Astray i Madvro: Kad su mali bendovi veliki
Helly Cherry
Požarevački klub „KB“ je u četvrtak, 18. februara tekuće godine, imao čast da ugosti dva odlična stoner benda: „Madvro“ iz Smedereva i „Astray“ iz Soluna. Ono malo srećnika koji su se u klubu zatekli su bili svedoci jedne odlične svirke. No, sam početak večeri nije previše obećavao...
U klub sam sa svojom lepšom polovinom stigao nekih pola sata pre zakazanog početka svirke. Odmah sa ulaza sam video da nije bilo previše ljudi unutra. Hladan, vetrovit i kišan dan su, najverovatnije, prouzrokovali lošu posećenost, ako ne računamo to što je školarcima počelo drugo polugodište i što je radna nedelja. Tonska proba je uveliko trajala, tako da sam se nadao da će se situacija sa publikom popraviti. Hladno pivo je popravilo raspoloženje, a zvuci sa bine su obećavali. Negde oko 22:20, ekipa iz smederevskog „Madvro-a“ se po treći put predstavila požarevačkoj publici.
Njima je veče počelo trnovito, jer su imali problema sa jednom od gitara. Nastup im nije trajao dugo, tek negde oko 25 minuta (odsvirali su samo četiri pesme – tri svoje i jednu obradu od „Electric Wizard“), ali ono što su ponudili je bilo zlata vredno. Onih nekoliko pesama koje se mogu preslušati na „Youtube-u“ ne mogu dati pravu sliku o tome koliko je bend dobar, koliko su skladni kao celina. Sama muzika je melodična i vesela, teška i melanholična, sve u isto vreme. Čist vokal sa jakim ehoom je pun pogodak što se samog načina pevanja tiče, zbog same ritmike, podele i naglašavanja slogova. Nijednog jedinog trenutka slušalac ne može ostati statičan uz njih, klimanje glavom traje onoliko koliko svaka numera traje, a oni koji imaju duge kose teško da mogu da se suzdrže da njima ne zamlataraju. Na bini su aktivni taman koliko treba, neisfolirani su i opušteni i vidi se da uživaju u onome što rade. Delovalo je da ih uopšte ne dotiče to što je u publici malo ljudi, te da sviraju samo za svoj ćef. Treba biti psihički jak za tako nešto, jer svako ko je makar neko vreme imao bend zna koliko je za raspoloženje pogubno kada je prostor ispred njih gotovo sablasno prazan. „Madvro“ je već sada pokazao šta znači biti veliki bend – staviti se iznad ne tako sjajne situacije i izvući najbolje u tom trenutku - aplauz i naklon!
Prethodnu rečenicu mogu uputiti i momcima iz grčkog „Astray-a“. Bend je posle dva izdanja (mini album i album) na svojoj prvoj evropskoj turneji i deluje kao da se pošteno zabavljaju. Njih kao da je umor od puta i rasporeda zaobišao, te su vidno raspoloženi otprašili svoju set-listu od osam pesama. Ni njih nije pokolebao slab odziv publike, već su snagu crpili iz podrške koju je pružalo dvadesetak duša. Dok je „Madvro“ bio malo mračniji (što je i logično, jer dosta naginju ka doom metalu), „Astray“ je bio veseliji zbog heavy rock upliva u svojoj muzici. Ta razlika između njih je ključna jer je tako napravljen odličan balans u zvuku, tako da ne bi bilo strašno i da su nastupili u obrnutom redosledu. Stvarno je bilo uživanje prisustvovati njihovom nastupu kojem se ništa ne može zameriti. Konstatno u pokretu i sa stalnim osmesima na licima, što i ne treba da čudi – kad su slušaoci zadovoljni i raspoloženi, onda su takođe i oni. E, sad – ono što sam čuo na njihovoj „Bandcamp“ stranici mi se svidelo, dobro je zvučalo, ali mogu reći da je to ništa u poređenju sa tim kako zvuče uživo. I ne samo oni, nego i prethodni bend. Zvuk je bio puniji, donekle garažniji, „masniji“ i generalno skladniji. Jednostavno, sve što je bilo potrebno za dobru svirku je bilo tu i iskorišćeno je kako treba. Ali, to nije sve!
Članovi „Madvro-a“ i „Astray-a“ nisu samo dobri muzičari, već su i dobri ljudi. Ni kod koga od njih nije bilo tragova svega onoga što „krasi“ umišljene rokere i metalce, već su svi, baš svi bilo potpuno opušteni, spremni za razgovor, razmenu utisaka, cirkanje i bleju. Dakle, kao ortaci iz kraja, samo što, eto, su imali svirku. Stoji da im nije svejedno kada je klub gotovo potpuno prazan, ali im je drago kada je i ono malo prisutnih zainteresovano za ono što rade i što im daju bezrezervnu i nesebičnu podršku. Stoga nijedna pesma nije prošla bez aplauza i bez povika oduševljenja. Oni su nazdravljali publici i publika je nazdravljala njima – iskreno i od srca.
Šteta je samo što je lenjost postala rak rana društva i što mladi, oni koji bi trebalo da budu najaktivniji, sve više potpadaju u hordu nezainteresovanih individua. Ali, bitno je da na „Facebook“ zidu stoji kako će nekom događaju prisustvovati, dok u stvarnosti sede pred monitorom i na nekom forumu pišu kako je scena ili mrtva ili dosadna. A, možda su stvarno samo vetar i kiša glavni krivci. Možda...
Njima je veče počelo trnovito, jer su imali problema sa jednom od gitara. Nastup im nije trajao dugo, tek negde oko 25 minuta (odsvirali su samo četiri pesme – tri svoje i jednu obradu od „Electric Wizard“), ali ono što su ponudili je bilo zlata vredno. Onih nekoliko pesama koje se mogu preslušati na „Youtube-u“ ne mogu dati pravu sliku o tome koliko je bend dobar, koliko su skladni kao celina. Sama muzika je melodična i vesela, teška i melanholična, sve u isto vreme. Čist vokal sa jakim ehoom je pun pogodak što se samog načina pevanja tiče, zbog same ritmike, podele i naglašavanja slogova. Nijednog jedinog trenutka slušalac ne može ostati statičan uz njih, klimanje glavom traje onoliko koliko svaka numera traje, a oni koji imaju duge kose teško da mogu da se suzdrže da njima ne zamlataraju. Na bini su aktivni taman koliko treba, neisfolirani su i opušteni i vidi se da uživaju u onome što rade. Delovalo je da ih uopšte ne dotiče to što je u publici malo ljudi, te da sviraju samo za svoj ćef. Treba biti psihički jak za tako nešto, jer svako ko je makar neko vreme imao bend zna koliko je za raspoloženje pogubno kada je prostor ispred njih gotovo sablasno prazan. „Madvro“ je već sada pokazao šta znači biti veliki bend – staviti se iznad ne tako sjajne situacije i izvući najbolje u tom trenutku - aplauz i naklon!
Prethodnu rečenicu mogu uputiti i momcima iz grčkog „Astray-a“. Bend je posle dva izdanja (mini album i album) na svojoj prvoj evropskoj turneji i deluje kao da se pošteno zabavljaju. Njih kao da je umor od puta i rasporeda zaobišao, te su vidno raspoloženi otprašili svoju set-listu od osam pesama. Ni njih nije pokolebao slab odziv publike, već su snagu crpili iz podrške koju je pružalo dvadesetak duša. Dok je „Madvro“ bio malo mračniji (što je i logično, jer dosta naginju ka doom metalu), „Astray“ je bio veseliji zbog heavy rock upliva u svojoj muzici. Ta razlika između njih je ključna jer je tako napravljen odličan balans u zvuku, tako da ne bi bilo strašno i da su nastupili u obrnutom redosledu. Stvarno je bilo uživanje prisustvovati njihovom nastupu kojem se ništa ne može zameriti. Konstatno u pokretu i sa stalnim osmesima na licima, što i ne treba da čudi – kad su slušaoci zadovoljni i raspoloženi, onda su takođe i oni. E, sad – ono što sam čuo na njihovoj „Bandcamp“ stranici mi se svidelo, dobro je zvučalo, ali mogu reći da je to ništa u poređenju sa tim kako zvuče uživo. I ne samo oni, nego i prethodni bend. Zvuk je bio puniji, donekle garažniji, „masniji“ i generalno skladniji. Jednostavno, sve što je bilo potrebno za dobru svirku je bilo tu i iskorišćeno je kako treba. Ali, to nije sve!
Članovi „Madvro-a“ i „Astray-a“ nisu samo dobri muzičari, već su i dobri ljudi. Ni kod koga od njih nije bilo tragova svega onoga što „krasi“ umišljene rokere i metalce, već su svi, baš svi bilo potpuno opušteni, spremni za razgovor, razmenu utisaka, cirkanje i bleju. Dakle, kao ortaci iz kraja, samo što, eto, su imali svirku. Stoji da im nije svejedno kada je klub gotovo potpuno prazan, ali im je drago kada je i ono malo prisutnih zainteresovano za ono što rade i što im daju bezrezervnu i nesebičnu podršku. Stoga nijedna pesma nije prošla bez aplauza i bez povika oduševljenja. Oni su nazdravljali publici i publika je nazdravljala njima – iskreno i od srca.
Šteta je samo što je lenjost postala rak rana društva i što mladi, oni koji bi trebalo da budu najaktivniji, sve više potpadaju u hordu nezainteresovanih individua. Ali, bitno je da na „Facebook“ zidu stoji kako će nekom događaju prisustvovati, dok u stvarnosti sede pred monitorom i na nekom forumu pišu kako je scena ili mrtva ili dosadna. A, možda su stvarno samo vetar i kiša glavni krivci. Možda...
Antonio Jovanović