John Ajvide Lindqvist: Harbour
Helly Cherry
Moj prvi susret sa Lindqvistom. :)
Mimoišli smo se na priči o vampirima (to uglavnom zbog spojlera u vidu odlične ekranizacije tog romana), i na priči o zombijima (čisto zbog obilja u kom se taj podžanr u zadnje vreme baškari), da bi se najzad sreli na njegovoj… pa eto, uslovno rečeno "priči o duhovima". Ali to je zaista samo najmanji zajednički nazivnik za preciznu žanrovsku alatku kojom roman oblikuje kompleksne teme tragičnog gubitka i mučnog iskupljenja, pri tom usput uspešno dovodeći u pitanje mitove o ljubavi, roditeljstvu, odanosti i odgovornosti, obmani i samoobmani, a ponajviše o nepresušnoj ljudskoj potrebi i sposobnosti da sebe smatra žrtvom ponajviše onda kada je nedvosmisleno nasilnik.
Anders i Cecilia su mladi bračni par čija ljubav datira još od detinjstva na rodnom osrtvu Domaro. Svake godine provode leto na ostrvu kod ljudi koji su Andersa odgojili: kod Anna-Grete, Andersove vitalne babe po ocu, i Simona, bivšeg mađioničara, koji sa Anna-Gretom živi u skladnoj (iako nevenčanoj) zajednici više od pola veka. Roman ih zatiče u februaru 2004, dok sa šestogodišnjom ćerkom Majom istražuju Gavasten svetionik na maloj hridini nedaleko Domara, koju zaleđeno more pripoji ostrvu u zimskim mesecima. I upravo tu, u tom bezbrižnom obilasku svetionika okruženog ravnim prostranstvom debelog sloja zaleđene vode, Maja je neobjašnjivo i bez ikakvog traga nestala.
Dve godine kasnije, smožden raspadom braka i sopstvenom alkoholičarskom ovisnošću, Anders se vraća na Domaro u nejasnoj nameri da nekako okonča život koji od Majinog nestanka ionako nema smisla. U nekoj vrsti poslednjeg napora da suoči uistinu neshvatljive okolnosti koje su pratile Majin nestanak, Anders polako otkriva da, i pored odrastanja i života na Domaru, ne zna apsolutno ništa o mučnim tajnama koje ostrvo prate još od maglovito mutnih pradavnih vremena koja su opstala jedino u narodnim predanjima. Ta predanja tvrde kako more oko Domara nije tek puko prostranstvo slane vode, nego nadmoćan i surov entitet koji sa ostrvljanima ima u krvi potpisan ugovor, a u neposredno vreme pre i posle Majinog nestanka, taj ugovor je naizgled doveden u pitanje. I mada je Anders vođen isključivo roditeljskom potrebom da Maju vrati bez obzira na posledice po sebe lično, postepeno otkriva da bi upravo ostrvljani morali da plate cenu tog poduhvata. Nateran da suoči mogućnost biranja između sopstvenog deteta sa jedne strane, i mnoštva dragih i bliskih ljudi sa druge, Anders suočava nemilosrdne jednačine kojima natprirodni entitet mora vrednuje pojedinačni ljudski život.
Koncept mora kao natprirodnog (i neretko podrazumevajuće zloćudnog) entiteta gotovo je obavezan motiv u tradicijama ljudi čiji opstanak zavisi od mora. Oni po pravilu na more gledaju kao na maćehu koja hrani i održava, ali bez imalo ljubavi, i taj koncept uvelike određuje njihov običajni identitet. Koncept pogodbe sa nemilosrdno moćnim entitetom uglavnom podrazumeva i koncept žrtvovanja, a to po pravilu otvara bolne tačke preispitavanja ljudskosti, podobnosti, nedužnosti i tradicionalnih društvenih vrednosti uopšte. Svaki koncept nagodbe sa Zlom baziran je na prepoznavanju određenih kvaliteta, jer što bi to Zlo dobilo u pogodbi, ako ne upravo te efemerne kvalitete "ljudskosti", koje samo ne poseduje? S druge strane, uslovi koji omogućavaju nagodbu sa Zlom podrazumevaju da će upravo ti kvaliteti biti u određenoj meri kompromitovani - jer nije li upravo ta faličnost u kvalitetima ljudskosti prvi uslov da se takva pogodba uopšte razmatra? Lindqvist majstorski kreira situacije u kojima se tom paradoksu prilazi iz različitih uglova, nudeći time beskrajne prilike da nam iznova definiše pojam licemerstva: žrtvovanje jedinke u korist mnoštva se može tek donekle opravdati u kontekstu bazičnih ljudskih vrednosti, ali… ako usput dokažemo da je jedinka sopstvenim manama zaslužila to žrtvovanje… e, onda takvo opravdanje postaje maltene bogomdano, bar za neutralnu, a time i objektivnu većinu.
A to otvara prostor za seciranje jednog od najbazičnijih društvenih mitova - roditeljske ljubavi. Da li je čovek obavezan na objektivnost čak i u svojstvu roditelja? Da li sva ona silna pravila koja čoveku važe za tuđu decu zaista moraju da važe i za sopstvenu? Ima li pojedinac uopšte prava da kao roditelj odstupi od pravila kojima se revnosno podvrgava u svim ostalim svojim aspektima? Od svih ljudi koji su iskreno pogođeni gubitkom Maje, jedino Anders bira da ostane striktno u ulozi roditelja, i na to bi se možda moglo gledati kao na odgovor koji roman nudi na navedena pitanja. Ali ipak, kao dublji sloj toj naizgled prirodnoj roditeljskoj odluci, Lindqvist lukavo podmeće i krivicu koju Anders oseća dok procenjuje sopstvene roditeljske kvalitete. Anders sebe krivi ne samo zato što je ubeđen da je Maja nestala u trenutku njegove nepažnje, nego i zato što se kaje zbog sopstvenih reakcija koje je hiperaktivna Maja u njemu proizvodila. Nakon nestanka Maje, Anders je ne samo iz sećanja prognao svu njenu problematičnost, nego ju je i idealizovao do te mere da mu naprosto ništa drugo nije preostalo no da se ne pomiri sa gubitkom. Spremnost sa kojom je Anders voljan da se žrtvuje za spas svog deteta prevazilazi normalnu roditeljsku uslovljenost i postaje voljna odluka kojom se traži iskupljenje.
Da, da, Lindqvist je zadivljujuće angažovan pred svim tim veštim tkanjem natprirodnih kulisa i maksimalno potencira krajnosti oko kojih vešto obigravamo i koje postrance eskiviramo u pomalo bestežinskom stanju kretanja ribe u moru. Roditeljski mit je svakako fenomen na kom se baziraju mnogi drugi fenomeni koji sačinjavaju čovekov identitet (a pogotovo psihologiju mase), pa je svako seciranje istog po pravilu opčinjavajuće; da nismo biološki i kulturno uslovljeni da bezrezervno volimo i bez obzira na sve mu manjkavosti prednost dajemo sopstvenom podmlatku, veliko je i otvoreno pitanje kako bismo se odnosili prema ljudskom rodu uopšte, a kamoli prema sitnijim društvenim uzorcima istog. Koncepti žrtvovanja su prisutni u svim aspektima tradicionalnog društvenog mentaliteta, od paganskih vidova prinošenja simboličnog mita kojekakvim kapricioznim prirodnim elementima, pa do judeohrišćanske doktrine razapinjanja pojedinca za iskupljenje mnoštva. U tom ustrojstvu, dobrovoljno predati moru ljudsku žrtvu u ime "kupovine" povoljnih uslova za opstanak mnoštva se i ne doima odveć nehumano, pogotovo ako se (u ime opravdanja, naravno) rečena zajednica pri tom povinuje izglasanim parametrima po kojima se žrtve biraju uz striktna vrednovanja o društvenoj podobnosti. Ali… šta ako se ispostavi da vam se dostignuća sopstvenog podmlatka ne kotiraju odveć visoko u tim parametrima? Šta se u tim okolnostima prvo kompromituje, ljubav za ljude ili sopstvena roditeljska privrženost?
Lindqvist je to sadržajno obilje ponudio u jedinstvenom stilu isto tako angažovane, neprekidne konverzacije. Roman je sveden na uistinu konstantan dijalog, to kako protagonista međusobno, tako i protagoniste sa samim sobom, sa naratorom, naratora sa čitaocem, sa istorijom, sa mitom, sa stvarnošću taman koliko i sa natprirodnim. Majstorsko baratanje tempom i tempiranjem u velikoj meri se oslanja na bizarnosti kojih u potpunosti postajemo svesni tek nakon što se sa romanom oprostimo. I ne, ne mislim time na bizarnosti od one žanrovske (i od Stivena Kinga već nemilosrdno izraubovane) vrste, sad već svedene na opšta mesta natprirodnog horora koji se bavi motivima opsednutosti malicioznim duhom... mislim na bizarnost tipa eksplicitnih scena supružničke erotske intime u poznom životnom dobu, recimo; jedino neprikosnoveni majstor pera može da se trezveno usudi na tako riskantan karakterizacijski poduhvat. Simonov odnos sa magičnim insektom u kutiji šibica svakako je okosnica najbizarnije podstruje u naraciji, makar samo zato što su tim paktom stečene moći za čije korištenje Simon naprosto nema prilike u svom povučenom i skromnom životu. Tu je i bizarnost neortodoksne ženstvenosti osamdesetogodišnje Anna-Grete, krijumčarke i društveno najbitnije prizme kroz koju se razlažu nijanse istinskih okvira svih mitova kojim se roman bavi; bizarnost lakoće sa kojom se u maloj društvenoj zajednici postaje izopćenik; bizarnost samokažnjavanja kojim se traži iskupljenje i, na kraju, bizarnost samog Lindqvista, koji vas s lakoćom uvede a onda još i lakše provede kroz slojevitost sopstvene fascinacije natprirodnim fenomenima, kao kroz more pod Gavastenskim svetionikom, razdvojeno moćima Spiritusa u kutiji šibica.
Gledano u celini, roman je setno preispitivanje o ljubavi i gubitku, o odgovornosti, strahu i vlastitoj bespomoći pred ogromnošću života.
Lidija Beatović
Mimoišli smo se na priči o vampirima (to uglavnom zbog spojlera u vidu odlične ekranizacije tog romana), i na priči o zombijima (čisto zbog obilja u kom se taj podžanr u zadnje vreme baškari), da bi se najzad sreli na njegovoj… pa eto, uslovno rečeno "priči o duhovima". Ali to je zaista samo najmanji zajednički nazivnik za preciznu žanrovsku alatku kojom roman oblikuje kompleksne teme tragičnog gubitka i mučnog iskupljenja, pri tom usput uspešno dovodeći u pitanje mitove o ljubavi, roditeljstvu, odanosti i odgovornosti, obmani i samoobmani, a ponajviše o nepresušnoj ljudskoj potrebi i sposobnosti da sebe smatra žrtvom ponajviše onda kada je nedvosmisleno nasilnik.
Anders i Cecilia su mladi bračni par čija ljubav datira još od detinjstva na rodnom osrtvu Domaro. Svake godine provode leto na ostrvu kod ljudi koji su Andersa odgojili: kod Anna-Grete, Andersove vitalne babe po ocu, i Simona, bivšeg mađioničara, koji sa Anna-Gretom živi u skladnoj (iako nevenčanoj) zajednici više od pola veka. Roman ih zatiče u februaru 2004, dok sa šestogodišnjom ćerkom Majom istražuju Gavasten svetionik na maloj hridini nedaleko Domara, koju zaleđeno more pripoji ostrvu u zimskim mesecima. I upravo tu, u tom bezbrižnom obilasku svetionika okruženog ravnim prostranstvom debelog sloja zaleđene vode, Maja je neobjašnjivo i bez ikakvog traga nestala.
Dve godine kasnije, smožden raspadom braka i sopstvenom alkoholičarskom ovisnošću, Anders se vraća na Domaro u nejasnoj nameri da nekako okonča život koji od Majinog nestanka ionako nema smisla. U nekoj vrsti poslednjeg napora da suoči uistinu neshvatljive okolnosti koje su pratile Majin nestanak, Anders polako otkriva da, i pored odrastanja i života na Domaru, ne zna apsolutno ništa o mučnim tajnama koje ostrvo prate još od maglovito mutnih pradavnih vremena koja su opstala jedino u narodnim predanjima. Ta predanja tvrde kako more oko Domara nije tek puko prostranstvo slane vode, nego nadmoćan i surov entitet koji sa ostrvljanima ima u krvi potpisan ugovor, a u neposredno vreme pre i posle Majinog nestanka, taj ugovor je naizgled doveden u pitanje. I mada je Anders vođen isključivo roditeljskom potrebom da Maju vrati bez obzira na posledice po sebe lično, postepeno otkriva da bi upravo ostrvljani morali da plate cenu tog poduhvata. Nateran da suoči mogućnost biranja između sopstvenog deteta sa jedne strane, i mnoštva dragih i bliskih ljudi sa druge, Anders suočava nemilosrdne jednačine kojima natprirodni entitet mora vrednuje pojedinačni ljudski život.
Koncept mora kao natprirodnog (i neretko podrazumevajuće zloćudnog) entiteta gotovo je obavezan motiv u tradicijama ljudi čiji opstanak zavisi od mora. Oni po pravilu na more gledaju kao na maćehu koja hrani i održava, ali bez imalo ljubavi, i taj koncept uvelike određuje njihov običajni identitet. Koncept pogodbe sa nemilosrdno moćnim entitetom uglavnom podrazumeva i koncept žrtvovanja, a to po pravilu otvara bolne tačke preispitavanja ljudskosti, podobnosti, nedužnosti i tradicionalnih društvenih vrednosti uopšte. Svaki koncept nagodbe sa Zlom baziran je na prepoznavanju određenih kvaliteta, jer što bi to Zlo dobilo u pogodbi, ako ne upravo te efemerne kvalitete "ljudskosti", koje samo ne poseduje? S druge strane, uslovi koji omogućavaju nagodbu sa Zlom podrazumevaju da će upravo ti kvaliteti biti u određenoj meri kompromitovani - jer nije li upravo ta faličnost u kvalitetima ljudskosti prvi uslov da se takva pogodba uopšte razmatra? Lindqvist majstorski kreira situacije u kojima se tom paradoksu prilazi iz različitih uglova, nudeći time beskrajne prilike da nam iznova definiše pojam licemerstva: žrtvovanje jedinke u korist mnoštva se može tek donekle opravdati u kontekstu bazičnih ljudskih vrednosti, ali… ako usput dokažemo da je jedinka sopstvenim manama zaslužila to žrtvovanje… e, onda takvo opravdanje postaje maltene bogomdano, bar za neutralnu, a time i objektivnu većinu.
A to otvara prostor za seciranje jednog od najbazičnijih društvenih mitova - roditeljske ljubavi. Da li je čovek obavezan na objektivnost čak i u svojstvu roditelja? Da li sva ona silna pravila koja čoveku važe za tuđu decu zaista moraju da važe i za sopstvenu? Ima li pojedinac uopšte prava da kao roditelj odstupi od pravila kojima se revnosno podvrgava u svim ostalim svojim aspektima? Od svih ljudi koji su iskreno pogođeni gubitkom Maje, jedino Anders bira da ostane striktno u ulozi roditelja, i na to bi se možda moglo gledati kao na odgovor koji roman nudi na navedena pitanja. Ali ipak, kao dublji sloj toj naizgled prirodnoj roditeljskoj odluci, Lindqvist lukavo podmeće i krivicu koju Anders oseća dok procenjuje sopstvene roditeljske kvalitete. Anders sebe krivi ne samo zato što je ubeđen da je Maja nestala u trenutku njegove nepažnje, nego i zato što se kaje zbog sopstvenih reakcija koje je hiperaktivna Maja u njemu proizvodila. Nakon nestanka Maje, Anders je ne samo iz sećanja prognao svu njenu problematičnost, nego ju je i idealizovao do te mere da mu naprosto ništa drugo nije preostalo no da se ne pomiri sa gubitkom. Spremnost sa kojom je Anders voljan da se žrtvuje za spas svog deteta prevazilazi normalnu roditeljsku uslovljenost i postaje voljna odluka kojom se traži iskupljenje.
Da, da, Lindqvist je zadivljujuće angažovan pred svim tim veštim tkanjem natprirodnih kulisa i maksimalno potencira krajnosti oko kojih vešto obigravamo i koje postrance eskiviramo u pomalo bestežinskom stanju kretanja ribe u moru. Roditeljski mit je svakako fenomen na kom se baziraju mnogi drugi fenomeni koji sačinjavaju čovekov identitet (a pogotovo psihologiju mase), pa je svako seciranje istog po pravilu opčinjavajuće; da nismo biološki i kulturno uslovljeni da bezrezervno volimo i bez obzira na sve mu manjkavosti prednost dajemo sopstvenom podmlatku, veliko je i otvoreno pitanje kako bismo se odnosili prema ljudskom rodu uopšte, a kamoli prema sitnijim društvenim uzorcima istog. Koncepti žrtvovanja su prisutni u svim aspektima tradicionalnog društvenog mentaliteta, od paganskih vidova prinošenja simboličnog mita kojekakvim kapricioznim prirodnim elementima, pa do judeohrišćanske doktrine razapinjanja pojedinca za iskupljenje mnoštva. U tom ustrojstvu, dobrovoljno predati moru ljudsku žrtvu u ime "kupovine" povoljnih uslova za opstanak mnoštva se i ne doima odveć nehumano, pogotovo ako se (u ime opravdanja, naravno) rečena zajednica pri tom povinuje izglasanim parametrima po kojima se žrtve biraju uz striktna vrednovanja o društvenoj podobnosti. Ali… šta ako se ispostavi da vam se dostignuća sopstvenog podmlatka ne kotiraju odveć visoko u tim parametrima? Šta se u tim okolnostima prvo kompromituje, ljubav za ljude ili sopstvena roditeljska privrženost?
Lindqvist je to sadržajno obilje ponudio u jedinstvenom stilu isto tako angažovane, neprekidne konverzacije. Roman je sveden na uistinu konstantan dijalog, to kako protagonista međusobno, tako i protagoniste sa samim sobom, sa naratorom, naratora sa čitaocem, sa istorijom, sa mitom, sa stvarnošću taman koliko i sa natprirodnim. Majstorsko baratanje tempom i tempiranjem u velikoj meri se oslanja na bizarnosti kojih u potpunosti postajemo svesni tek nakon što se sa romanom oprostimo. I ne, ne mislim time na bizarnosti od one žanrovske (i od Stivena Kinga već nemilosrdno izraubovane) vrste, sad već svedene na opšta mesta natprirodnog horora koji se bavi motivima opsednutosti malicioznim duhom... mislim na bizarnost tipa eksplicitnih scena supružničke erotske intime u poznom životnom dobu, recimo; jedino neprikosnoveni majstor pera može da se trezveno usudi na tako riskantan karakterizacijski poduhvat. Simonov odnos sa magičnim insektom u kutiji šibica svakako je okosnica najbizarnije podstruje u naraciji, makar samo zato što su tim paktom stečene moći za čije korištenje Simon naprosto nema prilike u svom povučenom i skromnom životu. Tu je i bizarnost neortodoksne ženstvenosti osamdesetogodišnje Anna-Grete, krijumčarke i društveno najbitnije prizme kroz koju se razlažu nijanse istinskih okvira svih mitova kojim se roman bavi; bizarnost lakoće sa kojom se u maloj društvenoj zajednici postaje izopćenik; bizarnost samokažnjavanja kojim se traži iskupljenje i, na kraju, bizarnost samog Lindqvista, koji vas s lakoćom uvede a onda još i lakše provede kroz slojevitost sopstvene fascinacije natprirodnim fenomenima, kao kroz more pod Gavastenskim svetionikom, razdvojeno moćima Spiritusa u kutiji šibica.
Gledano u celini, roman je setno preispitivanje o ljubavi i gubitku, o odgovornosti, strahu i vlastitoj bespomoći pred ogromnošću života.
Lidija Beatović