Duran Duran - Paper Gods
Helly Cherry
Četiri godine nakon možda najboljeg albuma Duran Duran „All you need is now“, dočekasmo i četrnaesti studijski album pod imenom „Paper Gods“. Amin tome.
Album sadrži dvanaest pesama. Žanrovski je kao kolaž – tu je pop, rock, funk, disco, dance, electro. Sreća naša što ovi majstori od kolaža prave sjajne mozaike! To je upravo ono što je suština albuma „Paper Gods“. Ekipa rizikuje budućnost, flertujući sa svojom uspešnom prošlošću, razaraju sadašnjost koju ni mnogo mlađi izvođači ne znaju da isprate. Prvi album kreće sa istoimenom numerom „Paper Gods“. Elektro nju vejv stvar koju je začinio britanski producent Mr Hudson. O čemu se radi po pesmi? Novinarima tabloida, naravno. Sledi najbolja pesma „Last night in the city“. Duet sa mladom Kieszom (ne znam ni kako se čita, ni kako se vrti po padežima) opisuje šta je to turneja, i sve to upleteno u pop–elektro–dance hit koji osvaja sve redom, bez obzira na vaš izbor žanrova u slobodno vreme. „You kill me with silence“ samo je jedna od pesama koja pokazuje šta je to bre vokal! Simon Le Bon lebdi preko nota u ovoj, još jednoj, elektro nju vejv numeri sa tvrdim potpisom Mr Hudsona. „Pressure off“ je prvi singl sa ovog albuma na kom Duran Duran ujedinjuje snage sa predivnom Janelle Monae, (čiju sam recenziju takođe davno radila i o da, tri bambija ze mene jer sam predvidela kolika će biti carica) i maestralnim Nile Rogersom. To je taj šmekerski funk, to je ta ležernost, to je to letnje raspoloženje iako u trenutku u kom pišem ovu recenziju pljušti kao u Londonu. „Face for today“ muzički odgovara današnjem MTV jer ipak su Duran Duran pioniri te televizije. Tekstualno pak, pesma se orijentiše ka dizanju morala u neku ruku. Sledi klubski hit „Danceophobia“, bizaran najviše zbog dueta sa Lindsay Lohan. Nema ona neku istaknutu funkciju u pesmi, više je dekorativne prirode za razliku od Kiesze i Janelle. Svejedno, ima zarazan ritam. Pesma, ne Lindsay. Još jedna neočekivana, i mnogo lepša i prijatnija saradnja sa John Fruscianteom (ex RHCP) i pesma „What are the chances“ samo dublje potvrđuju, inovativnost ovog benda, i nepokorivost kako medijsku, tako i kreativnu. „Sunset garage“ vrlo čudna stvar, koja podseća dosta na brit pop, žanr koji Duran Duran baš i nije forsirao. Sa razlogom, oni sjajno rade posao, ali im nikako ne stoji. Neverovatno, ali još jedna saradnja na albumu je duet sa pevačem danskog benda Mew, Jonas Bjerrerom. „Change the skyline“ je kompletna elektronika osamdesetih, jednostavna i skromna naspram ostatka albuma. „Butterfly girl“ ponovo u priču uvodi bivšeg gitaristu Peppersa, ali bez obzira na sve slava i kruna back vokalu, Anni Ross, žena dominira!! Takođe, Dom Brown, gitarista radi solažu dostojnu Hendrixa. Apsolutni hit! „Only in dreams“ pesma u kojoj je previše žanrova odjednom loša stvar. Funk, pop, nju vejv, elektro koji su ovog puta promašili čudnim pakovanjem – sama muzika, tekst, aranžman, ništa nije dobro. Zatvaramo priču uz „The Universe alone“ gde je Frusciante još jednom umešao svoje prste i žice. Skoro filmska, puna neodređenog iščekivanja, misteriozna i tako Duran Duran! Perfektan kraj uz londonskom horu koji je takođe, sarađivao na pesmi.
Album „Paper Gods“ jedan je od najboljih albuma ove godine. Mešavinom stilova, žanrova, muzičara, era vratio veru u muzičku umetnost i industriju. Istrajnost i iskustvo, dugo planiranje i stvaranje, za nestrpljive fanove se ipak isplatilo.
8/10
Tamara Maksimović
Album sadrži dvanaest pesama. Žanrovski je kao kolaž – tu je pop, rock, funk, disco, dance, electro. Sreća naša što ovi majstori od kolaža prave sjajne mozaike! To je upravo ono što je suština albuma „Paper Gods“. Ekipa rizikuje budućnost, flertujući sa svojom uspešnom prošlošću, razaraju sadašnjost koju ni mnogo mlađi izvođači ne znaju da isprate. Prvi album kreće sa istoimenom numerom „Paper Gods“. Elektro nju vejv stvar koju je začinio britanski producent Mr Hudson. O čemu se radi po pesmi? Novinarima tabloida, naravno. Sledi najbolja pesma „Last night in the city“. Duet sa mladom Kieszom (ne znam ni kako se čita, ni kako se vrti po padežima) opisuje šta je to turneja, i sve to upleteno u pop–elektro–dance hit koji osvaja sve redom, bez obzira na vaš izbor žanrova u slobodno vreme. „You kill me with silence“ samo je jedna od pesama koja pokazuje šta je to bre vokal! Simon Le Bon lebdi preko nota u ovoj, još jednoj, elektro nju vejv numeri sa tvrdim potpisom Mr Hudsona. „Pressure off“ je prvi singl sa ovog albuma na kom Duran Duran ujedinjuje snage sa predivnom Janelle Monae, (čiju sam recenziju takođe davno radila i o da, tri bambija ze mene jer sam predvidela kolika će biti carica) i maestralnim Nile Rogersom. To je taj šmekerski funk, to je ta ležernost, to je to letnje raspoloženje iako u trenutku u kom pišem ovu recenziju pljušti kao u Londonu. „Face for today“ muzički odgovara današnjem MTV jer ipak su Duran Duran pioniri te televizije. Tekstualno pak, pesma se orijentiše ka dizanju morala u neku ruku. Sledi klubski hit „Danceophobia“, bizaran najviše zbog dueta sa Lindsay Lohan. Nema ona neku istaknutu funkciju u pesmi, više je dekorativne prirode za razliku od Kiesze i Janelle. Svejedno, ima zarazan ritam. Pesma, ne Lindsay. Još jedna neočekivana, i mnogo lepša i prijatnija saradnja sa John Fruscianteom (ex RHCP) i pesma „What are the chances“ samo dublje potvrđuju, inovativnost ovog benda, i nepokorivost kako medijsku, tako i kreativnu. „Sunset garage“ vrlo čudna stvar, koja podseća dosta na brit pop, žanr koji Duran Duran baš i nije forsirao. Sa razlogom, oni sjajno rade posao, ali im nikako ne stoji. Neverovatno, ali još jedna saradnja na albumu je duet sa pevačem danskog benda Mew, Jonas Bjerrerom. „Change the skyline“ je kompletna elektronika osamdesetih, jednostavna i skromna naspram ostatka albuma. „Butterfly girl“ ponovo u priču uvodi bivšeg gitaristu Peppersa, ali bez obzira na sve slava i kruna back vokalu, Anni Ross, žena dominira!! Takođe, Dom Brown, gitarista radi solažu dostojnu Hendrixa. Apsolutni hit! „Only in dreams“ pesma u kojoj je previše žanrova odjednom loša stvar. Funk, pop, nju vejv, elektro koji su ovog puta promašili čudnim pakovanjem – sama muzika, tekst, aranžman, ništa nije dobro. Zatvaramo priču uz „The Universe alone“ gde je Frusciante još jednom umešao svoje prste i žice. Skoro filmska, puna neodređenog iščekivanja, misteriozna i tako Duran Duran! Perfektan kraj uz londonskom horu koji je takođe, sarađivao na pesmi.
Album „Paper Gods“ jedan je od najboljih albuma ove godine. Mešavinom stilova, žanrova, muzičara, era vratio veru u muzičku umetnost i industriju. Istrajnost i iskustvo, dugo planiranje i stvaranje, za nestrpljive fanove se ipak isplatilo.
8/10
Tamara Maksimović