Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Ljudi, mašine, entiteti i supstance oko projekta Tearpalm



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Teško je napisati uvod, a Alistera mi, i razradu pa i zaključak, za nesnosnog umetnika kao što je Marko Dabetić. Ni sama ne znam niti pokušavam da vas uvedem u opširni opus koji stoji iza njega, zato sam ga samo zamolila da bude opširan i opušten kao kad pijemo kafu, kada mi u toku razgovora četiri puta dođe da ga citiram na statusu (što sam uz zadnju kafu i učinila). 


HC: Ko je sada Tearpalm i šta se radilo od poslednjeg intervjua do sad?
MMM:
Pitanje ima više odgovora, ustvari, što je valjda česta stvar sa pitanjima uopšte.
Jedan od njih bi bio da sam Tearpalm ja i ko god od pozvanih ovde-onde pristane da bude deo nekog od nedela pod tim imenom (za koje, recimo, prvi ja ne želim ni da tvrdim da se izgovara ovako ili onako ili znači ovo ili ono. Mislim da u kreativnom izrazu, onom koji čuva svoju vitalnu vezu sa opstankom svog počinitelja kao svesnog bića, neke stvari prosto moraju da ostanu enigma. Pogotovo kad se ima u vidu podsvesna komponenta porekla imena, u ovom slučaju.) S druge strane, bilo bi najtačnije reći da je od 2010. do danas Tearpalm od jednočlanog projekta sa politikom "radim šta mi se hoće", kroz intenzivan onstage život, postao projekt dva čoveka - Dimitrije je svojim doprinosom toliko poveo priču u meni isprva neočekivanom smeru, da je do danas Tearpalm često skoro jednako njegov koliko i moj, u smislu same svirke često i više njegov, pogotovo uživo. Koncepti i taj direktni, najličniji deo sadržine i dalje su moji, ono što bi ljudi olako nazvali idejom - ali da je ideja dovoljna za uspelo delo, svaki propagandni letak na svetu bio bi umetničko delo. Ljudi koji malo zađu ispod gole površine stvari, obično nađu da je izvedba odlikovana verodostojnošću, ubedljivošću - ono što se računa. Od srca preporučujem još aktuelni EP "3" Dimitrijevog projekta Plavo tkivo. Istovremeno cutting edge i kompletno retro, prelepa svirka.
Treći odgovor mogao bi da bude da je Tearpalm u svakom trenutku rezultanta rada svih ljudi, mašina, entiteta i supstanci koje ga čine. Not untrue at all.
Od poslednjeg za HC, 2009. – pa skoro SVE. Ne mogu sad da se setim da li je tada drugi album već bio out, ali u međuvremenu je tek bilo ludilo od saradnji, svirki zabeleženih i zaboravljenih, sedam ili osam tranzitnih izdanja, od kojih je najskorije, još vruće, moguće naći u ØØØ Edition sekciji 93.93 sajta. Za dž.

HC: Kako si krenuo sa Pitijem?
MMM:
Well, jedne večeri smo se napili jako, odvezao me je kući, ja sam ga pozvao na kafu, imao sam neke popperse u kući, jedna je stvar vodila drugoj...
Šalu na stranu, Piti je stari drugar, poznanstvo je počelo negde još u doba saradnje Bokerinija i Paganske ljubavi; Piti je prosledio soundboard out snimak sa naše svirke iz Feedbacka Zdeni u Zagreb, to je završilo kao live debut (u to doba nismo mogli da predvidimo da će to biti i jedino izdanje), uključio je Tearpalm u nekoj stidljivoj proto-fazi na kompilaciju "Niš"objavljenu za istog izdavača, ostalo je tajna istorija. Ali u osnovi, za za Pt/Tearpalm projekat je zaslužan niz njegovih osobina koje ga iz moje perspektive čine savršenim za saradnju; čovek pre svega voli prati muziku, snima brzo i otvoren je za drastične intervencije na snimljenom materijalu, čemu treba dodati da ima nagomilano skitačko iskustvo i emocionalni naboj da postane bojeva glava na vazda konvulzivnom i ličnom ustrojenju Tearpalma.

HC: Šta sada radite i dokle se stiglo sa albumom?
MMM:
Drugi album, za sad još pod predvidljivim radnim naslovim "II" je 99% gotov. Ostaje da se uradi cover, i da se dosnimi još jedna mala partija basa. Bas na albumu, tamo gde nije programiran, svira Miloš, po prvi put nakon one prve, tročlane live postave Tearpalma, ako se izuzme onaj cover “Krautrock” od Fausta za argentinski tribjut. Na albumu još mogu da se čuju i Dimitrijevi sintovi i samplework, dok je sam zvuk dosta okrenut dekonstrukciji tradicionalnog rokenrol zvuka u garažnom maniru, pomalo u The Fall ili Pere Ubu fazonu, makar je to bila početna ideja - zalazi mestimično u sve i svašta, od industrial rocka do totalne Grateful Dead psihodelije. Novina je da čak tri pesme imaju vokale (četiri ako se računaju subliminalna šaputanja), te da su za sve tri planirani spotovi, od kojih su dva već uveliko među nama, i ne prolaze loše, kad se uzme u obzir kakva je slušanost alternativne muzike kod nas. Lepo su propraćeni od svih sajtova i blogova koji još mrdaju kurcem da prate nešto novo kod nas – “Iglograd”, cover Legendary Pink Dotsa se našao čak na redakcijskoj top listi MjuzNjuza. Vidim da se lagano 93.93 trake pojavljuju po miksevima, mahom ljudi iz inostranstva, od kojih su neki značajni promoteri srodnog zvuka u svojim zajednicama... Nadam se da će se naći ko da ih zavrti i kod nas. Ambicija je da se album pojavi u toku septembra, prvo kao download, a onda i kao fizičko izdanje, prema koncepciji 93.93 Publishing glede fizičkih izdanja, koja će možda nekim ljudima biti nešto sasvim novo. Razgovara se i o nekoj balkanskoj turneji, no o tome je prerano da se išta pouzdano kaže u ovom trenutku.


HC: Šta je 93.93. i koji je koncept?
MMM:
93.93 je najbolje kratko opisana onim iz zaglavlja na sajtu – a different music label from Serbia. Svestan sam, naravno, da to ustvari ne govori previše. Najbolje je istražiti, u čemu je ta različitost. Za mene, definišu je dve stvari: pristup medijima i aktuelnoj situaciji na polju muzičkog izdavaštva (i stvaralaštva), te uređivačko usmerenje. Ovo prvo je daleko lakše objasniti – 93.93 namerava da ignoriše sve ono što smo navikli da i dalje motamo po glavi kad se pomene muzika ili sporna scena: nerealne neradničke ambicije, poludupaste marketinške “strategije”, lopovske producentske medije, spamovanje, sitno mitomanisanje i full scale megalomaniju; suštinski, ideja je da kao izdavački poduhvat u neko dogledno vreme 93.93 preraste u ono što ja kao music fan želim – stvarno alternativno orijentisanu (ne “MTV2 alternativnu”) etiketu koja radi u skladu sa vremenom u kome postoji. Mahom elektronska muzika iz post-industrial koša, ali bez ikakvih ograničenja zaista – ima čak i doom metala, psihodeličnog roka i musique concrete. Pri tom, ne kažem ja da kod nas nema etiketa koje guraju dobar zvuk po mojim merilima, u manjoj ili većoj meri – tu su Ne-Ton, Àsino Elettronico, Nauk (nastao na pepelu nekadašnjeg Cold Trinityja), ima dosta toga dobrog i kod Crime:Scene i BPR.  Svi imaju u svom radu elemente koje i 93.93 prepoznaje kao važne i zajedničke – ali ideja je bila da se ode još dalje u smeru tvrdoglavog urbanog kulta, kao i da se pobegne od paradigme web stranica + free download na koju kao da smo unapred osuđeni.

HC: Kako si okupio ljude za kompilaciju?
MMM:
Pre svega, nisam bio sasvim sam u tome. Ali većina ljudi iz ovog prvog talasa 93.93 saradnika su ljudi koje sam pratio poslednjih godina, ili provereni ludaci i dragi prijatelji čiji rad cenim. Neki su se sami javili, ali to su opet ljudi koje sam nameravao da kontaktiram. Poprilično sam siguran da će tako ostati i na dalje. Ne znači da su vrata zatvorena za ljude koje ne znamo u 93.93 proširenom krugu, naravno – uvek će biti mesta za sve kvalitetno što se uklapa u ionako prilično eklektičnu overall estetiku koju label zastupa. Samo neće biti egalitarističkih proseravanja i javnih konkursa. Ain’t nobody got time for that. Kao i život i animal porn, 93.93 prosto nije za svakoga.
Lično, uživam u ideji da 93.93 okupi i održi na okupu jednu meni uglavnom poznatu “all stars” ekipu koja bi istovremeno, kad bi svi bili fizički prisutni na jednom mestu, činila opaku žurku, ali i skupinu koja može da dobije kafansku tuču anytime.  S druge strane, ima tu i finih ljudi koji samo rade ludo dobru muziku.
Na neki način, najkraće i najtačnije bi bilo reći da je 93.93 label za ljude koji se ne zanose idejama o nekoj nemogućoj sceni, niti pokušavaju da od muzike naprave posao  - za ljude koji stvaraju iz čiste volje, protiv zdravog razuma, čak, kad se uzme u obzir kakav nam je život ovde.

HC: Kuda ide ovaj svet?
MMM:
Prema svemu što verujem poslednjih godina, apsolutno nikuda. Nema gde da ode. Ne može se van  Jednog.

HC: Šta je retardotron?
MMM:
Kao i oni age test posteri gde stave kasetu i olovku, pa ako znaš šta ih povezuje zna se da si mator, retardotron je jedna od onih stvari za koje uvek možeš da kažeš – if You have to ask, You’ll never know. Mala pomoć: starije je od YouTubea.
Ako je tačno ono da u poslednjim trenucima čoveku prolazi pred očima neka ubrzana montaža čitavog života, mislim da će meni i mnogim ortacima to baš tako da izgleda.

HC: Zašto je koncept sadašnjih medija kojima se prenosi muzika zastareo?
MMM:
Kapiram da sam o ovome dovoljno već rekao gore, kod toga koja su ideje 93.93. Samo kolekcionari danas kupuju muziku, a oni su obično opravdano teški za zadovoljiti. Ostalima to jednostavno nije potrebno. Meni prvom. Sva fizička izdanja koja imam su albumi prijatelja koje sam kupio iz podrške ili dobio na poklon. Staju još uvek u kutiju za cipele. Naravno, bilo je i dana gomilanja kaseta i diskova – ali to je sad već davna prošlost. Vinil već nikad nisam ni skupljao. Da se ne lažemo. 

HC: Čega se plašiš?
MMM:
Znam, zvučaće kao kliše, ali – straha.

Sam rekla da nema zaključka? Jedino što ću da dodam je: Ovaj grad je nekada bacao svetla daleko, to je navuklo stoku.

 

Olja Wagner



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva