Dan Simmons: Black Hills
Helly Cherry
Dan Simmons je pisac čiji me svaki novi roman ostavlja u iskrenom divljenju i temeljitoj opčaranosti. Razloga za to ima mnogo, naravno, ali tu je zasigurno najzaslužnija Simmonsova sposobnost da glatko i beskrvno ušije istorijsku faktografiju u prozu svakog žanra koga se lati. Bilo da je reč o žanru horora u njegovom romanu The Terror, o futurološkom SFu iz romana Flashback, ili o fiktivnoj pozadini istorijskog kurioziteta oko Dickensovog poslednjeg, nezavršenog dela u romanu Drood, sama količina pripreme i istraživanja činjenica je istinski zadivljujuća. A Black Hills je roman koji tu briljira možda najviše do sada, pošto je reč o naraciji koja obuhvata sedam decenija okrutnog i tragičnog perioda američke istorije u kojima se brutalno i nesmiljeno zatirala urođenička kultura indijanskih plemena.
Roman se otvara legendarnom bitkom poznatom kao The Battle of Little Bighorn, među Sijuksima poznatoj i kao Bitka na Masnoj Travi, u kojoj je poginuo i general američke vojske George Armstrong Custer. Paha Sapa - tada jedanaestogodišnji Sijuks čije ime na Lakota jeziku upravo i znači "Crna Brda" - vrebao je poprište bitke u nadi da će ugrabiti priliku za obavljanje rituala kojim Lakote dečaci postaju muškarci. Paha Sapa je već tada znao da nije rođen da bude neustrašiv ratnik poput Besnog Konja ili Bika Koji Sedi, ali je dovoljno znao o junaštvu da proceni kako mu za ritual treba upravo takav suparnik, i u tu svrhu odabrao je krupnog i ćelavog američkog vojnika, nedvosmisleno rešenog da se bori do poslednje kapi krvi. Ali, u sveopštoj gunguli konja i ljudi, metaka i strela, krvi i creva, Paha Sapa je izgubio palicu kojom je trebalo da udari odabranog neprijatelja, pa je na kraju ritual morao da obavi rukom. Sam taj čin je svakako imao još i veću junačku vrednost od planiranog udarca palicom, ali je ujedno imao i krajnje neplaniran rezultat: u trenutku kada je položio dlan na grudi izranjavanog američkog vojnika, Paha Sapa je osetio duh umirućeg belca kako nezaustavljivo nasrće kroz dlan i nastanjuje se u njegovom, Paha Sapinom, telu.
Idućih šest decenija svog života, Paha Sapa će provesti okupiran duhom američkog generala poznatog kao George Armstrong Custer.
Bezvoljno održavajući nečujne razgovore sa čovekom koji je doneo propast Sijuksima i ostalim plemenima, Paha Sapa će deliti misli i sećanja kako mrtvih, tako i živih prijatelja i neprijatelja jednako. Bilo telom ili duhom, Paha Sapa će prisustvovati klanju i zatiranju svog naroda, prisustvovaće sistematskim uništenjima kako bufala, tako i jezika i kulture iz koje je potekao. Postaće Wičasa Wakan, šaman kojem duhovi praoca nude vizije kako budućnosti tako i prošlosti, i biće svedok sveukupnom uništenju kojeg su Wasichu, beli ljudi, doneli njegovom i ostalim indijanskim plemenima. Nesmiljeni Wakan Tanka i Šest Praočeva Lakota Sijuksa poslaće mu bezbroj vizija u kojima će videti ne samo užasavajuću budućnost indijanskih plemena, nego i svaku pojedinačnu propast ljudi koje je poznavao i voleo, tu uključujući i sopstvenu ženu i sina. I nakon tih šezdeset godina patnje, sopstvene i tuđe, Paga Sapa će se zateći kao saučesnik na poslednjem od svih skrnavljenja Lakota svetinja: zateći će se kao miner na projektu Rašmor. Rašmor skulptura je pravljena na mramoru upravo Crnih Brda, ili tačnije, na mramoru šest svetih vrhova Paha Sapa planine, u kojima je obitavalo Šest Praoca Lakota Sijuksa. Zgromljen sopstvenom smrtonosnom bolešću kao i decenijama gubitaka svog plemena i naroda, Paha Sapa najzad skuplja dovoljno snage za poslednji čin osvete nad belcima i sudbinom uopšte - postavlja niz strateški lociranih naboja dinamita u nameri da digne u vazduh Rašmor skulpturu, vrhove njegovih voljenih Crnih Brda i nekolicinu značajnih belaca, koji bi se zatekli uokolo, tu uključujući i autora skulptura, Gutsona Borgluma i samog američkog predsednika F.D. Ruzvelta.
Kada se 1990te pojavila brižljiva ekranizacija M. Blakeovog romana Dances with Wolves, film je dočekan i od publike i od kritike kao "kulturno, istorijski i estetski izuzetno svedočanstvo o Lakota Sijuksima". Costner se trudio (a u nekoj meri i uspeo) da razbije stereotipe kojima je američka pop-kultura svetu predstavila ne samo Lakota Sijukse nego i ostala indijanska plemena. Pa ipak, kontroverzni Oglala Sijuks Russell Means se silno izrugao filmu, prozivajući ga kao još jedno belačko falsifikovanje urođeničke kulture, mada ovaj put rađeno iz benignih, dobrostivih namera. Costner je, naime, kao savetnika za Lakota jezik i običaje imao Lakota indijanku, očigledno nesvesan činjenice da Lakota jezik ima svoju "mušku" i "žensku" govornu varijantu. U svetlu tragične sudbine američkih indijanaca, razumljiv je Rassellov prezir za filmsku verziju Lakota ratnika koji izgovaraju dijalog u "ženskoj" varijanti jezika… u hijerarhiji kulturološkog zatiranja, i za manje rangirane uvrede su padale glave, štono bi se reklo. Simmons je zato krajnje svestan rizika u koji se upušta i svestan je delikatnosti teme u njenom istorijskom, društvenom, kulturološkom, civilizacijskom i, najzad, ljudskom kontekstu: faktografija je zato besprekorna a sve primese melodrame su eliminisane ili dezinfikovane u samom začetku, tako da je proza brutalno iskrena u svoj svojoj visoko brušenoj dijamantskoj briljantnosti. U Crnim Brdima ništa nije idealizovano niti trivijalizovano, bilo da se radi o Lakota gubicima ili o besramnom američkom lebensraum mentalitetu. Crna Brda se ne ustručavaju da priznaju kako je bezobzirna brutalnost svojstvena upravo i jedino čoveku, pa ma koje on bio boje kože, baš kao što je upravo civilizaciji svojstveno licemerje suptilne, naizgled humane i beskrvne eliminacije slabijeg protivnika. Da bi nepoželjnu kulturu potpuno eliminisali, zaista nije neophodno da fizički eliminirate svakog pojedinog njenog pripadnika, pa čak ni većinu - dovoljno je da kulturi oduzmete identitet, i ostavite je da sama lipše u mračnom uglu društvene nezainteresiranosti. A kako identitet kulture uglavnom počiva u jeziku i običajima, razumljivo je da se najveća borba za opstanak vodi upravo oko odbrane istih. U tom smislu, Crna Brda su sve ono što su Dances with Wolves trebali i mogli da budu, ali ipak nisu: Crna Brda su roman o kulturi koje danas skoro da više i nema, i o njenim ljudima znanim kao Lakota Sijuksi.
Glavnina zapleta Crnih Brda počiva na tragičnoj premisi poznatoj kao Kasandrino prokletstvo: u grčkoj mitologiji, Kasandra je bila Prijamova kećrka kojoj je Apolo podario dar proročanstva, ali ga kasnije iz osvete upario sa prokletstvom nemoći da ikoga ubedi u istinitost svojih predviđanja. Paha Sapa je zato prikazan kao tragični heroj čije znanje i poznavanje budućnosti opstaje upareno sa nemoći da tu budućnost bilo izbegne, bilo promeni: on je zato heyoka, sanjač, podanik Gromovitih Bića koja nalaze za shodno da mu u povremenim vizijama otkrivaju kako prošlost, tako i budućnost; kako njegovu ličnu, tako i njegovog naroda ili ljudi bliskih njemu. Iako je u svojim vizijama saznao i vreme i način smrti svoje žene i sina, Paha Sapa je bio nemoćan da ijednu od tih smrti makar i na kratko odgodi, a kamoli izbegne ili spreči. Gorčina koju takvo prokletstvo proizvodi u čoveka pojačana je ne samo i društvenom izolacijom, nego i dubokim osećanjem moralne obaveze koju takvo znanje neminovno sa sobom nosi. Paha Sapa je zato čovek na čija se pleća sručila tragedija celokupnog naroda, i njegov poriv za osvetom stoga biva razumljiv i van dometa zadovoljštine koju izvršenje osvete po pravilu donosi - on na kraju biva razumljiv i kao težnja da se sva patnja najzad okonča. U vreme kada Paha Sapa postavlja dinamit na Rašmor skulpture, on je uistinu rasposednut čovek: suprug mrtve žene i otac mrtvog jedinca, Paha Sapa je više no iko na planeti svestan kako mu je život bio potpuni promašaj - kako on, i pored svog znanja iz istinitih vizija o budućnosti, ipak nije uspeo ništa da spreči, ništa da poboljša i ništa da spase niti sačuva, pa čak ni plemensku relikviju koja mu je data na čuvanje.
I tu negde Simmons postaje neočekivano dobrostiv i nepredvidljivo optimističan, i to do mere u kojoj će završnica romana mnogim čitaocima izgledati kao pomalo nasilno utopijski izlazak iz mračnog, krvavog, brutalnog i beskompromisno beznadežnog košmara na koji smo toliko svikli da mu od milja i tepamo "civilizacija".
Kako god već bilo, ostaje predivno napisana dirljiva priča o gubitku i prokletstvu i očaju i nadi i svom onom finom tkanju koje od hominida pravi Prirodno Slobodna Ljudska Bića.
Toksha ake čante ista wacinyanktin ktelo, Paha Sapa.
Lidija Beatović
Roman se otvara legendarnom bitkom poznatom kao The Battle of Little Bighorn, među Sijuksima poznatoj i kao Bitka na Masnoj Travi, u kojoj je poginuo i general američke vojske George Armstrong Custer. Paha Sapa - tada jedanaestogodišnji Sijuks čije ime na Lakota jeziku upravo i znači "Crna Brda" - vrebao je poprište bitke u nadi da će ugrabiti priliku za obavljanje rituala kojim Lakote dečaci postaju muškarci. Paha Sapa je već tada znao da nije rođen da bude neustrašiv ratnik poput Besnog Konja ili Bika Koji Sedi, ali je dovoljno znao o junaštvu da proceni kako mu za ritual treba upravo takav suparnik, i u tu svrhu odabrao je krupnog i ćelavog američkog vojnika, nedvosmisleno rešenog da se bori do poslednje kapi krvi. Ali, u sveopštoj gunguli konja i ljudi, metaka i strela, krvi i creva, Paha Sapa je izgubio palicu kojom je trebalo da udari odabranog neprijatelja, pa je na kraju ritual morao da obavi rukom. Sam taj čin je svakako imao još i veću junačku vrednost od planiranog udarca palicom, ali je ujedno imao i krajnje neplaniran rezultat: u trenutku kada je položio dlan na grudi izranjavanog američkog vojnika, Paha Sapa je osetio duh umirućeg belca kako nezaustavljivo nasrće kroz dlan i nastanjuje se u njegovom, Paha Sapinom, telu.
Idućih šest decenija svog života, Paha Sapa će provesti okupiran duhom američkog generala poznatog kao George Armstrong Custer.
Bezvoljno održavajući nečujne razgovore sa čovekom koji je doneo propast Sijuksima i ostalim plemenima, Paha Sapa će deliti misli i sećanja kako mrtvih, tako i živih prijatelja i neprijatelja jednako. Bilo telom ili duhom, Paha Sapa će prisustvovati klanju i zatiranju svog naroda, prisustvovaće sistematskim uništenjima kako bufala, tako i jezika i kulture iz koje je potekao. Postaće Wičasa Wakan, šaman kojem duhovi praoca nude vizije kako budućnosti tako i prošlosti, i biće svedok sveukupnom uništenju kojeg su Wasichu, beli ljudi, doneli njegovom i ostalim indijanskim plemenima. Nesmiljeni Wakan Tanka i Šest Praočeva Lakota Sijuksa poslaće mu bezbroj vizija u kojima će videti ne samo užasavajuću budućnost indijanskih plemena, nego i svaku pojedinačnu propast ljudi koje je poznavao i voleo, tu uključujući i sopstvenu ženu i sina. I nakon tih šezdeset godina patnje, sopstvene i tuđe, Paga Sapa će se zateći kao saučesnik na poslednjem od svih skrnavljenja Lakota svetinja: zateći će se kao miner na projektu Rašmor. Rašmor skulptura je pravljena na mramoru upravo Crnih Brda, ili tačnije, na mramoru šest svetih vrhova Paha Sapa planine, u kojima je obitavalo Šest Praoca Lakota Sijuksa. Zgromljen sopstvenom smrtonosnom bolešću kao i decenijama gubitaka svog plemena i naroda, Paha Sapa najzad skuplja dovoljno snage za poslednji čin osvete nad belcima i sudbinom uopšte - postavlja niz strateški lociranih naboja dinamita u nameri da digne u vazduh Rašmor skulpturu, vrhove njegovih voljenih Crnih Brda i nekolicinu značajnih belaca, koji bi se zatekli uokolo, tu uključujući i autora skulptura, Gutsona Borgluma i samog američkog predsednika F.D. Ruzvelta.
Kada se 1990te pojavila brižljiva ekranizacija M. Blakeovog romana Dances with Wolves, film je dočekan i od publike i od kritike kao "kulturno, istorijski i estetski izuzetno svedočanstvo o Lakota Sijuksima". Costner se trudio (a u nekoj meri i uspeo) da razbije stereotipe kojima je američka pop-kultura svetu predstavila ne samo Lakota Sijukse nego i ostala indijanska plemena. Pa ipak, kontroverzni Oglala Sijuks Russell Means se silno izrugao filmu, prozivajući ga kao još jedno belačko falsifikovanje urođeničke kulture, mada ovaj put rađeno iz benignih, dobrostivih namera. Costner je, naime, kao savetnika za Lakota jezik i običaje imao Lakota indijanku, očigledno nesvesan činjenice da Lakota jezik ima svoju "mušku" i "žensku" govornu varijantu. U svetlu tragične sudbine američkih indijanaca, razumljiv je Rassellov prezir za filmsku verziju Lakota ratnika koji izgovaraju dijalog u "ženskoj" varijanti jezika… u hijerarhiji kulturološkog zatiranja, i za manje rangirane uvrede su padale glave, štono bi se reklo. Simmons je zato krajnje svestan rizika u koji se upušta i svestan je delikatnosti teme u njenom istorijskom, društvenom, kulturološkom, civilizacijskom i, najzad, ljudskom kontekstu: faktografija je zato besprekorna a sve primese melodrame su eliminisane ili dezinfikovane u samom začetku, tako da je proza brutalno iskrena u svoj svojoj visoko brušenoj dijamantskoj briljantnosti. U Crnim Brdima ništa nije idealizovano niti trivijalizovano, bilo da se radi o Lakota gubicima ili o besramnom američkom lebensraum mentalitetu. Crna Brda se ne ustručavaju da priznaju kako je bezobzirna brutalnost svojstvena upravo i jedino čoveku, pa ma koje on bio boje kože, baš kao što je upravo civilizaciji svojstveno licemerje suptilne, naizgled humane i beskrvne eliminacije slabijeg protivnika. Da bi nepoželjnu kulturu potpuno eliminisali, zaista nije neophodno da fizički eliminirate svakog pojedinog njenog pripadnika, pa čak ni većinu - dovoljno je da kulturi oduzmete identitet, i ostavite je da sama lipše u mračnom uglu društvene nezainteresiranosti. A kako identitet kulture uglavnom počiva u jeziku i običajima, razumljivo je da se najveća borba za opstanak vodi upravo oko odbrane istih. U tom smislu, Crna Brda su sve ono što su Dances with Wolves trebali i mogli da budu, ali ipak nisu: Crna Brda su roman o kulturi koje danas skoro da više i nema, i o njenim ljudima znanim kao Lakota Sijuksi.
Glavnina zapleta Crnih Brda počiva na tragičnoj premisi poznatoj kao Kasandrino prokletstvo: u grčkoj mitologiji, Kasandra je bila Prijamova kećrka kojoj je Apolo podario dar proročanstva, ali ga kasnije iz osvete upario sa prokletstvom nemoći da ikoga ubedi u istinitost svojih predviđanja. Paha Sapa je zato prikazan kao tragični heroj čije znanje i poznavanje budućnosti opstaje upareno sa nemoći da tu budućnost bilo izbegne, bilo promeni: on je zato heyoka, sanjač, podanik Gromovitih Bića koja nalaze za shodno da mu u povremenim vizijama otkrivaju kako prošlost, tako i budućnost; kako njegovu ličnu, tako i njegovog naroda ili ljudi bliskih njemu. Iako je u svojim vizijama saznao i vreme i način smrti svoje žene i sina, Paha Sapa je bio nemoćan da ijednu od tih smrti makar i na kratko odgodi, a kamoli izbegne ili spreči. Gorčina koju takvo prokletstvo proizvodi u čoveka pojačana je ne samo i društvenom izolacijom, nego i dubokim osećanjem moralne obaveze koju takvo znanje neminovno sa sobom nosi. Paha Sapa je zato čovek na čija se pleća sručila tragedija celokupnog naroda, i njegov poriv za osvetom stoga biva razumljiv i van dometa zadovoljštine koju izvršenje osvete po pravilu donosi - on na kraju biva razumljiv i kao težnja da se sva patnja najzad okonča. U vreme kada Paha Sapa postavlja dinamit na Rašmor skulpture, on je uistinu rasposednut čovek: suprug mrtve žene i otac mrtvog jedinca, Paha Sapa je više no iko na planeti svestan kako mu je život bio potpuni promašaj - kako on, i pored svog znanja iz istinitih vizija o budućnosti, ipak nije uspeo ništa da spreči, ništa da poboljša i ništa da spase niti sačuva, pa čak ni plemensku relikviju koja mu je data na čuvanje.
I tu negde Simmons postaje neočekivano dobrostiv i nepredvidljivo optimističan, i to do mere u kojoj će završnica romana mnogim čitaocima izgledati kao pomalo nasilno utopijski izlazak iz mračnog, krvavog, brutalnog i beskompromisno beznadežnog košmara na koji smo toliko svikli da mu od milja i tepamo "civilizacija".
Kako god već bilo, ostaje predivno napisana dirljiva priča o gubitku i prokletstvu i očaju i nadi i svom onom finom tkanju koje od hominida pravi Prirodno Slobodna Ljudska Bića.
Toksha ake čante ista wacinyanktin ktelo, Paha Sapa.
Lidija Beatović