Predrag Drčelić Skaki (Koalicioni Sporazum, ex-Trula Koalicija): Pank je vrsta pobune, protivna normama, protivna kvazi intelektu
Helly Cherry
Razgovarali smo sa Predragom Drčelićem Skakijem, frontmenom milanovačkog benda „Koalicioni sporazum“ povodom objavljivanja spota za pesmu „Mrak“, prve numere sa novog EP-a „I samo mrak“. Pored toga zanimalo nas je kako je biti toliko dugo na sceni, šta se promenilo od pojave fanova na Fejsbuku i kako je raditi sa novim članovima benda. Skaki je odgovorio na svoj prepoznatljiv način, otvarajući brojne povode za neke nove priče.
HC: Pre svega, možeš li da nam kažeš šta je za tebe pank?
S: Mnogo je ljudi o tome pričalo, polemisalo, davalo svoje mišljenje, misleći između ostalog da je pank kao pank ograničen, trenutan i na kraju mrtav. Nemam neko strogo mišljenje koje se ograničava na neke pojmove, ali mislim da je pank jedna obična vrsta pobune, nešto gde možeš iz sebe izbaciti sve, nešto opisati, kreirati na neki drugačiji način, uraditi protivno normama, protivno kvazi intelektu i pokazati da i u prašini ima života. Mislim da je velika greška kad se kaže da postoji pank kultura, to podrazumeva norme, a pank nema normu, pank nema granice, jer je u panku sve dozvoljeno. Možeš biti u odelu sa kravatom ili nositi čiroki, bitno je ono što imaš u glavi. Da, i slažem se samo sa jednim, a to je da pank nije samo muzika, pank je i način razmišljanja.
HC: Živiš i stvaraš u Gornjem Milanovcu, gradu sa bogatom kulturom i vrednom muzičkom istorijom. Kako takvo okruženje utiče na tvoje ideje i stvaralaštvo? Sarađuješ li sa drugim bendovima ili autorima?
S: Nikada se nisam osvrtao za tim šta drugi rade, niti sam ikada kopirao nekoga, ako izuzmemo obrade muzike za pesme koje obožavam da radim. Saradnja sa ljudima postoji, pogotovo sa Marinkom iz Bjesova koga poznajem iz osnovne škole, odrasli smo zajedno, počeli zajedno, razišli se u mišljenjima, ali se pomažemo kad zatreba, i tako će i biti. Mislim da nema razloga nametati se bendovima u GM-u jer svi što rade su prepuni ideja, svako ima neki svoj stil. Volim kad vidim neki novi tekst nekog benda, jebi ga, dam neko mišljenje, ali ne utičem. Milanovac je pun mozgova koji izbacuju kvalitet i mnogo odličnih muzičara koji to mogu da isprate na pravi način. I da, ni mene ni KS-a ne bi bilo da nema ljudi kao sto su Tilt, Bili, Ceja, mladi Jovan i naravno Jasna, koji su uleteli u priču koju sam osmislio, a koju oni nadograđuju, ma kakva ona bila.
HC: Koliko se scena promenila u odnosu na vreme kada si počeo da se baviš muzikom? Šta su po tvom mišljenju njene prednosti, a šta mane?
S: Davnih osamdesetih, pank je bio način ispoljavanja mišljenja na ono što nas okružuje, dobra opozicija totalitarizmu i kada je mirisalo na krv. Bilo je mnogo kvalitetnih bendova koji su radili iz entuzijazma, željni nečega novog u šablonu žabokrečine koja je tada bila plitka u odnosu na danas. Haos devedesetih je doveo do nove tzv. diktature gde je opet bilo mnogo predobrih pank bendova koji su imali mogućnost da se pokažu na nekoliko tv-stanica, među kojima su bile i državne, tad je žabokrečina malo porasla, ali se moglo dohvatiti dno ko nije znao da pliva bez obzira na tekstove, bez obzira na pune sale kad su bile svirke, e, onda je došlo jutro slobode, kada su puštene sve slavine pune ne samo žabokrečine, nego i izmeta, ulozaka i ostalog i onda je sve potonulo u septičku jamu. Ovo sada me podseca na ono od Radovana Trećeg, a to je ono njegovo „preživeli su samo nosati“, a to mislim na sve one koji su imali muda da nastave dalje.
A ovo danas, hm, pored nedostupnosti medijima, zarazom starletizma i kvazikulturom, prodajom onih koji su se kleli u RNR, smatram heroizmom, ali ima jedna prednost u odnosu na ono vreme, a to je taj usrani internet gde se možeš na neki način predstaviti. Mislim da ce se situacija popravljati jer ovo čudoviste od kulture koje nam serviraju kojekakvi brzo će sebe pojesti. Mislim da se polako budi ono najbolje u Srbiji, omladina.
HC: Kakav je osećaj vratiti se na binu posle toliko godina? Jesi li osećao nostalgiju za nastupima?
S: Sve što sam znao da radim do sada je bilo da napišem tekst, pokušam da ga bendu predočim kako sam ga zamislio, da ga bend upotpuni, na taj kostur doda mišiće, kožu i ubrizga krv, da ga izbacim iz sebe na svirkama onako kako to ja osećam, i to sam osećao kao neku vrstu zavisnosti. Nekada je toga bilo, pa je prestalo da postoji. Povukao sam se i mislio sam da to više nikada neću moći da radim. Međutim ta vrsta ljudi, kao sto sam ja, teško može da se rastane od svoje dece, koju imam gomilu, svojih pesama koje želim da pokažem svima, na bilo koji način, tako da mi je povratak na scenu bila jedna luda injekcija, neka vrsta dopinga, da ponovo pokrenem ovo malo mozga što imam i da ponovo počnem da radim sa ljudima, ljudima muzičarima i prijateljima koje poznajem preko 25 godina, a to su svi oni u bendu, osim Jovana koji ma 17 godina.
HC: U novoj postavi je i pomenuti bubnjar Jovan Tomić, koji je znatno mlađi od ostalih članova, kao i ženski vokal Jasna Kinđić. Kako to utiče na sam proces pravljenja pesama? Da li vam razlike u godinama, iskustvu i pogledu na svet više koriste ili odmažu?
S: Taj Jovan od 17 godina ima najviše snage u celoj priči jer nikada ne kaže da je umoran, željan je proba, svirki, uklopio se i ima ideja. Strpljiv je i prima sugestije, vežba kući, a opet nije u tom nekom našem fazonu, kao i svi ostali koji slušamo sve i svašta, i nismo opterećeni pravcima. Jasna je ovo što mi radimo samo obogatila, posula ga onim njenim glasom s kojim je stavila tačku na „Mrak“ i od nje napravila hit. A što se tiče pravljenja pesama, ja pišem tekstove, a muzika nastaje sama od sebe, jer Ceja, kao i ostali su puni ideja, i pošteno ja se tu ne mešam. I od svake pesme nastane nešto bolje nego što zamislim. To je najlepše iskustvo koje imam, kad ceo bend učestvuje i stvara, dopunjuje i daje sve od sebe da to bude celina za koju svi na kraju kažemo da nam se sviđa.
HC: Pesme sa novog EP-a imaju u sebi nešto od one stare energije Trule Koalicije, ali i mnogo novina. Da li planiraš u kom pravcu će zvuk benda da se razvija ili to dolazi prirodno?
S: Sve što smo do sada radili je dolazilo prirodno, onako kako osećamo, a to je bilo i kada je postojala TK. Nikada se ne zna šta sve može da ispadne, jer se često dešava da se nešto menja na probama, nešto doda, pesma ubrza, nešto izbaci, ali uglavnom radićemo onako kako osećamo.
HC: Tvoji tekstovi su prepoznatljivi po tome što svakodnevnim rečima uspevaš da izneseš celovitu priču i vrlo jasno preneseš suštinu ideje. Na koji način pišeš pesme? Da li počinješ od jednog stiha, neke stare ideje ili praviš tekst po muzici?
S: Hm, to je teško objasniti. Pravim tekstove po muzici koja mi se svidi i koja mi da trenutnu inspiraciju. Ja pišem trenutno, pišem onog trenutka kad to osetim i najbitnija je inspiracija, priča koju vidim ili osetim. I normalno je da sve ono sto osetiš pretočiš u obične reči koje će razumeti svako ko sluša. Moje pesme nisu takve da se moraju slušati nekoliko puta da bi shvatio šta sam hteo da napišem, one idu na jedan, što bi se reklo - u čelo. Nikada nisam napisao strofu i ostavio pesmu da prenoći i vrlo retko nešto menjam, jer tad pesma, tj. misao, gubi smisao. Već sam nekoliko puta ponovio da za gomilu mojih pesama nisam ja zaslužan nego okolina, a pogotovo ljudi sa njihovim vokabularom koji samo sastavim, skrojim kao šnajder u stihove.
HC: Mnoge vaše pesme su društveno-politički angažovane, i aktuelne su i godinama posle njihovog nastanka. Veruješ li da pesmama možeš da promeniš nešto? Da li je to glavni cilj?
S: Nisam baš siguran da pesma može nešto da izmeni, ali je bitno da postoji jedan vid mišljenja koji moraju i treba da čuju drugi. Ne mislim da se pesmom diže revolucija i ja sam protiv nasilja, ali se sa pesmama koje opisuju trenutno stanje može mnogo pomoći onima koji su još uvek negde na raskrsnici. Opet ne želim da bilo koja moja pesma bude pečat na čelu nekome ko će se u njoj naći. Jednostavno je to što jeste, a to leži u svima od nas.
HC: Nedavno ste objavili spot za pesmu „Mrak“. On je vaš drugi muzički video od osnivanja Koalicionog sporazuma. Kakva su vam iskustva sa izražavanjem kroz video i muziku u jednom? Da li ste zadovoljni reakcijom publike?
S: U vreme nekadašnje TK mi smo imali samo jedan pravi spot za pesmu „Američki san“ koji je uradio Ceja. Ovo je nešto novo, tako predivno kad imaš ljude oko sebe koji mogu moj tekst i našu muziku da pretoče u sliku. Kad gledam te spotove, ne mogu da verujem, gde sam bio pre toga, jer sad vidim da ima tu neke snage, energije koja se i na taj način iskazuje, ne samo kroz pesmu. Publika je tu da ceni, volim i obožavam kritike, ma i one najgore, jer iz njih crpim energiju za dalje, i nije normalno da sve bude lagodno i popeglano. Publika je za sada SAVRŠENA.
HC: Stranica benda Koalicioni sporazum ima preko 1000 pratilaca. Koliko ti znači mišljenje publike i takva virtuelna interakcija sa fanovima?
S: Meni je publika merodavna i uvek će biti, ali to gledam kroz svirke, posete, kao nekada kad sam dobijao pisma, dopisivanje. Mozemo imati i 100000 pratilaca, ali to nista ne vredi ako to nije iskreno. Za sada sam zadovoljan, jer vidim da nas prati određeni broj ljudi kojima se sviđa ovo što radimo, a to mi je najbitnije.
HC: Koji su vam planovi za budućnost? Hoće li biti više nastupa?
S: Nastupa će biti, već imamo ugovorenih, svi smo željni, a narocito Ceja. Tu je i naša Jasna sa predivnim glasom koja je oplemenila moje dranje, a normalno Bili, Tilt i Jovan, ekipa koja kao pancer divizija melje sve pred sobom.
Sa Skakijem razgovarao Andrea Kane
S: Mnogo je ljudi o tome pričalo, polemisalo, davalo svoje mišljenje, misleći između ostalog da je pank kao pank ograničen, trenutan i na kraju mrtav. Nemam neko strogo mišljenje koje se ograničava na neke pojmove, ali mislim da je pank jedna obična vrsta pobune, nešto gde možeš iz sebe izbaciti sve, nešto opisati, kreirati na neki drugačiji način, uraditi protivno normama, protivno kvazi intelektu i pokazati da i u prašini ima života. Mislim da je velika greška kad se kaže da postoji pank kultura, to podrazumeva norme, a pank nema normu, pank nema granice, jer je u panku sve dozvoljeno. Možeš biti u odelu sa kravatom ili nositi čiroki, bitno je ono što imaš u glavi. Da, i slažem se samo sa jednim, a to je da pank nije samo muzika, pank je i način razmišljanja.
HC: Živiš i stvaraš u Gornjem Milanovcu, gradu sa bogatom kulturom i vrednom muzičkom istorijom. Kako takvo okruženje utiče na tvoje ideje i stvaralaštvo? Sarađuješ li sa drugim bendovima ili autorima?
S: Nikada se nisam osvrtao za tim šta drugi rade, niti sam ikada kopirao nekoga, ako izuzmemo obrade muzike za pesme koje obožavam da radim. Saradnja sa ljudima postoji, pogotovo sa Marinkom iz Bjesova koga poznajem iz osnovne škole, odrasli smo zajedno, počeli zajedno, razišli se u mišljenjima, ali se pomažemo kad zatreba, i tako će i biti. Mislim da nema razloga nametati se bendovima u GM-u jer svi što rade su prepuni ideja, svako ima neki svoj stil. Volim kad vidim neki novi tekst nekog benda, jebi ga, dam neko mišljenje, ali ne utičem. Milanovac je pun mozgova koji izbacuju kvalitet i mnogo odličnih muzičara koji to mogu da isprate na pravi način. I da, ni mene ni KS-a ne bi bilo da nema ljudi kao sto su Tilt, Bili, Ceja, mladi Jovan i naravno Jasna, koji su uleteli u priču koju sam osmislio, a koju oni nadograđuju, ma kakva ona bila.
HC: Koliko se scena promenila u odnosu na vreme kada si počeo da se baviš muzikom? Šta su po tvom mišljenju njene prednosti, a šta mane?
S: Davnih osamdesetih, pank je bio način ispoljavanja mišljenja na ono što nas okružuje, dobra opozicija totalitarizmu i kada je mirisalo na krv. Bilo je mnogo kvalitetnih bendova koji su radili iz entuzijazma, željni nečega novog u šablonu žabokrečine koja je tada bila plitka u odnosu na danas. Haos devedesetih je doveo do nove tzv. diktature gde je opet bilo mnogo predobrih pank bendova koji su imali mogućnost da se pokažu na nekoliko tv-stanica, među kojima su bile i državne, tad je žabokrečina malo porasla, ali se moglo dohvatiti dno ko nije znao da pliva bez obzira na tekstove, bez obzira na pune sale kad su bile svirke, e, onda je došlo jutro slobode, kada su puštene sve slavine pune ne samo žabokrečine, nego i izmeta, ulozaka i ostalog i onda je sve potonulo u septičku jamu. Ovo sada me podseca na ono od Radovana Trećeg, a to je ono njegovo „preživeli su samo nosati“, a to mislim na sve one koji su imali muda da nastave dalje.
A ovo danas, hm, pored nedostupnosti medijima, zarazom starletizma i kvazikulturom, prodajom onih koji su se kleli u RNR, smatram heroizmom, ali ima jedna prednost u odnosu na ono vreme, a to je taj usrani internet gde se možeš na neki način predstaviti. Mislim da ce se situacija popravljati jer ovo čudoviste od kulture koje nam serviraju kojekakvi brzo će sebe pojesti. Mislim da se polako budi ono najbolje u Srbiji, omladina.
HC: Kakav je osećaj vratiti se na binu posle toliko godina? Jesi li osećao nostalgiju za nastupima?
S: Sve što sam znao da radim do sada je bilo da napišem tekst, pokušam da ga bendu predočim kako sam ga zamislio, da ga bend upotpuni, na taj kostur doda mišiće, kožu i ubrizga krv, da ga izbacim iz sebe na svirkama onako kako to ja osećam, i to sam osećao kao neku vrstu zavisnosti. Nekada je toga bilo, pa je prestalo da postoji. Povukao sam se i mislio sam da to više nikada neću moći da radim. Međutim ta vrsta ljudi, kao sto sam ja, teško može da se rastane od svoje dece, koju imam gomilu, svojih pesama koje želim da pokažem svima, na bilo koji način, tako da mi je povratak na scenu bila jedna luda injekcija, neka vrsta dopinga, da ponovo pokrenem ovo malo mozga što imam i da ponovo počnem da radim sa ljudima, ljudima muzičarima i prijateljima koje poznajem preko 25 godina, a to su svi oni u bendu, osim Jovana koji ma 17 godina.
HC: U novoj postavi je i pomenuti bubnjar Jovan Tomić, koji je znatno mlađi od ostalih članova, kao i ženski vokal Jasna Kinđić. Kako to utiče na sam proces pravljenja pesama? Da li vam razlike u godinama, iskustvu i pogledu na svet više koriste ili odmažu?
S: Taj Jovan od 17 godina ima najviše snage u celoj priči jer nikada ne kaže da je umoran, željan je proba, svirki, uklopio se i ima ideja. Strpljiv je i prima sugestije, vežba kući, a opet nije u tom nekom našem fazonu, kao i svi ostali koji slušamo sve i svašta, i nismo opterećeni pravcima. Jasna je ovo što mi radimo samo obogatila, posula ga onim njenim glasom s kojim je stavila tačku na „Mrak“ i od nje napravila hit. A što se tiče pravljenja pesama, ja pišem tekstove, a muzika nastaje sama od sebe, jer Ceja, kao i ostali su puni ideja, i pošteno ja se tu ne mešam. I od svake pesme nastane nešto bolje nego što zamislim. To je najlepše iskustvo koje imam, kad ceo bend učestvuje i stvara, dopunjuje i daje sve od sebe da to bude celina za koju svi na kraju kažemo da nam se sviđa.
 |
| Sa snimanja spota za pesmu "Mrak", foto: Ivica Milošević |
HC: Pesme sa novog EP-a imaju u sebi nešto od one stare energije Trule Koalicije, ali i mnogo novina. Da li planiraš u kom pravcu će zvuk benda da se razvija ili to dolazi prirodno?
S: Sve što smo do sada radili je dolazilo prirodno, onako kako osećamo, a to je bilo i kada je postojala TK. Nikada se ne zna šta sve može da ispadne, jer se često dešava da se nešto menja na probama, nešto doda, pesma ubrza, nešto izbaci, ali uglavnom radićemo onako kako osećamo.
HC: Tvoji tekstovi su prepoznatljivi po tome što svakodnevnim rečima uspevaš da izneseš celovitu priču i vrlo jasno preneseš suštinu ideje. Na koji način pišeš pesme? Da li počinješ od jednog stiha, neke stare ideje ili praviš tekst po muzici?
S: Hm, to je teško objasniti. Pravim tekstove po muzici koja mi se svidi i koja mi da trenutnu inspiraciju. Ja pišem trenutno, pišem onog trenutka kad to osetim i najbitnija je inspiracija, priča koju vidim ili osetim. I normalno je da sve ono sto osetiš pretočiš u obične reči koje će razumeti svako ko sluša. Moje pesme nisu takve da se moraju slušati nekoliko puta da bi shvatio šta sam hteo da napišem, one idu na jedan, što bi se reklo - u čelo. Nikada nisam napisao strofu i ostavio pesmu da prenoći i vrlo retko nešto menjam, jer tad pesma, tj. misao, gubi smisao. Već sam nekoliko puta ponovio da za gomilu mojih pesama nisam ja zaslužan nego okolina, a pogotovo ljudi sa njihovim vokabularom koji samo sastavim, skrojim kao šnajder u stihove.
HC: Mnoge vaše pesme su društveno-politički angažovane, i aktuelne su i godinama posle njihovog nastanka. Veruješ li da pesmama možeš da promeniš nešto? Da li je to glavni cilj?
S: Nisam baš siguran da pesma može nešto da izmeni, ali je bitno da postoji jedan vid mišljenja koji moraju i treba da čuju drugi. Ne mislim da se pesmom diže revolucija i ja sam protiv nasilja, ali se sa pesmama koje opisuju trenutno stanje može mnogo pomoći onima koji su još uvek negde na raskrsnici. Opet ne želim da bilo koja moja pesma bude pečat na čelu nekome ko će se u njoj naći. Jednostavno je to što jeste, a to leži u svima od nas.
HC: Nedavno ste objavili spot za pesmu „Mrak“. On je vaš drugi muzički video od osnivanja Koalicionog sporazuma. Kakva su vam iskustva sa izražavanjem kroz video i muziku u jednom? Da li ste zadovoljni reakcijom publike?
S: U vreme nekadašnje TK mi smo imali samo jedan pravi spot za pesmu „Američki san“ koji je uradio Ceja. Ovo je nešto novo, tako predivno kad imaš ljude oko sebe koji mogu moj tekst i našu muziku da pretoče u sliku. Kad gledam te spotove, ne mogu da verujem, gde sam bio pre toga, jer sad vidim da ima tu neke snage, energije koja se i na taj način iskazuje, ne samo kroz pesmu. Publika je tu da ceni, volim i obožavam kritike, ma i one najgore, jer iz njih crpim energiju za dalje, i nije normalno da sve bude lagodno i popeglano. Publika je za sada SAVRŠENA.
HC: Stranica benda Koalicioni sporazum ima preko 1000 pratilaca. Koliko ti znači mišljenje publike i takva virtuelna interakcija sa fanovima?
S: Meni je publika merodavna i uvek će biti, ali to gledam kroz svirke, posete, kao nekada kad sam dobijao pisma, dopisivanje. Mozemo imati i 100000 pratilaca, ali to nista ne vredi ako to nije iskreno. Za sada sam zadovoljan, jer vidim da nas prati određeni broj ljudi kojima se sviđa ovo što radimo, a to mi je najbitnije.
HC: Koji su vam planovi za budućnost? Hoće li biti više nastupa?
S: Nastupa će biti, već imamo ugovorenih, svi smo željni, a narocito Ceja. Tu je i naša Jasna sa predivnim glasom koja je oplemenila moje dranje, a normalno Bili, Tilt i Jovan, ekipa koja kao pancer divizija melje sve pred sobom.
Sa Skakijem razgovarao Andrea Kane