Motus Vita Est - Mašina
Helly Cherry
Prvi album izdat je pre skoro trideset godina, a energija na njemu potpuno je jednaka i iskrena kao i na poslednjem albumu. Zapravo, misao bi trebalo formulisati obnutim redosled – energija poslednjeg albuma nepromenjena je i ista kao i na prvom. Jedina promena se ogleda u mnogo lepšoj, preciznijoj i modernijoj produkciji. I to nije nešto zbog čega bi zamerili ovim prekaljenim pankerima, već im treba čestitati jer su svoj divlji i sirov, nebrušeni duh stišali i pripitomili tražnji prefinjenih slušalaca koji u današnje vreme ipak zahtevaju čist i pažljivo snimljen album.
Kompletan album bavi se svakodnevnim, socijalnim i političkim temama, o čemu dosta današnjih bendova peva. Razlika je ta što ovi momci (a slobodno ih mogu tako nazvati, iako su verovatno odavno u svojoj petoj deceniji života) iza sebe imaju iskustvo, i navedene teme iznose na jedan povremeno komičan, a uvek iskren način. I dalje sve tuđe poraze i probleme primaju previše lično, ali znaju da burna reakcija iz afekta nije odgovor, i da dovodi samo do većeg problema, već mirno gađaju oštrim rečima pogađajući suštinu, koja ovim mlađima, budimo iskreni, i dalje izmiče iz vidokruga. Već u prvoj numeri u refrenu provlače onu svetsku frazu da su deo skupine od 99% koja je naterana da radi, dok samo jedan ima. Takođe, odmah poriču šarenu lažu da su svi ljudi isti, tvrdeći potpuno suprotno, čime na površinu iznose jednu večitu prećutnu istinu. Govore i o preteranoj amerikanizaciji koja nas zahvata kao smrtonosni virus, a posledice će svakako biti izuzetno slične posledicama virusa. Osim što amerikanizacija donosi potpunu degradaciju materijalnog statusa, donosi i degradaciju morala, koja nam nije ni malo strana. Tu su pesme o pijanstvu, starim prijateljima koji su potonuli u depresiju prebrzog i nemilosrdnog življenja, numera o tatinom sinu s „fondom reči prosečne budale“ u kojoj ćete sigurno pronaći nekolicinu ljudi iz vaše okoline, što je izuzetno tužno, ali svakako realno. Posvetili su se i ekologiji medija kroz numeru „Ker“, gde pojedinac „ima novi AjFon i prazan frižider“. Opet jedna naizled sitna sekvenca tragične stvarnosti, koja je sve primetnija iz dana u dan. Bitan je status, bitan je ugled, bitno je biti viđen i cenjen od istih, od onih koji će po svaku cenu trpeti glad i hladnoću zarad svega navedenog. Atomci su predkazali budućnost kroz numeru „Oni što dolaze za nama“, a Motus nas je kroz veći broj numera sa ovog albuma samo podsetio i ponovo upozorio u šta smo se upustili i šta nas neizbežno čeka.
Ono što dopunjuje utisak su brzi i opasni rifovi, potpuno nekontrolisani, oštri i razarajući. Svojim neobičnim razradama malo vuku na metal vode osamdesetih, nisu ukalupljeni i minimalistički, i velikim delom su zasluženi na održanju energije na samom vrhuncu. Bubanj precizan, često se pojavi dupla pedala koja dodatno nabija energiju, dok se bass drži blago povučen, tek povremeno iskoči sa kojim zanimljivim ukrasom ili slap zvukom.
U poslednjih par godina nije izašlo mnogo ovakvih albuma, albuma koji su potpuno sazreli, a opet sa dozom jednostavnosti i odmerenosti. Mašina je takav album, skoro univerzalan, obraća se svima, svi ga mogu slušati, a zaključak će izvući samo onaj koji želi i koji je dovoljno osvešćen i željan zasluženog dostojanstva.
Tihomir Škara
Kompletan album bavi se svakodnevnim, socijalnim i političkim temama, o čemu dosta današnjih bendova peva. Razlika je ta što ovi momci (a slobodno ih mogu tako nazvati, iako su verovatno odavno u svojoj petoj deceniji života) iza sebe imaju iskustvo, i navedene teme iznose na jedan povremeno komičan, a uvek iskren način. I dalje sve tuđe poraze i probleme primaju previše lično, ali znaju da burna reakcija iz afekta nije odgovor, i da dovodi samo do većeg problema, već mirno gađaju oštrim rečima pogađajući suštinu, koja ovim mlađima, budimo iskreni, i dalje izmiče iz vidokruga. Već u prvoj numeri u refrenu provlače onu svetsku frazu da su deo skupine od 99% koja je naterana da radi, dok samo jedan ima. Takođe, odmah poriču šarenu lažu da su svi ljudi isti, tvrdeći potpuno suprotno, čime na površinu iznose jednu večitu prećutnu istinu. Govore i o preteranoj amerikanizaciji koja nas zahvata kao smrtonosni virus, a posledice će svakako biti izuzetno slične posledicama virusa. Osim što amerikanizacija donosi potpunu degradaciju materijalnog statusa, donosi i degradaciju morala, koja nam nije ni malo strana. Tu su pesme o pijanstvu, starim prijateljima koji su potonuli u depresiju prebrzog i nemilosrdnog življenja, numera o tatinom sinu s „fondom reči prosečne budale“ u kojoj ćete sigurno pronaći nekolicinu ljudi iz vaše okoline, što je izuzetno tužno, ali svakako realno. Posvetili su se i ekologiji medija kroz numeru „Ker“, gde pojedinac „ima novi AjFon i prazan frižider“. Opet jedna naizled sitna sekvenca tragične stvarnosti, koja je sve primetnija iz dana u dan. Bitan je status, bitan je ugled, bitno je biti viđen i cenjen od istih, od onih koji će po svaku cenu trpeti glad i hladnoću zarad svega navedenog. Atomci su predkazali budućnost kroz numeru „Oni što dolaze za nama“, a Motus nas je kroz veći broj numera sa ovog albuma samo podsetio i ponovo upozorio u šta smo se upustili i šta nas neizbežno čeka.
Ono što dopunjuje utisak su brzi i opasni rifovi, potpuno nekontrolisani, oštri i razarajući. Svojim neobičnim razradama malo vuku na metal vode osamdesetih, nisu ukalupljeni i minimalistički, i velikim delom su zasluženi na održanju energije na samom vrhuncu. Bubanj precizan, često se pojavi dupla pedala koja dodatno nabija energiju, dok se bass drži blago povučen, tek povremeno iskoči sa kojim zanimljivim ukrasom ili slap zvukom.
U poslednjih par godina nije izašlo mnogo ovakvih albuma, albuma koji su potpuno sazreli, a opet sa dozom jednostavnosti i odmerenosti. Mašina je takav album, skoro univerzalan, obraća se svima, svi ga mogu slušati, a zaključak će izvući samo onaj koji želi i koji je dovoljno osvešćen i željan zasluženog dostojanstva.
Tihomir Škara