Birdman: Neprihvatljiva težina prolaznosti



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Analiza filma “Čovek ptica” / Birdman (2014)
režija i scenario: Alejandro González Iñárritu
 
 
Kritika savremenog doba i najava njegove propasti kroz život čoveka, ne čoveka-ptice, u kome narcisoidno pokušava da se otarasi straha od starosti, smrti i zaborava polazi ne od njegove glumačke profesije već od celebrity kulture i faktora popularnosti čija su se sredstva u posednjoj deceniji umnožila, ali i koja su promenila pravila igre. Glavni lik kao glumac ne prolazi kroz aktivnu identifikaciju (već naprotiv, od iste beži izbegavajući suočavanje sa sobom), a svoju histeričnu crtu ličnosti ispoljava u stvarnom svetu. Pozicioniranje Rigana Tomsona (Majkl Kiton) moguće je odrediti preko njegove superiornosti u odnosu na nedovoljno dobrog glumca u prvoj postavci predstave i odnosu prema zameni koja dolazi na njegovo mesto – priznatom i arogantnom Majku (Edvard Norton). Sukob pozorišta i filma kroz sukob Majka i Rigana pravi paralelu u sferi umetnosti definišući granicu između holivudske egocentrične tendencije “written, directed and starring” i prostora koji zahteva verodostojnost, produhovljenost i originalnost. Ali, ni pozorišan svet nije ostao pošteđen osude prvenstveno prema malicioznim brodvejskim kritičarima kao jedinih poznavalaca prave umetnosti, kao ni “obična” publika neznalica koja je rediteljskim rešenjem mogla videti svoj odraz u kadru nalik efektu ogledala u bioskopskim salama. Reditelj Alehandro Gonzales Injaritu poznat po svojim filmovima “Pasji život”, “21 gram” i “Vavilon”, uspeo je da prenese svoj dinstinktivan rukopis i u ovom filmu, za šta je i nagrađen Oskarom.

Treš film uokviru filma, pravi “Birdman” film nalik Mikeovom “Zebramen”-u u boljoj produkciji, balasnira u mogućnosti uspešnosti takvog ostvarenja, ali je podkovan ponovnim popularizovanjem superheroja i novim generacijama grafičkih novela koje su uzdigle filmske zvezde u roli Ajronmena, Tora, Betmena pa sve do Entmena. Metafilmičnost se prenosi i na Majkl Kitona koji je sam kao i lik u filmu, zaboravljena ikona superherojskog filma imajući na umu njegovu ulogu Bartonovog Betmena iz koje proizilazi identifikacija publike sa filmom i težina (odnosno lakoća) njegovog postojanja. Birdmen postoji unutar uma lika kao progoniteljski deo prošlosti i stvara betmenovski podeljenu ličnost, u realnosti mentalnu formaciju sa kojom se heroj sukobljava i bori. Prepuštanje kontrole dovodi do karikiranja zaštitnog znaka heroja (ptičjeg krika) i naglašenih scena akcija koje potvrđuju ideju o gledaocu koji želi akciju a ne “depresivno, filozofsko proseravanje”- ono što će postati razlog zbog kojeg je Rigan, kao predstavnik te tendencije, osuđen za kulturološki genocid od strane ljudi čiju afirmaciju i poštovanje želi da pridobije svojim konačnim, istinskim umetničkim doprinosom. Ironija je u samom izboru adaptacije, nepretenciozne kratke priče Rejmonda Karvera o običnim ljudima i intimnim razgovorima što pojačava apsurd u dokazivanju autentičnosti glavnog junaka koji će svoju intelektualnu nesposobnost nadomestiti neočekivanom vrlinom neznanja, a zatim i dobiti masku kao priznanje za kojim je vapio i postati čovek-ptica. “Pucao je sebi u usta. Ali i to je zabrljao”, kako je napisao Karver, a scenaristi postavili u filmu. Ta greška kao potvrda neznanja od predstave pravi performans koji bi se, u ovom slučaju, izveo samo jednom, ali bi dobio mogućnost da oponašanje u teatru zameni doslovnim ponašanjem o kojem kada govorimo o umetnosti znači banalizaciju zbog emocionalnog i intelektualnog hendikepa. Čovek nije (p)tica,  kako se često govoreći o ovom filmu kritičari referišu na Makavejeva, on je daleko i od poetskog simbola i od Hičkokovih jata.

Film je snimljen u kontinuitetu kao određena koneksija između pozorišta i kinematografije, mizankadar spaja prostornu ograničenost teatra i vremenski tok drame, i poigrava se time nevidljivim rezovima u isti mah predstavljajući subjektivnu percepciju vremena glavnih junaka, ali se ipak ne udaljava od filma vizualnom stilizacijom i prolazima kroz  K(j)ubrikovske hodnike (ne samo u načinu snimanja već i u detalju oslikane šare na tepihu). Nasumično postavljeni udarci bubnjeva pojačavaju intenzitet napetosti dok se autentičnost Karverove priče dovodi u pitanje uskraćivanjem alkohola. U strahu da je nevoljen, nesposoban da pruži ljubav, zaboravljen i prolazan,  glavni lik dolazi do preispitivanja sopstvenog života i nedostatka empatije kroz tri ženska lika: ljubavnice, bivše žene i ćerke.

Gorko istinit, “Čovek ptica” je naizgled film o specifičnom junaku, ali ta posebnost nestaje u komparaciji sa ljudima, naročito u istoj profesiji, ali i u svakom čoveku koji preuzima ulogu zvezde sopstvenog života kroz iluzije savremenog sveta sa  istim strahovima. Jedino pitanje koje ostaje je o čemu govorimo kada govorimo o ljubavi i zašto prestajemo da pričamo o tome kada ponestane džina?

Vasilija Antonijević



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva