Iako je bilo naznačeno da će svirka početi u 22 časa, to se nije dogodilo još gotovo punih 50 minuta. Veče je bilo sveže, bez vetra i padavina, tako da su ljudi mogli i ranije da dođu. Razumljiva je odluka bendova da sačekaju da se napravi veća masa, ali je nerazumljivo to da i pored fine popunjenosti kluba „KB“ odlažu početak svirke. Isto tako, tonska proba bi trebalo da se uradi mnogo ranije, a ne da se oduzima vreme koje je vikendom na raspolaganju. Ne treba da čudi što već oko deset do 1 ujutru vlasnik kluba dolazi do članova benda i požuruje ih da završe.
 

No, negde oko 23 časa su svoj repertoar započeli „Regulator“ iz Vrnjačke Banje. Trebale su im dve pesme da se zagreju, pa su od treće, instrumentalne numere pa sve do poslednje bukvalno razvalili. To ne znači da su pesme kojima su otvorili svirku zvučale loše, nego su oni bili nekako previše mirni, sušta suprotnost od ostatka nastupa. Ono što sam slušao na „Youtube-u“ i u subotu (14.11.) uveče su nebo i zemlja: studijski zvuče ispolirano previše, nedorečeno – vidi se da ima nečeg agresivnog, ali je to potisnuto produkcijom. Uživo – potpuno drugačija priča: gitare pršte, ali kvalitetno, garažno, „prljavo“ i čak pomalo metalski „masno“. Bas gitara je trebalo samo malo jače da se čuje, pa da sa bubnjevima napravi još bolji kontrast u odnosu na gitare. Pevač je kao stvoren za ovakav jači, moderni alternativni rok, veoma grlat, pomalo režeći u nekim trenucima, sa lepom bojom glasa, ne odskače od same muzike, slobodan i nesputan. Scenski nastup takođe odličan, nenametljiv, neusiljen, neisfoliran. Kada su završili, već tada mi je bilo žao što oni nisu  poslednji svirali. Ne želim da omalovažim ostala dva benda, ali ekipa iz „Regulatora“ je imala svoje veče i to veče su pokidali.
 

„Dingospo Dali“ iz Beograda su nastupili posle pauze. Stilski se uklapaju sa njihovim prethodnicima, iako su za nekoliko nijansi „blaži“, mada umeju da ožežu u nekim trenucima. Muzički sve to lepo zvuči, fini su aranžmani, ideje, melodično je i pitko i sasvim OK i za neku „plesuckanje“, makar i solo. Neću reći da su im pesme na isti kalup, jer to definitivno nisu, ali nekako su mi posle nekog vremena pesme iz druge polovine seta ličile na one iz prve. Pevačica ima zanimljivu boju glasa, ali mi i pored toga ne leži uz ono što sviraju. Mislim da bi bilo teško naći i pevača koji bi se savršeno uklopio uz muziku. Prvo što mi je palo na pamet jeste da bi vokal sličan onom koji ima Sandra Nasić legao kao kec na deset. Naravno, ima onih koji se neće složiti sa mojom konstatacijom i to poštujem, ali smatram da bi drugačiji način pevanja i pristup vokalu mogao da pojača dinamičnost (kao u delovima pesama u kojima se čuje prateći glas, gde sve zvuči nekako konkretnije).
 

Požarevački „Infinitiv“ je imao tu čast da zatvori šou. Ono što sviraju bih nazvao „čvršćim neo-grandžom“ pomešanim sa modernim, američkim rokom i melanholičnim, laganim delovima. Dodatak elektro i piano semplova je odličan detalj i veliki plus za njih, pošto se na taj način otvara lepeza mogućnosti i izlazak iz šablona kako samog žanra, tako i njihovog repertoara. Dinamična je muzika, poletna, ali previše pesama ima tu klackalicu: silovit uvod, pa malo spuštanje lopte pred strofu koja je inače spora, pa opet malo jači deo pred refren kod koga nastupi druga jedna klackalica, tako da ili je lagan i himničan ili je neka vrsta pandana uvodu. Vokali uz ono što rade lepo ležu, izbalansirani su lepo, iako tokom celog nastupa nisu bili baš najbolje  podešeni, pošto su u prvoj pesmi bili previše mutni, a potom je (u ostalim numerama) bilo previše oštrih delova praćenih i mikrofonijom. Nastup im je bio ne baš toliko energičan koliko je bio na nekim njihovim prethodnim nastupima kojima sam prisustvovao. Sad, ostavljam kao opciju to da je za moje takvo viđenje „kriv“ prvi bend koji me je oduševio.

Sve u svemu, fina svirka koja je mogla biti i bolje posećena, ali i energičnija – barem od strane posetilaca. Bendovima mnogo znači da njihova muzika dotakne ljude, da ih pokrene. Njihov elan naglo spadne kada vide da je odgovor mlak. Nekada nije dovoljan samo aplauz i poneki povik, već je potrebno odvojiti stopala od zemlje, skakati, pratiti ritam, sjediniti se sa muzikom. Ono što definitivno nije potrebno jeste ostavljanje „ničije zemlje“ u širini od 1,5 do 3 metra od bine. Ako već samo stojite i lagano klimate glavom, barem se skupite pored bine. Više znači dvadeset ili trideset ljudi zbijenih ispred benda nego isti broj raštrkan po prostoriji.

Ali, i bendovi bi trebalo da porade na svom nastupu u koji se računa i sve ono što se radi pre i posle svirke, kao i između pesama. Zapamtite: niko, ali baš niko ne voli da sluša zvuk štimovanja. Procesori omogućuju da se to odradi „brzo i bezbolno“. Ako već to duže traje, prozborite koju reč o samom bendu, o albumu na kome radite ili o nekim stvarima koje nisu objavljene u medijima. Nemojte te pauze učiniti kao da su deo neke javne probe. U slučaju da se zahvaljujete zbog aplauza ili najavljujete sledeću pesmu, ne radite to suvoparno, dajte malo više emocija, srdačnosti. Isto tako, ako vam se učini da vas neko u publici ismeva, potrudite se da ispadnete džekovi, napravite šalu na svoj račun ili samu situaciju učinite takvom da ide u vašu koristi. Na taj način možete samo pluseve ubirati. Nikako ne treba spuštati bilo koga, napraviti se kvazi-mangupom, odbrusiti drsko, jer je takvo ponašanje ponajmanje viteško (džentlmensko). Ljudima su odlasci na svirke filter od svakodnevice, kao što su nekome to „bacanje gvožđa“ ili čitanje omiljenog štiva uz čaj sa rumom. Što ste vi bolji na bini, to će vas primetiti barem neko ko zaista obraća pažnju na bendove i možda ćete dobiti još nekog novog, iskrenog fana.

Antonio Jovanović