Srđan Dragojević je snimio tri filma koji su bili značajni devedesetih godina prošlog veka. Ovaj tekst ne govori o tome.
Ne govori ni o tome kako je otišao u Ameriku, tamo nije snimio ni reklamu za uloške a kamoli dugometražni film. Nećemo se osvrnuti ni na činjenicu da se vratio i zaigrao na sigurno snimajući nastavak “Anđela”, koji je više dugačka reklama za “Pink” nego film.
Ni reči o igranju na kartu kontroverznosti, koja je trebalo da prati onu zajebantsku “Paradu”.
Ovde se radi o filmu “Atomski Zdesna”, koji naslov duguje jednoj od najbesmislenijih komandi besmislicama prepune JNA. Kao, čučanj u stranu sa rukama preko glave vas spasava sigurne pogibije od eksplozije atomske bombe i brišućeg talasa koji joj sledi.
Reklame su bile obećavajuće, kao, par dobrih fazona, evo Đure iz “Nadrealista”, smejemo se unapred, na neviđeno.

Radnja filma se vrti oko pokušaja nekih tamo mešetara “time-share” kompanija da, nakon što privuku ljude besplatnim letovanjem, uvale naivnima plaćanje zakupa apartmana na duži vremenski period, uz mogućnost korišćenja istog u toku jedne nedelje godišnje.
Ufff...
Gazda, Slovenac, mobing master, pritiska svoje zaposlene da kako znaju i umeju sklope te ugovore, mada su potencijalni zakupci mahom goli kao crkveni miševi. Srđan Žika Todorović glumi beogradskog mangupa (ko bi se tome nadao?), najboljeg od svih zaposlenih, koji bi prodao i frižider Eskimima.
Tanja Ribič je stvarno ribič, i to ribič i po, i takva joj je i uloga. Ona je žena gazde Slovenca, što samo po sebi znači da ona provodi vreme krešući se sa Žikom u wc-u.
To je ono što je dobro u filmu. Ili bi BILO dobro, da je malo bolje snimljeno, ovako mu etiketa “18+” treba koliko i Branku Kockici. Eksplicitno, ali su nam date samo naznake. Ni traga onoj duhovitosti seksa na biciklu i van njega, dok radio prekida program uz najvažnije od svih važnih saopštenja, ono da je umro drug Tito, iz filma “Lepa Sela Lepo Gore”.

Poenta filma je monolog Đure o pogibiji civila za vreme jednog od proteklih ratova, i tu se i spominje taj famozni “atomski zdesna”. Đura je odglumio bolje od svih drugih u filmu, računajući i bivšeg bubnjara EKV-a, Žiku, i Đurinu ženu, pomenutu Tanju Ribič. Mada, bračni par iz Niš je bio uverljiv, a ima i jedna dobra fora. Ona kad muž tera ženu na ovo-ono, a ona mu skreće pažnju da nisu došli zbog toga, jer  „da se jEbE može i u Niš”.
Vau, kapiram! Ljudi su smešni već samo zbog toga što su iz Niša. Pa, toga se ni Radoš Bajić ne bi setio.
Film ima toliko neizbalansiranu radnju, nedefinisan odnos između tragičnog i (polu) komičnog, toliko suštinski DOSADNIH momenata, da se prosto pitam šta je sa scenaristima u ovoj zemlji i regionu.
Da se razumemo, moja struka je fizikalna medicina i rehabilitacija, a uža interesovanja u životu su mi strip i književnost. Dakle, nisam nikakav školovani kritičar ili tome slično. Biće onda da mi je sposobnost da namirišem sranje još od ulaznih vrata SPS-a  do izlaznih vrata bioskopa nekako urođena.
Tragični momenat filma bi trebalo da omogući da jedina dva razrađena (koliko-toliko) lika u priči odigraju bravuru, ali ona, nekako, ipak izostaje. Đura- vrlo dobar, 4. Žika - dobar, 3, bez obzira na onaj performans na podu čekaonice u bolnici.
“SFR Jugoslavija je garantovala svakom svom stanovniku dve nedelje odmora godišnje”, ili kako već glasi ona rečenica sa početka filma. U duhu partije kojoj pripada, Dragojević je jugonostalgičar, i ne propušta da nam prikaže te neke “nekad i sad” momente.
Hvala mu, onoliko. Ako su “…Sela” bila površno shvaćena,  i simbolika tunela promakla ljudima dok su se, zagrcnuti od smeha, hvatali za stomak što srpski (para) vojnici piju sopstvenu pišaćku, noviji Dragojevićevi filmovi ne mogu da prođu sa neshvaćenom poentom.
Oni je, prosto, nemaju.

Milan Katić