Verovatno poznajete nekog od onih odvratnih ljudi (svega nešto malo boljih od serijskih ubica i pedofila), koji ne mogu da sednu i kao pristojan svet pogledaju film. U svom potpunom nemaru za civilizovano ponašanje, oni pauziraju, oni pričaju, oni grickaju, oni (zaboga miloga) naglas predviđaju šta će se desiti sledeće.

Pred vama je spisak filmova, koji će i najnormalnijeg fimova pretvoriti u takvu kreaturu, naprosto jer traju toliko dugo da se ne mogu pogledati u jednom sedenju. Spisak ne uključuje eksperimentalne filmove (postoji verzija Hičkokovog Psiha, usporenog tako da traje 2 dana), već samo one koji su namenjeni za distribuciju u bioskopima u upravo ovakvoj formi.

 
 

1. Putovanje (1987)

Antiratni film Pitera Vatkinsa, sniman je dve godine, na više kontinenata, sa ogromnim budžetom i produkcijskim troškovima. Sredinom osamdesetih, proliferacija nuklearnog naoružanja, opet je bila na umu svetske javnosti (i Regana i Gorbačova). Vatkins prikazuje širenje nuklearnog arsenala kroz živote običnih ljudi-rudara koji vlade plutonijom, ljudi koji žive u blizini vojnih baza i stalno su svesni njihove tajnovitosti, fabrički radnici koji sastavljaju delove bombe, preživeli iz Hirošime i Nagasakija… Dužina filma i količina informacija, najpre izmori gledaoca, a onda ga prikuje za ekran i natera da se suoči sa onim što gleda.
Nakon inicijalnog prikazivanja na festivalu u Torontu, film je izrazito retko prikazivan. Traje 14 i po sati.

2. Out 1 (1971)

Film Žaka Riveta, sastoji se od osam relativno povezanih epizoda (kao omaž Balzaku) i prati nekoliko likova čije se sudbine prepliću. Dve pozorišne trupe uvežbavaju Eshilove predstave (postoji čuvena scena zagrevana, u trajanju od trideset minuta, bez ijedne izgovorene reči). Gluvonenemi beskućnik, koji preživljava od sviranja harmonike i sitna preverantkinja, koja u hotelu jedne od svojih žrtava nalazi pisma u kojima se pominje prastaro tajno društvo. Dijalozi praktično parodiraju filmove novog talasa - protagonist ničim izazvan pita vratara: “Mislite da se još uvek može praviti dijaliktična umetnost?” Praćenje ovog filma je izazov i za najveće poznavaoce, ali utisak razočarenja posle “revolucionarne” '68. , je glavni utisak koji su kritičari poneli.
Dvanaest sati i 40 minuta, ako nađete film negde, što je prilično teško.

3. Kako je Jukong pomerao planine (1976)

Joris Ivens, holandski dokumentarista je sa kineskom ekipom snimatelja, zabeležio poslednje godine Maove kulturne revolucije (od '72. do '74.).  U 12 različitih priča, uticaji Maove radikalne čistke, prikazani su kroz živote običnih Kineza. Prevazilaženje kulturnih barijera, posebno je impresivno i autor je često navodio da je bilo potrebno mnogo vremena, da zastrašeni i introvertni Kinezi počnu da govore pred kamerom. Teško je izdvojiti odlomak koji najbolje ilustruje teme ovog filma, jer on svesno obuhvata potpuno različite aspekte života u Maostičkoj Kini, ali Incident sa loptom je svakako najzanimljiviji. U jednoj osnovnoj školi, učenik je slučajno pogodio učiteljicu loptom u lice, nakon čega mu je ona oduzela loptu. Učenički parlament diskutuje o incident, na ritualan način, koristeći fraze kakve koriste komunistički činovnici učenici staju na stranu kolege. Učiteljica onda priznaje “da je potcenila političku svest dečaka, oduzimajući mu loptu” i njih dvoje se izveštačeno rukuju, smeškajući se pred tablom.
Film traje 13 sati i gotovo ga je nemoguće pronaći danas, mada su delovi ponekad uključeni u postavke raznih muzeja.

4. Evolucija filipinske porodice (2004)

Lav Diaz, pokušao je da predstavi dvadeset godina nacionalne istorije, 70te i 80te godine, koristeći život, jedne šire farmerske porodice kao sinegdohu. Filipinska kultura smatra se prilično dramatičnom, aktivnom, sklonom revolucijama, Diazov film osmišljen je kao kontrateza tome, jer je izrazito spor i minimalisitčki. Porodica počinje na farmi pirinča, a završava u siromašnom predgrađu, na ulicama gde je oboren režim diktatora Markosa. Fokus filma je porodica, dok su teški ekonomski uslovi (i potonji napredak) samo spoljne sile koje deluju na porodične odnose - nije zato čudno da baš Kadyo buntovnik u familiji, napušta porodični posao i odlazi u grad da radi u rudniku.
Film traje nepunih deset sati, ali je uspeo da bude primećen i od strane mejnstrim kritike i publike.

5. Šoa (1985)

Francuski dokumentarac Kloda Lanzmana, bavi se holokaustom (Šoa je hebrejska reč za holokaust, znači katastrofa, uništenje) ali bez korišćenja ijednog arhivskog snimka. Sniman na lokacijama logora Helmno, Aušvic (koga lokalci odbijaju da zovu nemačkim imenom pa govore Osvjenicin), Treblinka i u Varšavskom getu, dokumentarac se uglavnom sastoji od intervjua. Žrtve, lokalci koji su manje ili više prećutno kolaboriali sa nacistima i sami čuvari logora, opisuju svoja iskustva detaljno i polako. Efekat koji postiže kolor slika i sasvim životne lokacije je potresan. Holokaust ovako ne deluje kao stvar nemoguće okrutne prošlosti, već živo iskustvo, čije su žrtve još uvek među nama.
Od svih filmova sa liste ovaj je najlakše pronaći, a i često se prikazuje na prikladnim događajima i simpozijumima. Traje deset sati i trinaest minuta.

Jan Kanja