Mladen Marković, rođen 13. aprila 1985. u Slavonskom Brodu. Pohađao kurs kreativnog pisanja kod prof. Dr Zorana Živkovića. Objavio kratku priču „Slika“ u časopisu „Književnost“, mart 2008. kratki roman „Razbijanje karikature“ jun 2010. u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, kratku priču „Uhoda“ u online časopisu „Škrip“, maj 2011, napisao scenario, u saradnji sa dvojicom scenarista, za crtanu seriju „Jet Set“ emitovanu više puta na televiziji B92.

HC: Prva knjiga koju pamtiš?
MM: „Gvapo“ Slavomira Nastasijevića. Sećam se samo da je dečak mogao da vidi u mraku i sećam se jedne borbe prsa u prsa. Gledao sam Konana Uništitelja celo leto, dan za danom, knjigu mi je brat doneo iz biblioteke i naslovna stranica me je oduševila: bilo je nalik fantasy art crtežu sa dvojicom ratnika prikazanim u borbi. Ne znam da li sam imao šest ili sedam godina, ali znam da me je knjiga beskrajno umorila.

HC: Koje autore, bili oni domaći ili inostrani, bi mogao da  navedeš kao svoje uzore?
MM: Kafka, Bucati, Kalvino, Hemingvej, Bukovski, Bulgakov, Bernhard, Lavkraft, Hamsun, Pekić, Rakić, Uderzo, Kramb, od skoro Prilepin. Imam zaista podosta uzora, sa raznoraznih polja umetnosti. Volim dripački da kradem neke sitne stvari, gotovo neprimetne drugima, koje posle integrišem u pisanje. U tome sam dobar, haha.

HC: Svojevremeno si pohađao kurs kreativnog pisanja koji je vodio Zoran Živković, naš najprevođeniji živi pisac. U kojoj meri je to pomoglo dalji tok tvoje karijere?
MM: Veoma mi je pomoglo, zapravo, nisam siguran da li bih išta postigao bez kursa i velike pomoći Zorana Živkovića. Jesam se, doduše, prilično pokazao na kursu. Bez lažne skromnosti, bio sam mu, ako ne najbolji, onda drugi po redu najbolji student. On je čovek koji me je usmerio na skakaonicu, a onda se još postavio kao odskočna daska. Veoma sam mu zahvalan na angažovanosti.

HC: Tvoj roman prvenac „Razbijanje karikature“ bavi se, između ostalog, i sve prisutnijim fenomenom otuđenosti među mladima. U kojoj meri je njegova radnja utemeljena u tvom ličnom iskustvu, odn. iskustvu ljudi iz tvog okruženja?
MM: Otuđenost mi jeste poznata iz ličnog iskustva. Čini mi se da sam najotuđeniji od svih ljudi u mom okruženju. A to jesam zbog veoma loše predstave sveta koju imam i koju, unekoliko, mazohistički gajim. Roman je kvaziautobiografsko delo i, zapravo, nema radnju u klasičnom smislu, ima gradaciju gotovo jednog te istog i uporedo ‒ borbu protiv toga, odnosno, rušenje zidova koje sami podižemo. Mislim da otuđenost u ovom trenutku nije nikakav fenomen, nego je prirodan tok stvari. Čovek za četrdeset hiljada godina nije mnogo napredovao kao biće, samo je napredovao u tehnološkom smislu, a to nije dovoljno, rekao bih.

HC: Zajednički elementi nekih tvojih priča, kao i romana prvenca, jesu kamerni ambijent i urbani milje u kome se priča odvija. Da li je podzanr tzv. „urbane drame“ najbliži tvom autorskom senzibilitetu?
MM: Iskreno, ne snalazim se dobro sa žanrovima i podžanrovima. Ne znam tačno šta „urbana drama“ predstavlja, ali ako je to, obratiću se slikovito ‒ beton, prljavština, gužva, buka, nasilje, zagađenost itd. onda jeste najbliže mom senzibilitetu. To je ono što znam. Kamerni ambijent je prirodan izbor, možda ‒ nametnut izbor, budući da sam ipak pogledao mnogo više filmova nego što sam pročitao knjiga. U suštini, volim slikovito izražavanje, to jest, ne želim da se čitalac muči sa slikom, da mu nije jasno šta vidi, čitalac bi trebalo da se muči sa potkom, karakterima i najviše bi trebalo da ga namuči naravoučenije.

HC: Takođe, potpisan si i kao scenarista popularnog televizijskog serijala „Jet set“. Planiraš li možda i neki scenario za igrani film?
MM: Napisao sam barem šest scenarija, izuzimajući „Jet set“. Jedan je bio za dugometražni animirani film, tri za igrane, dva za kratke igrane. Ništa od toga nije realizovano. Dva scenarija napisana su na engleskom i ta dva su mi najubedljivija. Drugi roman (nadam se da ću ga u jednom trenutku konačno dovršiti) zapravo je zasnovan na jednom od tih scenarija. I nije nimalo lak zadatak pretočiti scenario u roman. Ono što se na filmu može nagovestiti u jednom kadru u trajanju od pola sekunde, ponekad zahteva nekoliko ispisanih stranica.

HC: Koje kriterijume, po tebi, mora da sadrži uspešno umetničko delo?
MM: Biću kratak: umetničko delo mora da bude upečatljivo da bi bilo uspešno. Sama reč upečatljivo sve govori ‒ želim da mi knjiga koju pročitam, pesma koju čujem, film, strip, slika, skulptura koje pogledam, ostavi trajni pečat na mozgu!

HC: Kakvi su tvoji dalji planovi po pitanju karijere pisca/scenariste?
MM: Nastaviću da pišem, a pobeda i poraz na tom polju ići će uporedo. O karijeri još ne razmišljam. Osećam se kao da krećem ispočetka, moram ponovo da razbijam led.
HC: Tvoj savet mladim kolegama?
MM: Stvaranje uništava. Ko nema snage da trpi svakodnevni nemir u lobanji, neka se drži podalje umetnosti.

Sa Mlađom razgovarao Mladen Milosavljević