Disciplin A Kitschme - Opet.
Helly Cherry
Robotski zvuk Discipline Kičme se dešava u prostoru i vremenu svakodnevne kolotečine koja nas usisava svom svojom silinom, kada se uvek dešavaju iste stvari. Ovaj album, relativno nov, nešto je drugačiji od prethodnog. Pun je sugestivnih poruka i teškog basa koji je oduvek odlikovao ovu grupu. Neke od pesama na ovom albumu nisu dostojne tekovina rokenrola koji je u svojoj istoriji pokazao da može da preživi, uz brze promene koje se dešavaju iz dana u dan.
Kojin glas je glas jedne generacije, koji u svojoj veličini pokazao da treba ući u suštinu pesme i sa funkom, rockom, i nekom patinom izgubljene urbane kulture koja ponovo pokazuje zube. Retki su ovakvi albumi, i treba ih čuvati u svojoj kolekciji, da bi zaborav prestao da bude uobičajena želja za svakodnevnim. Ovo je svojevrtan pokušaj buđenja, nažalost ne isuviše efikasan u egzekuciji, ali svojim antikonzumerizmom i pozivom na neposlušnost i protivljenje iskazuje određen gnev koji je neprihvatljiv u popularnim medijiima. Ovo je dobar album, ali bih ipak dao prednost prethodnom, Uf! jer je bio manje provokativan a više pun fanki nota i subjektivnog kazivanja. Ipak i ovde ima toga, samo u manjoj meri.
Album Opet. jeste isuviše sporiji od prethodnog, i u isto vreme je nešto što će oduševiti starije ljubitelje Discipline koja je bila soundtrack određenog vremena, konkretno 80ih, ali delimično i početka 90ih. „Nepokolebljivost pokaži ti (uz neophodnu dozu neozbiljnosti)“ je jedan primer svega pokazanog na ovom albumu, koji nažalost nije dovoljno catchy, kao prethodni. Samo disciplina je najbolja pesma na albumu, jer pokazuje trunku ranijeg, upakovano u novo ruho, sa tekstom „ono što je dozvoljeno sada, može biti zabranjeno sutra“ . Dušan Kojić, Koja, slabo pričljiv, i slabo eksponiran u domaćim medijima, stvorio je jednu vrstu teškog minimalističkog izražaja, koji je pomešao sa tektonskim udarima bas gitare, koji uspevaju da nas prenesu na neko novo, izolovano mesto, i u vreme kada je rokenrol harao.
Od 1983., kada su bili poprilično nemarni i neozbiljni, album je maturirao, i postao dovoljno dobar da zadovolji neke nove generacije koje tek otkrivaju rok.
3,5/5
Ilija Đurđanović
Kojin glas je glas jedne generacije, koji u svojoj veličini pokazao da treba ući u suštinu pesme i sa funkom, rockom, i nekom patinom izgubljene urbane kulture koja ponovo pokazuje zube. Retki su ovakvi albumi, i treba ih čuvati u svojoj kolekciji, da bi zaborav prestao da bude uobičajena želja za svakodnevnim. Ovo je svojevrtan pokušaj buđenja, nažalost ne isuviše efikasan u egzekuciji, ali svojim antikonzumerizmom i pozivom na neposlušnost i protivljenje iskazuje određen gnev koji je neprihvatljiv u popularnim medijiima. Ovo je dobar album, ali bih ipak dao prednost prethodnom, Uf! jer je bio manje provokativan a više pun fanki nota i subjektivnog kazivanja. Ipak i ovde ima toga, samo u manjoj meri.
Album Opet. jeste isuviše sporiji od prethodnog, i u isto vreme je nešto što će oduševiti starije ljubitelje Discipline koja je bila soundtrack određenog vremena, konkretno 80ih, ali delimično i početka 90ih. „Nepokolebljivost pokaži ti (uz neophodnu dozu neozbiljnosti)“ je jedan primer svega pokazanog na ovom albumu, koji nažalost nije dovoljno catchy, kao prethodni. Samo disciplina je najbolja pesma na albumu, jer pokazuje trunku ranijeg, upakovano u novo ruho, sa tekstom „ono što je dozvoljeno sada, može biti zabranjeno sutra“ . Dušan Kojić, Koja, slabo pričljiv, i slabo eksponiran u domaćim medijima, stvorio je jednu vrstu teškog minimalističkog izražaja, koji je pomešao sa tektonskim udarima bas gitare, koji uspevaju da nas prenesu na neko novo, izolovano mesto, i u vreme kada je rokenrol harao.
Od 1983., kada su bili poprilično nemarni i neozbiljni, album je maturirao, i postao dovoljno dobar da zadovolji neke nove generacije koje tek otkrivaju rok.
3,5/5
Ilija Đurđanović