soundtrack nekog filma, iz žanra jednostavnije naučne fantastike, ne znam zašto, ali sve vreme su mi se u glavi vrtele scene iz „Povratka u budućnost“ dok sam slušao album.
Kako članovi benda kažu, album je većinskim delom odsviran uživo, što se i da primetiti kroz neke sitne greške, ali se nakon par slušanja one više i ne primete. Živ snimak daje određenu slobodu i širinu, siroviji je, što se ovde veoma oseti, a zvuk deluje nekako prozirno, jer u produkciji nisu „lepljeni“ dodatni efekti, dodatne gitare i slične stvari. Ono što se čuje na snimku, čuće se i uživo, i to je ogromna prednost.
Omot sadrži devet krugova (pakla?) koji svojim promenljivim koloritima simbolizuju prolaznost, i mogu reći da mi se ta jednostavnost izuzetno dopada. Za dizajn je zaslužen Ivo Matić, ilustrator stacioniran u Torontu, a pošto ga duže vreme pratim, izuzetno sam subjektivan po pitanju njegovih crteža, tako da je i ovaj omot verovatno rezultat prethodnih simpatija ka njegovim radovima.
Produkcija nije izvučena do kraja, jer ovom albumu to i nije neophodno, i odatle ta pomenuta prozirnost u zvuku, nema nikakve potpore, nikakvog temelja iza koji će sve vreme nositi numere, što će nekome možda zvučati izuzetno čudno ako je navikao na neke klasične post-rock kompozicije sa brdom space efekata, beskrajnih delay-eva, reverb-a, distorzija i sličnog.
Ovaj album je otvorio priču, koja u budućnosti treba da raste i da se razvija. Koncept je na pravom putu, treba brinuti o njemu, oplemenjivati ga, i sve će ovo sigurno prerasti u jednu još zanimljiviju i neobičniju priču.
Tihomir Škara