Jasunari Kavabata: Lepota i tuga
Helly Cherry
Izdavačka kuća „Tanesi“ pokrenula je ediciju „Maboroši“, u kojoj objavljuje dela najpoznatijih japanskih autora kao što su Jukio Mišima, Rjunosuke Akutagava, Kenzaburo Oe, Nacume Soseki, Šiga Noja, Kafu Nagai, Jasunari Kavabata i drugi. Mnogi od tih pisaca su vrsni majstori pera, ljudi značajni za svetsku književnost, ne samo japansku. Od gorepomenutih autora, dvojica su primili Nobelovu nagradu za književnost: u pitanju su Kenzaburo Oe i Jasunari Kavabata. Pročitavši nekoliko priča potonjeg pisca, shvatio sam da je ta nagrada, barem u njegovom slučaju, posve zaslužena. Kavabata dobro vlada umećem pisanja, ima prepoznatljiv stil, a priče su mu emocionalne i realne. Zaintrigiran Kavabatinim izrazom i stilom, uhvatio sam se njegovog romana pod nazivom „Lepota i tuga.“ Nisam se razočarao.
Kavabata je rođen u blizini Osake, 1899. godine. Ostao je siroče u drugoj godini života; smrt roditelja, kao i gotovo svih bližih rođaka u doba detinjstva ostavila je neizbrisive tragove na njegov život i čitavo stvaralaštvo. Već sa petnaest godina započinje svoju književnu karijeru; piše dnevnik koji kasnije objavljuje pod nazivom „Dnevnik petnaestogodišnjaka.“
Najznačajnija dela su mu „Igra, staklo i žaba“ (1930), „Hiljadu ždralova“ (1949), „Zvuci planina“ (1953), „Usred rođenja jednog čoveka“ (1955), „Lepota i tuga“ (1959). U svojoj zemlji, već u predratnom periodu, smatran je najvećim japanskim prozaistom. 1968. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost.
Život okončava samoubistvom, mada se i do dan-danas ne zna zbog čega. U više mahova je isticao svoju veru u život, u misiju umetnosti i odbacivao je samoubistvo kao izlaz iz problema života. Ipak, idući stopama Akutagave, oduzima sebi život i svet ostaje uskraćen za još dela ovoga sjajnog autora.
„Ljubav kao bolest i besmrtnost, seks kao zamka i osveta – glavne su teme koje dobitnik Nobelove nagrade Jasunari Kavabata dramatizuje sa hipnotizirajućom moći u ovom delu“, kazao je autor kratkog rivjua na poleđini knjige i pogodio u sred-srede. Ljubavni troguao, koji obuhvata dve žene i jednog muškarca, prepliće osvetu mlađe žene koja na kraju upada u beznađe ljubavi prema sinu čoveka što prezire. Destruktivna i slepa (naizgled lezbo) ljubav koju mlađa žena gaji prema učiteljici slikanja na kraju uzima danak, i ono što je zamišljeno kao osveta zarad mira učiteljice (mada bi se pre moglo reći zarad gašenja ljubomore same učenice, mastermind-a i pokretača osvete) gubi kontrolu i prelazi u nešto čemu se nikada nije nadala, nešto što nije uzeto u kalkulaciju. Stariji čovek, koji dolaskom u Kjoto pokreće lavinu što ruši sve pred sobom nije ni svestan promene koju će doneti; taj vremešni muškarac želi da provede novogodišnje veče sa ženom koju je nekad tako žarko voleo. Samo to, i ništa više.
Roman ima pomalo čudnu i naizgled erotsku postavku, a sam Kavabata je maher u opisivanju ’donekle erotskih’ scena. Ne, ovo nije kinky roman, niti je njegova bit, načelo i poruka takve prirode; mislim da stvarna poruka leži u tome da se ništa ne može uzeti zdravo za gotovo, da ništa nije onako kako nam se čini, niti možemo planirati stvari po svome nahođenju, naivno misleći da će se iste odigrati onako kako smo zamislili. Šta je to što veže vremešnog pisca i umetnicu srednjih godina? Zbog čega još uvek osećaju naklonost jedno prema drugom, pita se učenica koja to ne može da shvati i potajno se nada će uništavanjem života samog pisca ustvari uništiti osećanja njene ljubavnice prema istom. Ljubav nije paradajz, neko je kazao. Kavabata ovu izreku, koliko god ona bila smešna, odvodi na viši nivo: emocionalno uznemirava čitaoca, pogađa pravi ton bezuslovne ljubavi i čitalac mora da se zapita: vredi li, zaista, tako voleti? Davati sve, zariti mač ljubavi do balčaka? Ostajemo li prazni, ako toj ljubavi dođe kraj? Postoji li onda mesta za sledeću ljubav? Ili smo, pak, dali sve u prvom cugu, istrošili snagu i sad ne možemo da potrčimo ni deset metara?
Uznemiravajuća je i činjenica da, koliko god to bilo čudno, u nekim likovima vidimo sami sebe; ogoljeni smo, telo lagano počinje da se smrzava na hladnoći, dolazi do vazokonstrikcije i drhtimo. Stidimo se. Patimo. A pitanja šibaju naš um, napadaju svom snagom i šapću nam na uho: „Da li sam, onomad, pravu odluku doneo/la?“
Možda će i neko od nas, u dogledno vreme, otići za novogodišnje veče u taj i taj grad i dok svetla sijaju, okrenuće broj telefona, i nakon dosta godina kazaće, baš kao i junak ove priče, Oki Tošio: „Samo sam želeo da čujem kako zvona ispraćaju staru godinu, s tobom. Više nisam tako mlad, znaš. Koliko li je godina otkad smo se poslednji put sreli? Bilo je to tako davno. Pretpostavljam da se ne bih usudio da zamolim da te vidim da mi nije ovakve prilike.“
A ona će odgovoriti, tugljivim, lepim glasom, da je kasno, prekasno i da nikad, ali nikad više ne želi da ga vidi.
Knjiga je masterpis u svakom pogledu. Duboka i potresna priča, koja najviše liči onoj u romanu „Sputnik ljubav“, Haruki Murakamija. Delo koje vredi posedovati, roman koji Vas neće ostaviti ravnodušnim, knjiga koju treba čitati više puta. Ukoliko spadate u čitaoce koji vole slušati muziku dok tamane neko delo, uz ovu knjigu slušajte samo jednu pesmu: „Diamonds and Rust“ od Joan Baez. I dok tonete u fabulu, očima pratite dešavanja u knjizi a ušima slušajte tekst pesme. Atmosfera će Vam pričiniti mindblow kakav niste doživeli. Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac
Kavabata je rođen u blizini Osake, 1899. godine. Ostao je siroče u drugoj godini života; smrt roditelja, kao i gotovo svih bližih rođaka u doba detinjstva ostavila je neizbrisive tragove na njegov život i čitavo stvaralaštvo. Već sa petnaest godina započinje svoju književnu karijeru; piše dnevnik koji kasnije objavljuje pod nazivom „Dnevnik petnaestogodišnjaka.“
Najznačajnija dela su mu „Igra, staklo i žaba“ (1930), „Hiljadu ždralova“ (1949), „Zvuci planina“ (1953), „Usred rođenja jednog čoveka“ (1955), „Lepota i tuga“ (1959). U svojoj zemlji, već u predratnom periodu, smatran je najvećim japanskim prozaistom. 1968. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost.
Život okončava samoubistvom, mada se i do dan-danas ne zna zbog čega. U više mahova je isticao svoju veru u život, u misiju umetnosti i odbacivao je samoubistvo kao izlaz iz problema života. Ipak, idući stopama Akutagave, oduzima sebi život i svet ostaje uskraćen za još dela ovoga sjajnog autora.
„Ljubav kao bolest i besmrtnost, seks kao zamka i osveta – glavne su teme koje dobitnik Nobelove nagrade Jasunari Kavabata dramatizuje sa hipnotizirajućom moći u ovom delu“, kazao je autor kratkog rivjua na poleđini knjige i pogodio u sred-srede. Ljubavni troguao, koji obuhvata dve žene i jednog muškarca, prepliće osvetu mlađe žene koja na kraju upada u beznađe ljubavi prema sinu čoveka što prezire. Destruktivna i slepa (naizgled lezbo) ljubav koju mlađa žena gaji prema učiteljici slikanja na kraju uzima danak, i ono što je zamišljeno kao osveta zarad mira učiteljice (mada bi se pre moglo reći zarad gašenja ljubomore same učenice, mastermind-a i pokretača osvete) gubi kontrolu i prelazi u nešto čemu se nikada nije nadala, nešto što nije uzeto u kalkulaciju. Stariji čovek, koji dolaskom u Kjoto pokreće lavinu što ruši sve pred sobom nije ni svestan promene koju će doneti; taj vremešni muškarac želi da provede novogodišnje veče sa ženom koju je nekad tako žarko voleo. Samo to, i ništa više.
Roman ima pomalo čudnu i naizgled erotsku postavku, a sam Kavabata je maher u opisivanju ’donekle erotskih’ scena. Ne, ovo nije kinky roman, niti je njegova bit, načelo i poruka takve prirode; mislim da stvarna poruka leži u tome da se ništa ne može uzeti zdravo za gotovo, da ništa nije onako kako nam se čini, niti možemo planirati stvari po svome nahođenju, naivno misleći da će se iste odigrati onako kako smo zamislili. Šta je to što veže vremešnog pisca i umetnicu srednjih godina? Zbog čega još uvek osećaju naklonost jedno prema drugom, pita se učenica koja to ne može da shvati i potajno se nada će uništavanjem života samog pisca ustvari uništiti osećanja njene ljubavnice prema istom. Ljubav nije paradajz, neko je kazao. Kavabata ovu izreku, koliko god ona bila smešna, odvodi na viši nivo: emocionalno uznemirava čitaoca, pogađa pravi ton bezuslovne ljubavi i čitalac mora da se zapita: vredi li, zaista, tako voleti? Davati sve, zariti mač ljubavi do balčaka? Ostajemo li prazni, ako toj ljubavi dođe kraj? Postoji li onda mesta za sledeću ljubav? Ili smo, pak, dali sve u prvom cugu, istrošili snagu i sad ne možemo da potrčimo ni deset metara?
Uznemiravajuća je i činjenica da, koliko god to bilo čudno, u nekim likovima vidimo sami sebe; ogoljeni smo, telo lagano počinje da se smrzava na hladnoći, dolazi do vazokonstrikcije i drhtimo. Stidimo se. Patimo. A pitanja šibaju naš um, napadaju svom snagom i šapću nam na uho: „Da li sam, onomad, pravu odluku doneo/la?“
Možda će i neko od nas, u dogledno vreme, otići za novogodišnje veče u taj i taj grad i dok svetla sijaju, okrenuće broj telefona, i nakon dosta godina kazaće, baš kao i junak ove priče, Oki Tošio: „Samo sam želeo da čujem kako zvona ispraćaju staru godinu, s tobom. Više nisam tako mlad, znaš. Koliko li je godina otkad smo se poslednji put sreli? Bilo je to tako davno. Pretpostavljam da se ne bih usudio da zamolim da te vidim da mi nije ovakve prilike.“
A ona će odgovoriti, tugljivim, lepim glasom, da je kasno, prekasno i da nikad, ali nikad više ne želi da ga vidi.
Knjiga je masterpis u svakom pogledu. Duboka i potresna priča, koja najviše liči onoj u romanu „Sputnik ljubav“, Haruki Murakamija. Delo koje vredi posedovati, roman koji Vas neće ostaviti ravnodušnim, knjiga koju treba čitati više puta. Ukoliko spadate u čitaoce koji vole slušati muziku dok tamane neko delo, uz ovu knjigu slušajte samo jednu pesmu: „Diamonds and Rust“ od Joan Baez. I dok tonete u fabulu, očima pratite dešavanja u knjizi a ušima slušajte tekst pesme. Atmosfera će Vam pričiniti mindblow kakav niste doživeli. Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac