Gledali smo Motörhead na EXITU i otkrivali bendove koji obećavaju



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Praviti sebi raspored za Exit zavisi od više faktora ali najbitniji je ipak faktor motivacije - zašto ideš u Novi Sad? Da li ideš tamo da se zabavio sa društvom ili ideš tamo da pogledaš što je više moguće bendova. Pogađate, ja sam od onih drugih, onih koji su pre svega fanovi muzike, a manje divljeg provoda koji Tvrđava nudi. Dakle nit imam neku masu drugara sa kojima bi išao u zabavu i provod, nit mi se daju onolike pare da bi bezglavo zujao po Tvrđavi celu noć do jutra, odgledavši tako samo nepovezane deliće mase bezveznih nastupa. Mislim, imam ja drugare, uvek idem sa nekim društvom na Exit, ali ono što se sviđa meni - ne zanima njih, ono što se sviđa njima - ne zanima mene. I tako je uvek! Iako je moj raspored za EXIT ove godine (tj. petak 10.07.) bio u najmanju ruku herojski (Mötorhead, Čistilište, Xanax, The Big Wave, Jonathan, Microsonic, Tiny Fingers, Middlemist Red, Sharks, Snakes and Planes, Këpurdhat i Eyesburn) jasno je da sam od nekih bendova ipak morao da odustanem, što iz razloga satnice tj. preklapanja nastupa, što iz razloga premora, gladi i žedji tamo negde posle 2 posle ponoći. Ipak, držeći se strogo sastavljenog rasporeda, u granicama svojih mogućnosti, uspeo sam da vidim sedam nastupa od kojih me nijedan nije razočarao a dva-tri su me čak i oduševila. Hajmo redom ...

Prvi bend koji sam video je nastupio nešto pre 20h na Fusion Stageu (inače veoma popularna bina, posle Maina i Arene najpopularnija, rezervisana za domaće i regionalne bendove srednje veličine-popularnosti). Radilo se o Middlemist Red iz Madarske. Čim sam ih video bilo mi je jasno da se radi o veoma mladim ljudima - klincima koji su blagosloveni onime što mi nazivamo "standard". Dakle veoma pristojan kvalitet opreme, divna posvećenost kvalitetnom zvuku na bini, razraden koncept svirke i nastupa, veoma efektan imidž na bini ... Dakle ovi klinci shvataju masu toga čemu većina ex-YU bendova nažalost ne daje ni 5 para (o tome više kasnije). Što se muzike tiče, Middlemist Red sviraju neo-psych rock, dakle opušteni (driving) i psihodelicni noise rock uz taj neki retro fazon (recimo izdaleka kao The Beatles u njihovoj eksperimentalnoj LSD fazi) ali ima tu i Britpop uticaja. Ovaj bend - koji radi od 2012. i iza sebe ima dva izdanja - čine pevač i gitarista Soma Nóvé,  gitarista Dávid Papp, bubnjar Ábel Ürögdi i basista Soma Deli. Zanimlijivo je i to što dosta upotrebljavaju vokalne harmonije, pri čemu pevaču veoma efektno u pomoć uskaču bubnjar i basista. Otvarajući drugi dan na egzitovom Fjužnu, svirali su nekih osam pesama medu kojima i Soul Paradise, Single Switcharoo i ASI.

Nastup grupe Këpurdhat iz Tetova mi je poslužio da malo prostudiram Future Shock Stage. Radi se dakle o bini koja je ove večeri bar po meni ponudila najzanimljivije bendove te sam na njoj zato i proveo najviše vremena. Pošto je posvećen underground zvuku, većim delom večeri je ovaj stejdž bio poluprazan, dakle relativno čist, miran i bez zalutalih divljaka kakve srećete na Mejn ili Fjužnu. Jedini problem koji je postajao i mučio posetioce i bendove na bini je taj što je ovamo non stop prodirala buka sa Explosive Stagea koji je postavljen nasuprot ovom... Inače, iz nekog razloga, na ovom prostoru je bila postavljena i staza za skateboard koju je nešto malo koristilo dvoje-troje klinaca, što za vožnju skejta (manje) - što za spavanje (više). Elem, indie rock grupu Këpurdhat koja je otvorila veče na Future Shock bini čine pevač Shpëtim Lutfiu, gitarista Florim Shemshiu, basista Arbër Ibishi i bubnjar Admir Ibraimi. Svoj nastup su posvetili obradama (Light mi Fire od Doorsa, Fire od Hendriksa, Persnal Jesus od Depeche Mode) uz nekoliko svojih autorskih pesama (prvi album su snimali baš u Novom Sadu) koje su u nekom crossover reggae fazonu koji je ujedno i kontemplativan i energičan, ali svakako predstavlja muziku koja je bila popularna pre nekih petnaestak godina (padaju mi na pamet tadašnji KKN ili Eyesburn) ali je danas vec pomalo pregažena vremenom. Kao reprezentativni uzorak onoga što rade potražite pesmu The Unknown koju su svirali i ove večeri ...

Vratio sam se do Fusion bine gde su svoj nastup imali Sharks Snakes & Planes. Njih sam prvi put video 2012. u Zrenjaninu gde su nastupali kao predgrupa Block Outu. Ovaj bend - koji svira neku vrstu metaliziranog, teškog i dosta energičnog grunge rocka - danas čine pevač Marko Mićanović, gitaristi Mladen Miljuš i Ivan Petrović, basista Ðorde Paligorić i bubnjar Darko Ćosović. Bio im je ovo solidan nastup gde se videlo da - uh, poesle pet godina dosta vrednog rada i čestih koncerata - već imaju malecnu ali posvećenu fan-bazu, klince sa entuzijazmom za bend, klince koji znaju tekstove pesama i skaču u prvom redu ispred bine. Priča o Sharks Snakes & Planes zapravo jeste priča o radu jednog prosečnog autorskog srpskog rock benda u drugoj deceniji XXI veka. Dakle, mora bukvalno sve na mišiće i mora sve uz vetar u lice i na kraju su efekti mukotrpnog rada pomalo obeshrabrujući ... Ali izgleda da momci piče dalje i to je za svaku pohvalu! Odsvirali su nekih sedam-osam pesama (Crni gnoj, Rdavi obarac, Sound of Sirens, Drug ...) i dok su stigli do poslednje - Nebeska mehanika - imao sam osecaj da ce velika većina ljudi koji su ih pogledali ove veceri već sutra potražiti njihove snimke na YouTubeu. Lepo je bilo videti da im je sada većina pesama na srpskom i da pevač unosi puno emocija u svoj nastup. Takode, mora se napomenuti da su SS&P veoma jaki uživo, što postižu dobrim sklopom gitara i veoma dobre ritam sekcije.

Moj jedini odlazak do Main Stagea ove godine je bio vezan za nastup grupe Motörhead. Radilo se zapravo o najvećem imenu na ovogodišnjem Exitu, što se potvrdilo i zaista ogromnim brojem ljudi ispred glavne bine. Ja ne pamtim ovoliku gužvu a ni ovakvo oduševljnje nekog stranog i velikog benda brojnošću svoje publike na Exitu. Lemija i društvo sam po prvi put video na Tašmajdanu 2002. ali su ustvari Motorhead od kad znam za sebe - ili bar od kasetnog jugoslovenskog izdanja live albuma No Sleep At All koji je bio moj prvi kontakt sa njima - uvek bili integralni deo mojih plejlisti, bilo da se radi o žurkama, izlascima po kafanama ili opuštenim popodnevima sa drugarima ... Bila je jednom jedna kafana - Zeppelin se zvala, davno je zatvorena - gde je jednog dana došao novi kelner da radi, klinac neki zbunjen i zelen. Pošto nije imao pojma o muzici a video je kakve sve fizionomije dolaze u kafić na piće, dok se nije malo opasuljio, puštao je Motörhead. Samo Motörhead. Dve-tri nedelje Motörhead, Celu smenu, cele večeri i cele noći. Imao je neku MP3 kolekciju i vrteo je samo to. I nikom živom u kafani nije smetalo! E sad, u zadnje vreme je Lemmy malo zanemoćao, stigle ga godine, imao je zdravstvenih problema i jasno nam je svima da je ovaj nastup Motörheada sasvim moguce i jedna od poslednjih prilika da se bend vidi uživo u ovim krajevima. Nažalost, prostudiravši njihove nastupe sa ovogodišnje festivalske turneje uvideo sam i to da je bend dobrano spustio loptu i da nastupaju pomalo sa pola snage. Ipak to i nije tako čudno, jer je Lemmy danas bukvalno starac. Ali koliko vidim, Lemmy ipak ima tu neku rešenost da svira do smrti, pa je i to fakat koji treba posebno ceniti ...

Za razliku od nekoliko drugih ovogodišnjih nastupa, novosadski koncert - koji je NME već nazvao "heavy set" - je počeo pesmom We are Motorhead. Malčice su kasnili sa izlaskom na binu, nekih desetak minuta, što je popunjeno dozivanjem "Lemmy, Lemmy ..." i "Mile, Mile, ...". Oduševljenje bendom je bilo potpuno! jer pogledajte ovo sad - pesme koje slede su Damage Case, Stay Clean i onda Metropolis! Baš jako otvaranje, nema šta! Ipak uprkos sjajnom repertoaru bilo je tu dosta, čak puno kalkulacije kod samog nastupa. Videlo se naime da se Lemmy štedi, da se ne troši puno na priču i na mrdanje sa mesta ispod mikrofona, kao i da gleda da umakne sa bine kad može (kod kraćeg gitarskog i dužeg bubnjarskog sola). Videlo se dakle da je Lemmy potpuno statičan i da svu dinamiku na bini odreduju bubnjar Miki Di i gitarista Filip Kembel. Mislim, nije to neka velika zamerka, samo nešto što se dalo primetiti za tih sat vremena. Slede pesme Over The Top (uz Kempbelov kratki i zbog tehnickih problema prilično otaljan gitarski solo), Rock it i Lost Woman Blues i tu primećujem da se zbog silnog skakanja publike i česte šutke ispred bine podiže nepodnošljiva prašina i divim se ljudima koji su do Mejna došli sa čašama piva ... Budale! Inace Kempel se tokom celog koncerta nešto žalio na zvuk i to je unosilo dosta bespotrebne nervoze jer zvuk je zapravo bio super, čak nije bilo ni preglasno, čega sam se - pozicioniran ispred bine s leve strane kod zvučnika - i najviše bojao. Centralni deo nastupa je bila pesma Doctor Rock jer je sadržala poduži i veoma atraktivan solo bubnjara Mikija Dija a onda su išle Just 'Cos You Got The Power i Going To Brazil. Završni deo je bio posvecen - naravno, Lemmy reče "Two songs left, you know them ... " - pesmama Ace of Spades i Overkill. Najsimpaticniji deo koncerta je bilo predstavljanje članova benda, Lemmy je rekao nešto kao "On the guitar, Phil Campbell - 31 years in the band, 14 arrests and only two convictions!" a lepo je bilo videti i to da se bend rado sprda nad činjenicom da niko ne kupuje novije albume grupe (novi album Bad Magic im izlazi u avgustu). Sve u svemu, dobar koncert. Nadajmo se da će Lemmy uspeti u svojim namerama da poput The Rolling Stonesa svira do smrti ... Treće doba je ionako odavno prevaziđen koncept.

Uspešno se probivši kroz neviđenu gužvu od Maina do Future Shocka, uspeo sam da stignem na početak nastupa grupe Čistilište. Radi se o triu iz Beograda. Njihov zvuk je "eksplozivna kombinacija mračnijeg noise-a i art punk-a sa dva vokala velikog emotivnog naboja. Beskompromisan stav, snažna energija i velika prijemčivost pesama koja se krije iza masivnog zvuka koji pokreće telo. Čistilište je neizostavna koncertna atrakcija u narednim godinama za sve ljude kojima muzika ne predstavlja samo zabavu." Bend čine gitaristkinja i pevačica Ivana Paunović, basista Nemanja Bulatović i bubnjar Trajče Nikoloski (poznatiji iz grupe Ti). Dakle jedan pravi bend za binu koja se bavi pojavama koje bi trebalo da uzdrmaju scenu u budućnosti! Čistilište zapravo spadaju u post punk domen i veoma rado eksperimentišu sa bukom, što ima dosta dobro ide (rekao bih i pomaže, jer su tokom nastupa imali nekoliko tehničkih ispada sa ozvučenjem gitare). Dominira zvuk baziran na rudimentarnim (ali zanimljivo ozvučenim, uz neke efekte) bubnjevima i jakim deonicama na bas gitari, što predstavlja podlogu za gitaristkinju koja svira pod uticajem ranih The Cure i Joy Divisiona, uz veliku želju za eksperimentisanjem sa signalom (okine ton, pa onda vrti dugmiće po pedalbordu da bi dobila svakakve zanimljive zvuke). Pevanja ima, ali malo, uz neke jednostavne i kratke tekstove. Sve u svemu ima još dosta posla za ovaj trio, naročito u domenu uvežbanosti i uhodanosti, ali obećava ovo! Ono što bih zamerio je Trajčetov nastup bez majice, koji ne da ne priliči ovakvoj muzici, nego doprinosi tome da niko živ ovo što rade neće shvatiti ozbiljno ako "elegantno popunjeni" bubnjar nastupa bez majice a u centru je pažnje na bini ... To je ono što Middlemist Red kapiraju a masa srpskih bendova ne šljivi ni 5 posto. Najbolji prijem kod publike je imala pesma Balada o tvrdim grudima iz filma Dečko koji obećava. Mislim da su na kraju Čistilište malo skratili nastup, tako je bar izgledalo kada su silazili sa bine ...

Tu sam konačno imao malo vremena da odmorim, kulirajući i gledajući XanaX kako se spremaju za nastup. Nije dugo potrajalo (pauze i pripreme za nastup su bile sasvim razumne) i veoma samouvereni Beograđani su počeli svoj kocert. Prvo što upada u oči - osim one dve lepe devojke - je fakat da imaju dva sintisajzera i čelistu u postavi! Dakle veoma bogat, veoma savremen i zanimljiv zvuk. Osim toga imali su i najviše publike od svih dotad na Future Shock Stageu. Svoj nastup su počeli fantastičnom i energičnom pesmom Ti menjaš prostore. Ova grupa radi od 2008 i svira ono što bi oni nazvali electro, psychedelic, space rock. Ja bi to nazvao savremenim modernizovanim synthpopom. XanaX čine pevačica Sana Garić, bubnjar David Popović, čelista Nebojša Mrđenović i klavijaturisti Ana Janković i Dejan Stanisavljević (veteran, poznatiji kao član grupe Beograd). Iza sebe imaju jedan album: Ispod površine (2012). Kao gost na ovom koncertu je sa XanaX-om nastupio i gitarista Vladimir Đorđević (Neočekivana sila ... i Lira Vega). Svirali su i pesme Reč iz filma, Mašinerija, Sedma sila, Svetli dan, ... Na bini dominira pevačica Sana koja svoj glas obogaćuje raznim efektima (procesor na stalku mikrofona) kao i lepim manirizmima pri pevanju (ponekad - na primer kod pesme Sedma sila - zaliči na Siouxsie Sioux). Vidljiv je Stanisavljevićev uticaj na zvuk grupe. Sada su nekako više su hladni, pomalo hermetičnijeg zvuka ali zato nekako intrigantniji i upečatljiviji na sceni. Mada, XanaX bi trebalo da budu popularni, trebalo bi da ih ima na radiju, trebalo bi da budu pop, ali ovo je Srbija i grozim se od pomisli na to šta bi trebalo da urade da bi ostvarili hit ... Inače poslednja pesma je trebalo da bude Tajna, najavili su je ali je na kraju zbog problema sa satnicom ipak nisu odsvirali. Sjajan bend, moje najbitnije otkriće ovogodišnjeg Exita! 

Malo je podataka o kineskom bendu The Big Wave ali su ovi momci (multiinstrumentalisti Li Jian i Xing Xing, kao i bubnjar Li He) bukvalno RASTURILI Future Shock Stage ove večeri. Ovo je zapravo bio SVETSKI future shock. Zaista posle njih nije imalo smisla ići na bilo koji drugi koncert ove večeri. Tako dobar utisak su ostavili na mene i toliko su ustvari The Big Wave dobar bend! The Big Wave su post punk ali je to toliko specifičan post punk da prevazilazi sve moguće granice. Ovo nije za poređene ni sa čim što se trenutno vrti na radiju ... U jednom momentu sam pomislio "Pa ovde ima bukvalno svega!" Ovaj trio je učio od klasika - New Order, Gang of Four i Depeche Mode, ali bih ja rekao da je u samim temeljima zapravo Kraftwerk - to je alfa i omega njihovog zvuka. A tako i počinju svoj nastup. Trojica likova na bini, bubnjar iza svog povećeg seta bubnjeva i dvojac napred - jedan lupa elektronske bubnjeve a drugi proizvodi neke lude zvukove na nekim Korg klavijaturama koje bi se mogle nazvati arheološkim artefaktom. Sve zajedno, kao kada su Kraftwerk izvodili Pocket Calculator ali mnogo mnogo bogatije. Iako su posvećeni retro stilu izražavanja i retro muzičkoj opremi, njihova muzika je jezivo savremena. Rekao bih da je ovo neka post-post-postmoderna i neko ludilo u kojom ima nekog đavolskog i veoma privlačnog metoda. U međuvremenu se prostor ispred bine popunio i ljudi će silaziti do Future Shock Stagea tokom celog nastupa grupe The Big Wave. Privučeni valjda svim tim čudima koja su se dešavala na bini. Dolazili su svakojaki ljudi i da kraju - u onom momentu kada smo aplaudirali tražeći bis - bilo ih je baš puno. U prvoj pesmi, pevač povrh tog nekog već pomenutog krautrock ritma koji je obeležio rane Kraftwerke peva faux engleske stihove "Can you trust me? No such disease!" Šta mu to znači?! Najverovatnije baš ništa! Bilo je to poput Damo Suzukija iz Cana, ili još bolje poput svih onih raznoraznih natpisa na kineskim majicama koje kupujemo na buvljaku ... Ne znači ništa i koga je bre briga za to. Onda u drugoj pesmi kreću veliki i melodični rifovi na sintisajzerima, piči stroboskop i imaš osećaj da i na nekoj vrlo dancey rave ili futurepop žurci. Pevač uključuje neki vocoder efekat i zvuk vokala postaje prosto magičan, transportovan sa početka osamdesetih. Treća pesma i ulaze neki kosmische musik efekti sa sintisajzera (uz veoma moćne manipulacije signalom sa klavijatura pomoću jedne jedine delay papuče postavljene na taj prastari Korg) i onda ide neki hladni post-punk vokal i opet taj neki lažni engleski "You my bad boy!". U ovoj pesmi se svo to ludilo divno upotpunjuje bas gitarom a vidimo i perfektno mesto koje imaju živi bubnjevi na njihovom nastupu (dizanje i spuštanje tenzije). Onda, mrak, kreće neki darkwave i melodični synthpop sa onim ekstatičnim refrenima, sa sve tekstovima na kineskom! Nažalost nazive pesama ne znam, jer je jedina pesma koju su najavili bila Chinese Live in Hong Kong. Ako ima nekog smisla na ovom svetu, čućemo još za The Big Wave!

To je to. To je sve što sam video za tih nekoliko sati na petnaestom Exitu. Inače, zbog činjenice da sam bio  iznerviran cenom ulaznice za festival - na kapiji 4000 dinara, iako sam bio siguran da je na sajtu stajalo 3400 - odlučio sam da na Tvrđavi ne popijem i ne pojedem ništa, čisto da vidim da li mogu da iskuliram te cene, jer zaista mislim da su cene na ovom festivalu već duže vreme potpuno bezobzirne i kao da je sav fokus na strancima kojima su ove cene možda smešne ali nama svakako nisu... I tako sam pre izlaska na Tvđavu sa društvom eksirao dva hladna piva u petrovaradinskom kafeu Dublin i na njima nekako izdržao do 2 posle ponoći kada je otprilike bilo vreme da se ide kući ... I tu sam opet video one kretene koji u to vreme tek ulaze na festival. Došlo mi je da kažem policajcima koji pretresaju tamo, da sve te majmune hapse odmah, čisto zato što te budale mogu tako da se zezaju u životu! Ali, to je već neka druga priča ... Vidimo se dogodine!

Janko Takač



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva