Počeo sam da recenziram Mejdene, a onda mi se dogodilo ovo
Helly Cherry
Nisam počeo da recenziram Mejdene, i nije mi se ništa ni dogodilo. Žao mi je što ću vas već u prvim redovima možda razočarati. Znam da niste navikli da na sajtu kakav je Helly Cherry čitate ovakve "ložačke" naslove. Sve je u stvari mali psihološki test. Nemam za cilj da nekoga napravim glupim ili prevarim zato što je kliknuo na ovu vest. Velike šanse su da bih verovatno i ja otvorio link, ukoliko bih video da je u naslovu ime omiljenog benda. Kad sam se već poigrao sa vama i na nepošten način vas naterao da otvorite stranicu, ne mogu da tražim da nastavite sa čitanjem, ali sad dolazimo do prave teme teksta - fenomen medijske manipulacije.
Koliko god da je tehnika napredovala, koliko god da vam se vrti u glavi od silnih gigabajta, i 150 core procesora, računara koji pokreću kosmičke brodove i slično, a postali su za relativno male pare dostupni svima nama, moramo priznati da je televizija i dalje ostala dominantan i najuticajniji medij u našoj zemlji. Jebi ga, kad neki muzičar izbaci album, on ima internet za besplatnu promociju, ali džaba lajkovi i fejsbuci. Prava stvar je kad se pojaviš na nekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom (a danas ni to nije presudno, nakon digitalizacije) i kad u udarnom terminu, u trenutku kad su čitave porodice zakucane uz čarobni ekran, otpevaš novu pesmu. Na plejbek, kako drugačije. U svrhu upotpunjavanja ambijenta imaš iza sebe orkestar sa dve harmonike i bubnjarem koji mlati palicama po vazduhu, tj. ubija muve, jer mu nisu doneli bubanj u studio. Nema veze ako se u tvojoj muzici ne čuje harmonika, oni će se ubiti od „sviranja“, uz neizbežan širok kez kojim pokazuju sjaj novih implantata. Naravno, voditelj/ka će ti pohvaliti pesmu, jer, zašto bi te zvali na njihovu televiziju ako si došao sa sranje pesmom. Ionako niko od hipnotisanih gledalaca neće pomišljati na marketing, plaćena i naručena gostovanja. A i nema se vremena, jer voditeljka u dopičnjaku (ne mora, ali je poželjno) najavljuje već sledeće nove zvezde „Đoša sa klavijaturom bend“ i njihovu prvu pesmu, koja je inače mega hit. Sve to dalje inicira da neko od roditelja kaže: „E vidi onu budaletinu ha ha ha koliko je nenormalan, kucaj ga sine na tom tvom internetu da opet čujemo“.
Ne otkrivam ovim toplu vodu, samo želim da kažem da je glupo pričati da televizija nije uticajan medij i da može da se totalno ignoriše. Može. Recimo da uhvatim moj vivaks i krnem ga kroz prozor. I šta onda? Ćale bi me prebio ko vola, jer ne bi imao s kim uveče da se svađa, da pljuje kad se neka političarska njuška pojavi na tv-u, da ogleda omiljenu seriju po osamdeseti put, da vidi malo golotinje i spokojno zaspi pred sutrašnje lopatanje od 7 do 17h. Znam da će neki pametnjakovići reći: „Alo momak, pa nismo mi krivi što je tvoj ćale neobrazovan i što mu je normalno da upija te sadržaje“. Ma šta mi kažete? U ovoj zemlji su svi obrazovani, idu u pozorište, kupuju knjige (makar i na buvljaku), čitaju Helly Cherry i fanzin Princip (opa, samoreklama, bajo moj). S druge strane, koliko je i obrazovni nivo pokazatelj kulturne prosvećenosti nacije? Nikakav. U mojoj okolini najviše je ljudi na fakultetima koje roditelji teraju, ne da bi postali akademski građani i inteletualci, već da bi ispunili svoje neostvarene ambicije, da bi im ta deca postala nekakv dekor i šta već. To je ono: „Uči sine, završavaj fakultet, vidi onog malog Zokijevog kako ređa desetke na viskoj-višoj školi za numizmatičare“. Ako su takvi roditelji, šta bolje očekivati od njihovih potomaka. Naravno, čast izuzecima. Na toj (i bilo kojoj drugoj školi) neće mu niko reći: "E, nemoj to da slušaš, zašto to da čitaš, to ti je nemoralno". Primarno je da ti utrpaju u glavu materijalno znanje (činjenice, podatke, definicije, teoreme) a negde imaš i praktični deo. Nigde, ali nigde nije zastupljen vaspitni aspekt. Zašto je to tako, nije moje da objašnjavam, jer ovde ne komentarišem sistem obrazovanja u Srbiji.
Koliko god da je tehnika napredovala, koliko god da vam se vrti u glavi od silnih gigabajta, i 150 core procesora, računara koji pokreću kosmičke brodove i slično, a postali su za relativno male pare dostupni svima nama, moramo priznati da je televizija i dalje ostala dominantan i najuticajniji medij u našoj zemlji. Jebi ga, kad neki muzičar izbaci album, on ima internet za besplatnu promociju, ali džaba lajkovi i fejsbuci. Prava stvar je kad se pojaviš na nekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom (a danas ni to nije presudno, nakon digitalizacije) i kad u udarnom terminu, u trenutku kad su čitave porodice zakucane uz čarobni ekran, otpevaš novu pesmu. Na plejbek, kako drugačije. U svrhu upotpunjavanja ambijenta imaš iza sebe orkestar sa dve harmonike i bubnjarem koji mlati palicama po vazduhu, tj. ubija muve, jer mu nisu doneli bubanj u studio. Nema veze ako se u tvojoj muzici ne čuje harmonika, oni će se ubiti od „sviranja“, uz neizbežan širok kez kojim pokazuju sjaj novih implantata. Naravno, voditelj/ka će ti pohvaliti pesmu, jer, zašto bi te zvali na njihovu televiziju ako si došao sa sranje pesmom. Ionako niko od hipnotisanih gledalaca neće pomišljati na marketing, plaćena i naručena gostovanja. A i nema se vremena, jer voditeljka u dopičnjaku (ne mora, ali je poželjno) najavljuje već sledeće nove zvezde „Đoša sa klavijaturom bend“ i njihovu prvu pesmu, koja je inače mega hit. Sve to dalje inicira da neko od roditelja kaže: „E vidi onu budaletinu ha ha ha koliko je nenormalan, kucaj ga sine na tom tvom internetu da opet čujemo“.
Ne otkrivam ovim toplu vodu, samo želim da kažem da je glupo pričati da televizija nije uticajan medij i da može da se totalno ignoriše. Može. Recimo da uhvatim moj vivaks i krnem ga kroz prozor. I šta onda? Ćale bi me prebio ko vola, jer ne bi imao s kim uveče da se svađa, da pljuje kad se neka političarska njuška pojavi na tv-u, da ogleda omiljenu seriju po osamdeseti put, da vidi malo golotinje i spokojno zaspi pred sutrašnje lopatanje od 7 do 17h. Znam da će neki pametnjakovići reći: „Alo momak, pa nismo mi krivi što je tvoj ćale neobrazovan i što mu je normalno da upija te sadržaje“. Ma šta mi kažete? U ovoj zemlji su svi obrazovani, idu u pozorište, kupuju knjige (makar i na buvljaku), čitaju Helly Cherry i fanzin Princip (opa, samoreklama, bajo moj). S druge strane, koliko je i obrazovni nivo pokazatelj kulturne prosvećenosti nacije? Nikakav. U mojoj okolini najviše je ljudi na fakultetima koje roditelji teraju, ne da bi postali akademski građani i inteletualci, već da bi ispunili svoje neostvarene ambicije, da bi im ta deca postala nekakv dekor i šta već. To je ono: „Uči sine, završavaj fakultet, vidi onog malog Zokijevog kako ređa desetke na viskoj-višoj školi za numizmatičare“. Ako su takvi roditelji, šta bolje očekivati od njihovih potomaka. Naravno, čast izuzecima. Na toj (i bilo kojoj drugoj školi) neće mu niko reći: "E, nemoj to da slušaš, zašto to da čitaš, to ti je nemoralno". Primarno je da ti utrpaju u glavu materijalno znanje (činjenice, podatke, definicije, teoreme) a negde imaš i praktični deo. Nigde, ali nigde nije zastupljen vaspitni aspekt. Zašto je to tako, nije moje da objašnjavam, jer ovde ne komentarišem sistem obrazovanja u Srbiji.
Previše sam odužio pisanje, pa bih u što kraćim crtama da probam da iznesem suštinu. Ceo tekst je iniciran aktuelnim dešavanjima oko sve učestalijih rijaliti emisija koje se emituju na apsolutno svim gledanijim televizijama u Srbiji. Odmah je krenula žestoka akcija protiv ovog, zaista, sramnog fenomena. Kako je išla ta akcija? Prvog dana je pokrenuta onlajn peticija (?) za ukidanje ovakvih programa. Desetine hiljada potpisa, šerovanja po fejsbucima, izražavanje gađenja i prezira, objavljivanje fotografija na principu „nekad - sad“. Ok, i šta se time postiglo? Prvo, zahvaljujući tim objavama, čuo sam kako počinje jedan šou, pa drugi, na kraju i treći. Drugo, jeste li znali da je na tom istom sajtu za peticije bilo inicijativa tipa „Svi mi koji smo da dođu marsovci na vlast“, „Peticija da se vrati Tito“…? Kad je neka od ovih peticija usvojena? Ne usvojena, već razmatrana bilo gde osim na društvenim mrežamo (alo internete, mogu li da komentarišem). Onlajn peticije nemaju nikakvu zakonsku osnovu i kao takve jedino donose lovu vlasniku istog sajta. Nisam za to da se ništa ne preduzima i da se totalno ignoriše situacija. Ali, kad bi recimo neko pokrenuo akciju da se napravi miran protest ispred zgrada tih televizija, nekih državnih institucija za kulturu, šta bi onda bilo? Isto što i sa peticijom. Inicijator bi dobio lajk, potvrdu dolaska njih stotine hiljada putem iventa i dvadeset ljudi koji bi stvarno protestvovali na ulici. Naravno, usamljeni i postiđeni, osećali bi se kao kompletni idioti i više im nikada ne bi palo na pamet da urade nešto slično. Kraj.
Ako ne možemo ništa konstruktivno da uradimo, onda bar daj da ćutimo i do kraja ignorišemo. Hoće li to što napušiš jednu starletu nekome škoditi? Ti ćeš dobiti lajkove da nahraniš ego, jer misliš da si uradio pravu stvar, čim te toliko ljudi podržava. Čudna satisfakcija, posebno ako ti to lajkuje 99% ljudi koji su izrazito protiv rijalitija, al zato nemaju ništa protiv diskoteka, tursko-indijsko-pakistanskih serija, a i nekih srpskih, koje su gore od pomenutih. S druge strane, upravo ta starleta jedina istinski profitira, jer na taj način dobija pažnju tvojih prijatelja, besplatnu reklamu na sve strane. Publicitet je primaran kod takvih ljudi. Ako je negativan, tim bolje, jer joj on pravi lovu i dovlači nove kontigente mušterija, za znate već šta. Isto kao i ovaj preglupi naslov koji vas je navukao da pročitate moj tekst.
Dejvid