Snimanje filmova o književnicima je prilično nezahvalan posao. Istima ima tu Hemingveja, Selindžera, Tompsona i Crnjanskih koji su proživeli živote podjednako zanimljive kao i stranice koje su ispisali, ali većina je ipak živela relativno dosadnim, relativno samotnjačkim životom pisca. Osam sati dnevno ispred kompjutera ili pisaće mašine nije baš nešto što se lako prenosi na veliki ekran.


Kad se radi o Davidu Fosteru Wallacu (čiji isečak života gledamo u End of A Tour) nalazimo se u neobičnoj situaciji. Praktično ništa u Wallacovom životu nije materijal koji čini uzbudljiv film - sam Wallace je iz porodice filozofa, pisao opsesivno, podjednako literaturu i beletristiku, duboko osećao napuštenost savremenog američkog života i ubio se veoma mlad. S druge strane, pop kultura, filmovi i televizija istinski su intrigirali Wallace-a i njegovi eseji o stanju američke kulture, ispričane kroz kritiku reality programa i akcionih filmova su sam vrhunac esejistike devedesetih .

Film prati Wallaca (igra ga Jason Segel, slavan po sitkomu "Kako sam upoznao vašu majku"), koji promoviše svoj najčuveniji roman Infinite Jest i novinara Roling Stones magazina Davida Lipsky-ja (Jesse Einsberg, između ostalog Leks Lutor u novom filmu o Supermenu). Knjiga intervjua koju je Lipsky objavio posle ove turneje ipak uspeva nešto što film ne može, što je neobično pošto su dijalozi gotovo potpuno preuzeti. 

Protagonisti voze niz prazne puteve američkog srednjeg zapada, jedu lošu hranu na parkinzima, pričaju o filmovima (Umri muški odista jeste savršen akcioni film) i vremenom male bonding je tu kao magija. Sve ovo ima za cilj da za gledaoca humanizuje, čudnog, eluzivnog, briljantno obrazovanog i užasno stidljivog Wallace-a- U tome se i uspeva. Wallace na kraju deluje kao polovina bilo kog dinamičnog dua, koji smo ranije gledali.

U knjizi, postaje jasno da je najočiglednija Wallacova karaktisterika usamljenost - a ovo je ujedno i predmet njegovog literarnog stvaralaštva. “I think being shy basically means being self-absorbed to the extent that it makes it difficult to be around other people”- kaže se na jednom mestu. Ova melanholija i dubina zapažanja ne prenosi se na film dovoljno (ako i uošte).

Sličan primer je i dijalog o ženama (kroz film kao i kroz Wallacovu prozu provejava malo mizoginije). Naime on se poverava Lipskyom da je očekivao da će moći da spava sa nekom obožavateljko tokom turneje, ali nikad nije smeo da prvi inicira tako nešto. Ovo deluje kao još jedan trop buddy cop filmova, što je u neskladu sa time kako Wallace opisuje istu temu u svojoj prozi. “When they were introduced, he made a witticism, hoping to be liked. She laughed extremely hard, hoping to be liked. Then each drove home alone, staring straight ahead, with the very same twist to their faces. “

Mediji zahteva da se ovakve emocije pokažu, a klasutrofobične scene dva muškarca koji se nadmudruju u kolima nije dorastao tom izazovu i zato premešta svoj fokus sa pisca kog ne razume na novinara sa kojim bi gledalac trebalo da se identifikuje. Zato ovo nije film o teškom, izmučenom i nesrećnom geniju, već o novinaru koji je dobio priliku da upozna svog idola  i da se na svoju radost uveri da se radi o čoveku od krvi i mesa.

Ako je namera bila da se privuče gledalac koji nije čitao Wallacea ova stategija može da uspe. Za one koji jesu, pokušaj da se od ovog neobičnog i impresivnog čoveka napravi one of the guys, delovaće u najmanju ruku naivno i neiskreno. 

Neke pisce je ipak bolje ostaviti među knjigama.

Jan Kanja