Braća Stugacki – rane godine
Helly Cherry
Zapadni čitaoci se sa radom Arkadija i Borisa Strugackog, uglavnom sreću preko Piknika kraj puta, njihovog najprevođenijeg i najanaliziranijeg dela. Piknik je neobično delo naučne fanstatike, zato što tretira period neposredno nakon vanzemljaske posete zemlji i u fokus stavlja kriminalce, avanturiste i bezbednosne službe koi profitiraju od “smeća” koje su posetioci ostavili za sobom. Ova potentna metafora (čiji su elementi poslužili kao inspiracija za Stalker Tarkovskog) ostala je inspiracija brojnim SF autorima, jer odiše sajbepank atmosferom, mnogo pre nego što je Vilijam Gibson promovisao ovaj žanr. Takođe, hipeproduktivni i provokativni Čajna Mievil, navodi da njegova fascinacija đubretom, potiče od ovog romana.
Kada je 2012. u sklopu biografskog serijala Жизнь’ замечательных людей objavljena i biografija Strugackih i poznavaoci žanrovske književnosti i laici ostali su podjednako nezadovoljni. Biografija s jedne strane tretira materiju kao da pisana za poznavace (na primer ne objašnjava termine koji su svojstveni spekulativnoj fikciji), a s druge ne analizira rane godine Strugackih sa pažnjom koju zaslužuju. Namera ovog eseja je upravo to- da čitaocu približi period u kome su klasici sovjjetske “spekulativne fikcije” formirali svoj svetonazor.
Interesovanja , politički i književni ukusi Strugackih razvijali su se odvojeno, pre svega zbog razlike u godinama (Arkadij je osam godina stariji od Borisa), ali su vodili istom cilju i bili podjendako inspirisani životom roditelja Natana i Aleksandre. Natan je bio sekulirazovani Jevrejin, koji je napustio studije prava da bi se priključio boljševicima. Jednog brate je izgubio tokom građanskog rata, a drugog tokom staljinističkih čistki tridesetih godina. Nakon završenih studija istorije umetnosti, menjao je nekoliko poslova (možda zato što je pravio probleme,a možda i zbog antisemitizma), ali se najviše zadržao na poslu cenzora u Главлит-u. Ironije radi, upravo će ova institucija, odnosno njeni naslednici , praviti najviše problema pri izdavanju knjiga njegovih sinova. Ovaj turbulentni život, toliko svojstven revolucionarnom i post-revolucionarnom periodu ruske istorije, završio se 1942.u improvizovanoj bolnici, za vreme nacističke opsade Lenjingrada. O Aleksandri Strugacki, imamo mnogo manje podataka- zna se samo da je bila profesorka ruskog jezika i književnosti i da je podsticala sinove da čitaju mnogo i raznoliko , upoznajući ih između ostlaog sa Velsom, Vernom i Džekom Londonom.
Vojna karijera Arkadija Strugackog počinje 1943. godine i uglavnom se tiče “japanskih studija”, obuke o japanskom jeziku, kulturi i istoriji, što je bilo u saglasju sa istočnjačkim ambicijama Sovjetskog saveza. Nakon završene akademije, Arkadije se bavi obaveštajnim radom u sibirrskom gradu Kansku- obučava buduće špijune i “debrifinguje” zatočenike japanskih logora. U januaru 1952. isključen je iz Комсомо́л , kao moralno nepodobon, a u pismu bratu , otkriva da je razlog veza sa udatom ženom.
Nakon vojne službe, Arkadiji nalazi posao u izdavačkoj kući za dečiju književnost (što je jedino mesto u SSSRu gde se mogla izdati naučna fantastika) i ovde dolazi u kontkakt sa brojnim autorima i temama koji će obeležiti njegov kasniji rad.
U isto vreme, Boris završava studije astronomije i počinje da radi na disertaciji. Neki autori tvrde da je mladića više zanimala fizika, ali da je antisemitizam univerzitetskih činovnika uticao na ovakav izbor karijere. Pitanje disertacije završilo se neslavno, jer se ispostavilo da je indijski astronom, već pisao na istu temu. Pošto je propust bio krivica mentora, Boris je dobio poziciju inženjera i priliku da radi na samo začetku sovjetskog informatičkog razvoja (što je i činio sve dok se nije ozbiljno posvetio pisanju)
Na ovom poslu on upoznaje i svoju buduću ženu, ćerku generala, Adu, a brojni istraživači kao zanimljivost navode da je u istom periodu preko ilegalnnih radio stanica razvio afinitet za džez. Pre svega za američkog autora Willisa Conovera , koji je bio blizak prijatelj sa začetnikom američke naučne fantastike H.P Lovecraftom (mada Strugacki verovatno nije znao za ovu sponu).
Nakon što su 1954. godine američke nuklearne probe, izazvale kontaminaciju ribe blizu japanske obale, Arkadij Strugacki i novinar Lav Petrov napisali su propagandni roman, Пепел Бикини. Umetnički dometi ovog romana su upitni, a i pitanje autorstva ostaje nejasno- navodno je Strugacki napisao delove koji se odvijaju u Japanu (zemlji koju je proučavao, ali nikad nije posetio), ali neki autori tvrde da je sam napisao ceo roman.
U isto vreme braća se intenzivno dopisuju, najviše na temu Venere, koja je pedesetih opsedala zaljubljenike u naučnu fantastiku. U tom periodu još nije bilo satelitskih snimaka ove planete, pa su tekstovi o uslovima na površini potpuno zavisli od mašte autora. Venera se najčešće uzimala kao antipod Mars- dakle kao planeta- džungla, bogata vegetacijom i bizarnim stvorenjima.
Prva knjiga na kojoj su braća radila zajedno, nastala je (kako već kaže čuvena anegdota) kao posledica opklade. Arkadij i Jelena Strugacki posetili su Borisa u Lenjingradu i njih dvojica su kako i dolikuje dvojici štrebera, nadugačko pričali o stanju naučne fantastike u sovjetskoj književnosti. Jelena, koja je čula neku verziju tog razgovora nebrojano puta, rekla im je da napišu nešto bolje, ako se već stalno žale. Opkladili su se u flašu šampanjca da hoće i tako je nastao roman Страна багровых туч.
Radnja romana odvija se u 80tim, tokom putovanja na Veneru (koja je prikazana mnogo objektivnije nego do tad, što znači da je istraživanje i akademska karijera mlađeg Strugackog bila od koristi). Kao i u većini naučno fanstatičnih romana, onog doba (a u velikoj meri i našeg doba) likovi i zaplet igraju manje važnu ulogu u odnosu na izgradnju sveta , odnosno budućnosti u kojem se radnja odvija. Najvažnija implikacija ovog romana, je da će do 80tih godina Sovjetsko društvo ostvariti komunističku utopiju. Takođe zanimljivo je naglasiti da je ovaj roman ostao u senci Andromede Ivana Jefremova. Naime, Stugacki su uveli motiv nuklearnog pogona, što je značilo da osim odoborenja uobičajenih cenzora, moraju da dobiju i dozvolu ministarstva za energetku, ovo je odužilo proces objavljivanja i Jefremov je preuzeo slavu začetnika sovjetske SF renesanse.
Sledeće duže delo Strugackih , svojevrstan je nastavak prvog. Radi se o romanu Путь на Амальтею , koji pozajmljuje neke likove i teme iz prethodnog. Deset godina kasnije , pratimo havariju na brodu koji se nalazi u orbiti Jupiterovog meseca. Plan je bio da osnovu sukoba čini borba sa piratima vanzemaljcima, ali su urednici ovo odbili, pa se fokus pomerio na više tehničke aspekte borbe sa atmosferom meseca , kao i na psihološle efekte koje izaziva nesreća u svemiru.
Sledeći roman Strugackih (ili zbirka kratkih priča, niko nije znao kao da ovo delo klasifikuje), bio je "Мир Полудня", ali ova utopistička priča o putovanju kroz vreme, predstavlja razvijeno delo i ne može se klasifikovati kao rani rad. Od ovog romana počinje zreo period u stvaralaštvu ruske naučne fantastike.
Mladalačka faza braće Strugacki, nosi u sebi odlike vremena i uslova u kojima su se ovi autori razvijali. Obeleženi podjednako ličnom i porodičnom prošlošću, fascinacijom naukom i tehnologijom (koja je pokazivala svoje najbolje lice u svemirskoj trci, a najgore u nukleaernom naoružanju) i na kraju snažnim ideološkim svetonazorom socijal-utopizma- Strugacki predstavljaju svoju eru.
Ovi prvi radovi iako manjkavi i ponekad klišeirani, zaslužuju svoje mesto u istraživanju kreativnog puta ovih autora, pre svega jer su snažan konrast kasnijim, poznatijim knjigama. Utopistički, pomalo naivni ton, ovih romana bledeo je sa razočaranjem Strugackih u sistem koji im je svaki put otežavao da ekspeerimentišu sa kreativnošću. Potonji romani biće mnogo mračniji. Ali će biti klasici.
Jan Kanja
Kada je 2012. u sklopu biografskog serijala Жизнь’ замечательных людей objavljena i biografija Strugackih i poznavaoci žanrovske književnosti i laici ostali su podjednako nezadovoljni. Biografija s jedne strane tretira materiju kao da pisana za poznavace (na primer ne objašnjava termine koji su svojstveni spekulativnoj fikciji), a s druge ne analizira rane godine Strugackih sa pažnjom koju zaslužuju. Namera ovog eseja je upravo to- da čitaocu približi period u kome su klasici sovjjetske “spekulativne fikcije” formirali svoj svetonazor.
Rane godine
Interesovanja , politički i književni ukusi Strugackih razvijali su se odvojeno, pre svega zbog razlike u godinama (Arkadij je osam godina stariji od Borisa), ali su vodili istom cilju i bili podjendako inspirisani životom roditelja Natana i Aleksandre. Natan je bio sekulirazovani Jevrejin, koji je napustio studije prava da bi se priključio boljševicima. Jednog brate je izgubio tokom građanskog rata, a drugog tokom staljinističkih čistki tridesetih godina. Nakon završenih studija istorije umetnosti, menjao je nekoliko poslova (možda zato što je pravio probleme,a možda i zbog antisemitizma), ali se najviše zadržao na poslu cenzora u Главлит-u. Ironije radi, upravo će ova institucija, odnosno njeni naslednici , praviti najviše problema pri izdavanju knjiga njegovih sinova. Ovaj turbulentni život, toliko svojstven revolucionarnom i post-revolucionarnom periodu ruske istorije, završio se 1942.u improvizovanoj bolnici, za vreme nacističke opsade Lenjingrada. O Aleksandri Strugacki, imamo mnogo manje podataka- zna se samo da je bila profesorka ruskog jezika i književnosti i da je podsticala sinove da čitaju mnogo i raznoliko , upoznajući ih između ostlaog sa Velsom, Vernom i Džekom Londonom.
Vojna karijera Arkadija Strugackog počinje 1943. godine i uglavnom se tiče “japanskih studija”, obuke o japanskom jeziku, kulturi i istoriji, što je bilo u saglasju sa istočnjačkim ambicijama Sovjetskog saveza. Nakon završene akademije, Arkadije se bavi obaveštajnim radom u sibirrskom gradu Kansku- obučava buduće špijune i “debrifinguje” zatočenike japanskih logora. U januaru 1952. isključen je iz Комсомо́л , kao moralno nepodobon, a u pismu bratu , otkriva da je razlog veza sa udatom ženom.Nakon vojne službe, Arkadiji nalazi posao u izdavačkoj kući za dečiju književnost (što je jedino mesto u SSSRu gde se mogla izdati naučna fantastika) i ovde dolazi u kontkakt sa brojnim autorima i temama koji će obeležiti njegov kasniji rad.
U isto vreme, Boris završava studije astronomije i počinje da radi na disertaciji. Neki autori tvrde da je mladića više zanimala fizika, ali da je antisemitizam univerzitetskih činovnika uticao na ovakav izbor karijere. Pitanje disertacije završilo se neslavno, jer se ispostavilo da je indijski astronom, već pisao na istu temu. Pošto je propust bio krivica mentora, Boris je dobio poziciju inženjera i priliku da radi na samo začetku sovjetskog informatičkog razvoja (što je i činio sve dok se nije ozbiljno posvetio pisanju)
Na ovom poslu on upoznaje i svoju buduću ženu, ćerku generala, Adu, a brojni istraživači kao zanimljivost navode da je u istom periodu preko ilegalnnih radio stanica razvio afinitet za džez. Pre svega za američkog autora Willisa Conovera , koji je bio blizak prijatelj sa začetnikom američke naučne fantastike H.P Lovecraftom (mada Strugacki verovatno nije znao za ovu sponu).
Prvi radovi
Nakon što su 1954. godine američke nuklearne probe, izazvale kontaminaciju ribe blizu japanske obale, Arkadij Strugacki i novinar Lav Petrov napisali su propagandni roman, Пепел Бикини. Umetnički dometi ovog romana su upitni, a i pitanje autorstva ostaje nejasno- navodno je Strugacki napisao delove koji se odvijaju u Japanu (zemlji koju je proučavao, ali nikad nije posetio), ali neki autori tvrde da je sam napisao ceo roman.
U isto vreme braća se intenzivno dopisuju, najviše na temu Venere, koja je pedesetih opsedala zaljubljenike u naučnu fantastiku. U tom periodu još nije bilo satelitskih snimaka ove planete, pa su tekstovi o uslovima na površini potpuno zavisli od mašte autora. Venera se najčešće uzimala kao antipod Mars- dakle kao planeta- džungla, bogata vegetacijom i bizarnim stvorenjima.
Prva knjiga na kojoj su braća radila zajedno, nastala je (kako već kaže čuvena anegdota) kao posledica opklade. Arkadij i Jelena Strugacki posetili su Borisa u Lenjingradu i njih dvojica su kako i dolikuje dvojici štrebera, nadugačko pričali o stanju naučne fantastike u sovjetskoj književnosti. Jelena, koja je čula neku verziju tog razgovora nebrojano puta, rekla im je da napišu nešto bolje, ako se već stalno žale. Opkladili su se u flašu šampanjca da hoće i tako je nastao roman Страна багровых туч.
Radnja romana odvija se u 80tim, tokom putovanja na Veneru (koja je prikazana mnogo objektivnije nego do tad, što znači da je istraživanje i akademska karijera mlađeg Strugackog bila od koristi). Kao i u većini naučno fanstatičnih romana, onog doba (a u velikoj meri i našeg doba) likovi i zaplet igraju manje važnu ulogu u odnosu na izgradnju sveta , odnosno budućnosti u kojem se radnja odvija. Najvažnija implikacija ovog romana, je da će do 80tih godina Sovjetsko društvo ostvariti komunističku utopiju. Takođe zanimljivo je naglasiti da je ovaj roman ostao u senci Andromede Ivana Jefremova. Naime, Stugacki su uveli motiv nuklearnog pogona, što je značilo da osim odoborenja uobičajenih cenzora, moraju da dobiju i dozvolu ministarstva za energetku, ovo je odužilo proces objavljivanja i Jefremov je preuzeo slavu začetnika sovjetske SF renesanse.
Sledeće duže delo Strugackih , svojevrstan je nastavak prvog. Radi se o romanu Путь на Амальтею , koji pozajmljuje neke likove i teme iz prethodnog. Deset godina kasnije , pratimo havariju na brodu koji se nalazi u orbiti Jupiterovog meseca. Plan je bio da osnovu sukoba čini borba sa piratima vanzemaljcima, ali su urednici ovo odbili, pa se fokus pomerio na više tehničke aspekte borbe sa atmosferom meseca , kao i na psihološle efekte koje izaziva nesreća u svemiru.
Sledeći roman Strugackih (ili zbirka kratkih priča, niko nije znao kao da ovo delo klasifikuje), bio je "Мир Полудня", ali ova utopistička priča o putovanju kroz vreme, predstavlja razvijeno delo i ne može se klasifikovati kao rani rad. Od ovog romana počinje zreo period u stvaralaštvu ruske naučne fantastike.
Zaključak
Mladalačka faza braće Strugacki, nosi u sebi odlike vremena i uslova u kojima su se ovi autori razvijali. Obeleženi podjednako ličnom i porodičnom prošlošću, fascinacijom naukom i tehnologijom (koja je pokazivala svoje najbolje lice u svemirskoj trci, a najgore u nukleaernom naoružanju) i na kraju snažnim ideološkim svetonazorom socijal-utopizma- Strugacki predstavljaju svoju eru.
Ovi prvi radovi iako manjkavi i ponekad klišeirani, zaslužuju svoje mesto u istraživanju kreativnog puta ovih autora, pre svega jer su snažan konrast kasnijim, poznatijim knjigama. Utopistički, pomalo naivni ton, ovih romana bledeo je sa razočaranjem Strugackih u sistem koji im je svaki put otežavao da ekspeerimentišu sa kreativnošću. Potonji romani biće mnogo mračniji. Ali će biti klasici.
Jan Kanja