Laza Lazić, Šum lišća
Helly Cherry
Laza Lazić, Šum lišća, zapisi, Tardis, str. 457, Beograd, 2010.
Ako se čovek rodi srećan, tada će drugovati sa mislima celog svog života. Imaće tu privilegiju da ga misli prate gde god išao i, pošto ga ne napuštaju sve odmah, u njemu duboko zru.
Čovek je poput zelenog, razgranatog stabla. Raste i razlistava se, odbacuje od sebe plodove i suvo granje. Ono što mu je teško da uobliči, artikuliše, nosi duboko u sebi, korenju (detinjstvu), stablu (mladosti), u vrhu krošnje (zrelom dobu). Tek kad dođe u određene godine, kad se oseti dovoljno sposobnim i zrelim, odvaži se da misli izrazi, stavi ih na papir.
Dugotrajan je to proces. Ponekad traje mesecima, ponekad godinama, decenijama čak. Za sve to vreme rađaju se nove misli, razlistavaju se nove grane (poslovi, događaji), krošnja (život, čovek) raste.
Pri sakupljanju i organizovanju misli potrebno je dosta strpljenja, baš kao i pri njihovom oblikovanju. Stablo, odnosno čovek, zatrese se i pusti da misli otpadnu sa njega, poput šarenog jesenjeg lišća.
To što je lišće jesenje, ne znači da nosi sa sobom negativnu konotaciju. Naprotiv. Jesenje je lišće imalo celu godinu da sazri i otpadne. Jedan se list odvoji od stabla ranije, jedan kasnije i otud zadivljujući tonovi kojima boje naš svet. Isto je i sa čovekovim mislima. Nakon što dugo odstoje u njemu, oblikuju se, očvrsnu i izglancaju – izlaze iz pisca kao tečni kristali, kao biseri mladosti, dragulji starosti...
Misli su posejane, baš kao i lišće, da ih vetar (raz)nosi. Posejane su da lete, uzdižu se i odlete do drugih gradova, zemalja, kopna. Misli su ono što nas, kao listovi stablo, održava u životu. Oblikuju nas, hrane nas, bodre, podstiču, povređuju, uzbuđuju.
Nije lako sejati misli, kao što ni drvetu nije lako da odbaci list. Nekome je potreban ceo život da poseje jednu misao, nekome da je dokuči, neko je čak ni ne primeti. Ali jedno je sigurno: onaj koji kroz život prolazi bez da čita mudre misli, osvanuće jednog dana zapanjen nad činjenicom da mu je život prazan, baš kao krošnja drveta u jesen.
Pisac je naše stablo. On je taj koji nam daje korene, koji hrani i neguje naš jezik, omogućava mu da cveta i daje plodove. Nemoguće je dokučiti šta se sve roji u piščevoj glavi, baš kao što je nemoguće odgonetnuti na koju će stranu, kad i kako drvo rasti, davati plodove.
Pisac je taj koji, kad protrese svoju glavu (krošnju), na papir baca pregršt misli (lišća) koje čarobno šume dok ih po papiru premešta. Čarobna je to, i zastrašujuća, igra. Malo ko sa njom sme da se uhvati u koštac i malo ko ume da izađe sa njom na kraj.
Imali smo slavnog Ivu Andrića koji nam je ostavio prelep rukovet misli „Znakovi pored puta“ – da ništa drugo u životu nije napisao, ovo bi bilo dovoljno. I previše. Njegov primer smelo sledi naš čuveni pesnik Laza Lazić, koji se hrabro hvata u koštac sa svojim mislima.
Protresajući svoju krošnju, češljajući svoje misli, podario nam je toliko lepih slika, prepunih (jesenjih) boja, koje bi možda zauvek ostale izgubljene da se nisu našle u knjizi „Šum lišća“.
Šum se ponekad najdalje čuje: u tamnoj noći, u bezizlaznoj situaciji; kad se na čoveka spusti tajac ili tiha jeza pred izborima koji mu u životu predstoje. Niko ne može da nas nauči kako da živimo, ali svako može da pokuša.
Tako i Laza Lazić pokušava da glasom koji je ravan šapatu dopre do nas. Kažem „šapat“, ne misleći na njegovu jačinu, već na dužinu. Šapuću se kratke rečenice kako bi bile razgovetne, jasne i razumljive, odbacuje se sve suvišno i nepotrebno. Isto važi i za misli. Odstranjuje se sve što opterećuje, guši i zatrpava, sve što štrči, izlazi iz ravni.
Proizvodi ovakvih postupaka jesu kompaktni oblaci ogoljenih stvarnosti - mudre misli, biseri mudrosti, životne maksime, aforizmi... Nazovite ih kako hoćete: uporište, uteha, zagrljaj... Upravo je u tome čar: misli mogu da budu ono što hoćete da budu, što vam treba. Topao kaput kada izađete na hladnu zimu, limunada u sred leta ili šum lišća u toplu, dugu jesen.
Retki su biseri, pogotovo u književnosti. Seju ih oni slobodni duhom, rasterećeni, duboko zamišljeni, a gaje, beru i u njima uživaju svi drugi: tužni i usamljeni, unesrećeni; razdragani i veseli, lepršavi.
Prošetajte knjigom čarobnog naslova „Šum lišća“. Ogrnite njene stranice, provlačite prste kroz lišće koje je po knjizi popadalo: začudiće vas šta sve ima da vam pripovedi.
Tamara Lujak
Ako se čovek rodi srećan, tada će drugovati sa mislima celog svog života. Imaće tu privilegiju da ga misli prate gde god išao i, pošto ga ne napuštaju sve odmah, u njemu duboko zru.
Čovek je poput zelenog, razgranatog stabla. Raste i razlistava se, odbacuje od sebe plodove i suvo granje. Ono što mu je teško da uobliči, artikuliše, nosi duboko u sebi, korenju (detinjstvu), stablu (mladosti), u vrhu krošnje (zrelom dobu). Tek kad dođe u određene godine, kad se oseti dovoljno sposobnim i zrelim, odvaži se da misli izrazi, stavi ih na papir.
Dugotrajan je to proces. Ponekad traje mesecima, ponekad godinama, decenijama čak. Za sve to vreme rađaju se nove misli, razlistavaju se nove grane (poslovi, događaji), krošnja (život, čovek) raste.
Pri sakupljanju i organizovanju misli potrebno je dosta strpljenja, baš kao i pri njihovom oblikovanju. Stablo, odnosno čovek, zatrese se i pusti da misli otpadnu sa njega, poput šarenog jesenjeg lišća.
To što je lišće jesenje, ne znači da nosi sa sobom negativnu konotaciju. Naprotiv. Jesenje je lišće imalo celu godinu da sazri i otpadne. Jedan se list odvoji od stabla ranije, jedan kasnije i otud zadivljujući tonovi kojima boje naš svet. Isto je i sa čovekovim mislima. Nakon što dugo odstoje u njemu, oblikuju se, očvrsnu i izglancaju – izlaze iz pisca kao tečni kristali, kao biseri mladosti, dragulji starosti...
Misli su posejane, baš kao i lišće, da ih vetar (raz)nosi. Posejane su da lete, uzdižu se i odlete do drugih gradova, zemalja, kopna. Misli su ono što nas, kao listovi stablo, održava u životu. Oblikuju nas, hrane nas, bodre, podstiču, povređuju, uzbuđuju.
Nije lako sejati misli, kao što ni drvetu nije lako da odbaci list. Nekome je potreban ceo život da poseje jednu misao, nekome da je dokuči, neko je čak ni ne primeti. Ali jedno je sigurno: onaj koji kroz život prolazi bez da čita mudre misli, osvanuće jednog dana zapanjen nad činjenicom da mu je život prazan, baš kao krošnja drveta u jesen.
Pisac je naše stablo. On je taj koji nam daje korene, koji hrani i neguje naš jezik, omogućava mu da cveta i daje plodove. Nemoguće je dokučiti šta se sve roji u piščevoj glavi, baš kao što je nemoguće odgonetnuti na koju će stranu, kad i kako drvo rasti, davati plodove.
Pisac je taj koji, kad protrese svoju glavu (krošnju), na papir baca pregršt misli (lišća) koje čarobno šume dok ih po papiru premešta. Čarobna je to, i zastrašujuća, igra. Malo ko sa njom sme da se uhvati u koštac i malo ko ume da izađe sa njom na kraj.
Imali smo slavnog Ivu Andrića koji nam je ostavio prelep rukovet misli „Znakovi pored puta“ – da ništa drugo u životu nije napisao, ovo bi bilo dovoljno. I previše. Njegov primer smelo sledi naš čuveni pesnik Laza Lazić, koji se hrabro hvata u koštac sa svojim mislima.
Protresajući svoju krošnju, češljajući svoje misli, podario nam je toliko lepih slika, prepunih (jesenjih) boja, koje bi možda zauvek ostale izgubljene da se nisu našle u knjizi „Šum lišća“.
Šum se ponekad najdalje čuje: u tamnoj noći, u bezizlaznoj situaciji; kad se na čoveka spusti tajac ili tiha jeza pred izborima koji mu u životu predstoje. Niko ne može da nas nauči kako da živimo, ali svako može da pokuša.
Tako i Laza Lazić pokušava da glasom koji je ravan šapatu dopre do nas. Kažem „šapat“, ne misleći na njegovu jačinu, već na dužinu. Šapuću se kratke rečenice kako bi bile razgovetne, jasne i razumljive, odbacuje se sve suvišno i nepotrebno. Isto važi i za misli. Odstranjuje se sve što opterećuje, guši i zatrpava, sve što štrči, izlazi iz ravni.
Proizvodi ovakvih postupaka jesu kompaktni oblaci ogoljenih stvarnosti - mudre misli, biseri mudrosti, životne maksime, aforizmi... Nazovite ih kako hoćete: uporište, uteha, zagrljaj... Upravo je u tome čar: misli mogu da budu ono što hoćete da budu, što vam treba. Topao kaput kada izađete na hladnu zimu, limunada u sred leta ili šum lišća u toplu, dugu jesen.
Retki su biseri, pogotovo u književnosti. Seju ih oni slobodni duhom, rasterećeni, duboko zamišljeni, a gaje, beru i u njima uživaju svi drugi: tužni i usamljeni, unesrećeni; razdragani i veseli, lepršavi.
Prošetajte knjigom čarobnog naslova „Šum lišća“. Ogrnite njene stranice, provlačite prste kroz lišće koje je po knjizi popadalo: začudiće vas šta sve ima da vam pripovedi.
Tamara Lujak