Predrag Milojević: Literatura je beg u virtuelni svet
Helly Cherry
Čovek koji stoji iza sajtova Kriza tridesetih, Afirmator, Konkursi regiona, Pljuskovi, potpisnik eseja, kratkih priča (Crta i reze 2 (2010), Gradske priče (2010)) i zbirke Minhen i druge priče (2011), razgovara danas sa nama o književnosti, književnim ukusima i stremljenima...
Sa čime se sve sukobljava prozno stvaralaštvo?
Svako se može sukobljavati samo sa svojim dilemama. Osobenost života daje i osobenost pogleda na svet, pa onda svako nosi taj teret na svoj način. Ne može pisac da folira, njegov tekst je samo odraz njega samog u ogledalu. Čim sklizne u imitaciju ili pokušava da bude neko drugi, to se odmah primeti. Poštenog čoveka sopstveno foliranje tera na povraćanje. Zajednički sa drugim autorima mogu biti problemi kao što je rastegljivost etike, implementacije estetike u tekstu, izgradnja ličnog stila ili tesanje rečenice - ali oni opet zavise od individue. Kako god okreneš, pisci među sobom nemaju ničega zajednikog, osim što su pisci.
Da li je proza mehanički odraz društvenih prilika?
Da bi to bilo tačno, pisac, kao i svako drugi, mora imati razvijen aparat za tumačenje društvenih procesa koji su u toku. Često će se desiti da se zahteva tzv. angažovana proza. To nervira ljude. Budi ono što jesi i što ti tvoja poetika nameće, to je najbitnije, a ako je to angažovano, onda neka je tako. Ako nije - nikom ništa. Ne treba od ljudi ništa zahtevati, a posebno ono što ne mogu da pruže. Sa druge strane, dobra knjiga je ona koja za osnovu uzima pitanja glavnog toka nekog, bilo kog društva. Ne može se očekivati da srpski roman razrešava određena pitanja ako se bavi npr. pčelarima ili istoričarima umetnosti. Kod nas je glavni tok narodnjačko-plemenska struja i nju treba pratiti. U socijalnom smislu tu su seljaci, radnici i državno-policijsko-vojne strukture, a svi ostali su pod njihovim uticajem ili takvog porekla. U velikoj većini slučajeva, tj. ljudi ili stanovnika, kako hoćeš, u najbližoj prošlosti imaš nekoga ko dolazi ili potiče ih kruga koji sam nabrojao. Možemo za temu postaviti i razmažene studente istorije umetnosti, ali bi trebalo imati u vidu da socijalni život u Srbiji određuje glavna struja društva. Bergman se u Švedskoj bavio srednjom klasom, advokatima, umetnicima i sl, jer je ta klasa dominatna i vlada društvom, sprovode se njene norme i odrednice. Ovde se sprovode plemensko-policijska pravila i to moramo uzeti u obzir.
Kakva proza nastaje u kriznim vremenima?
Nema pravila. Može provejavati ukus ozlojeđenosti, političkog traženja krivaca ili nekakvog otuđenja, a mogu dominirati i sasvim lagane teme ili, recimo, istorija. Kod nas je primetno i odsustvo kriterijuma. Uzmimo muziku kao očigledniji primer: jedni su pankeri, drugi metalci, treći narodnjaci - a uglavnom pričaju istu priču, samo neki sviraju harmoniku, a neki bas gitaru. To je zato što većina ljudi potiče iz slične socijalne strukture i vaspitavana je na istim normama. Nema mnogo iskoraka iz onoga što smo bili kad smo se rodili i što su od nas napravili roditelji, škola, okolina, vojska.
Literaturu danas ne interesuje društvo, već pojedinac. Zašto?
Ne znam da li mogu s tim da se složim, pogledaj npr. Sorokina i njegove društvene konstrukcije. Ono što se može reći jeste da postavljanje pojedinca na tron potiče od liberalističke maksime da je pojedinac centralno mesto društvenih kretanja i da od individualne akcije sve potiče. Ako dalje idemo tom logikom, zaključujemo da se onda treba baviti tim izvorom, a ne okruženjem. Ne vidim, međutim, nikakve prepreke za bavljenje društvenim pitanjima. Ta pretpostavka liberalizma je ionako laž i služi dok je korisna onima koji je sprovode ili propagiraju. Pojedinac se ne može posmatrati izlovano od društva, ni u književnosti, niti u društvenim naukama. tj, naravno, može - ali to ne daje tačnu sliku onoga što je čovek.
Zašto se pisci osećaju usamljeno?
Da li se baš svi tako osećaju? Ne znam. Bukovski je tvrdio da je za njega užas - krenuti putem većine.
Kad se kaže lični jezik pisca – šta se pod tim podrazumeva?
Valjda je to želja da se osobena poetika koja postoji u svakom čoveku iskaže na taj jedan i jedinstven način.
Šta je za jednog pisca reč, šta rečenica?
Ne znam kako bih odgovorio na ovo pitanje, a da ne dokačim neku frazu. Ima nečega posebno interesantnog i privlačnog i u samom izgledu teksta ili u osećaju držanja neke knjige u ruci, a da ne govorimo o oblikovanju teksta. Valjda je to mogućnost da u knjizi pronađeš ili stvoriš neku vrednost koju u životu nisi imao. U tom smislu je literatura izmeštanje stvarnosti putem stvaranja nove vrednosti, nešto kao beg u virtuelni svet. I reči i rečenice u knjigama su u funkciji neke ideje i nisu same sebi cilj.
Oktavio Paz smatra da je priroda ispunjena duhovima, svaki predmet ima svoj život. Da li zbog toga što vidi taj drugi svet pisac piše?
Pa sad... svako vidi neki svoj svet, zar ne? A zašto pisac radi to što radi, tj. zašto piše - plašim se da tu nema nekih pravila. Svako će reći da ima neki poriv.
Postoji li za pisca spoljni svet kada je u kreativnom naponu?
Određena distanca se mora praviti i da bi se posmatrao svet i da bi se stvaralo. Ali, spoljni svet nikada ne prestaje da postoji.
Crpi li pisac inspiraciju iz snova?
Sumnjam da je to moguće. Mada, ko će ga znati...
Koje te teme okupiraju?
Najkonkretnije - trenutno se bavim pitanjima statusa izbeglica s Kosova i njihovim lošim tretmanom u srpskom društvu, individualnom neprihvatanju i odabacivanju.
O čemu voliš najviše da pišeš?
Recimo, o odnosima na relaciji društvo-pojedinac, o samoobmanjivanju, o sumanutostima.
Šta za tebe predstavlja sam čin stvaranja proznog dela?
Izraz preko stvorene konstrukcije, uz poštovanje određenih zanatskih i estetskih pravila, uz svest o odsustvu poštovanja prema bilo kome i bilo čemu, osim prema svojoj nameri.
Kakva prozna dela voliš da čitaš?
Uglavnom dela autora čiji mi poetički izrazi prijaju. Volim i sirovu literaturu.
Na koga se ugledaš kao pisac?
Mogu ti reći šta volim da čitam, plašim se da je ugledanje kobno za pisca. To su: Živojin Pavlović, Miodrag Bulatović, Sorokin, Bukovski, Oster.
Izvor: http://www.knjizevnost.org/?p=10472
Sa čime se sve sukobljava prozno stvaralaštvo?
Svako se može sukobljavati samo sa svojim dilemama. Osobenost života daje i osobenost pogleda na svet, pa onda svako nosi taj teret na svoj način. Ne može pisac da folira, njegov tekst je samo odraz njega samog u ogledalu. Čim sklizne u imitaciju ili pokušava da bude neko drugi, to se odmah primeti. Poštenog čoveka sopstveno foliranje tera na povraćanje. Zajednički sa drugim autorima mogu biti problemi kao što je rastegljivost etike, implementacije estetike u tekstu, izgradnja ličnog stila ili tesanje rečenice - ali oni opet zavise od individue. Kako god okreneš, pisci među sobom nemaju ničega zajednikog, osim što su pisci.
Da li je proza mehanički odraz društvenih prilika?
Da bi to bilo tačno, pisac, kao i svako drugi, mora imati razvijen aparat za tumačenje društvenih procesa koji su u toku. Često će se desiti da se zahteva tzv. angažovana proza. To nervira ljude. Budi ono što jesi i što ti tvoja poetika nameće, to je najbitnije, a ako je to angažovano, onda neka je tako. Ako nije - nikom ništa. Ne treba od ljudi ništa zahtevati, a posebno ono što ne mogu da pruže. Sa druge strane, dobra knjiga je ona koja za osnovu uzima pitanja glavnog toka nekog, bilo kog društva. Ne može se očekivati da srpski roman razrešava određena pitanja ako se bavi npr. pčelarima ili istoričarima umetnosti. Kod nas je glavni tok narodnjačko-plemenska struja i nju treba pratiti. U socijalnom smislu tu su seljaci, radnici i državno-policijsko-vojne strukture, a svi ostali su pod njihovim uticajem ili takvog porekla. U velikoj većini slučajeva, tj. ljudi ili stanovnika, kako hoćeš, u najbližoj prošlosti imaš nekoga ko dolazi ili potiče ih kruga koji sam nabrojao. Možemo za temu postaviti i razmažene studente istorije umetnosti, ali bi trebalo imati u vidu da socijalni život u Srbiji određuje glavna struja društva. Bergman se u Švedskoj bavio srednjom klasom, advokatima, umetnicima i sl, jer je ta klasa dominatna i vlada društvom, sprovode se njene norme i odrednice. Ovde se sprovode plemensko-policijska pravila i to moramo uzeti u obzir.
Kakva proza nastaje u kriznim vremenima?
Nema pravila. Može provejavati ukus ozlojeđenosti, političkog traženja krivaca ili nekakvog otuđenja, a mogu dominirati i sasvim lagane teme ili, recimo, istorija. Kod nas je primetno i odsustvo kriterijuma. Uzmimo muziku kao očigledniji primer: jedni su pankeri, drugi metalci, treći narodnjaci - a uglavnom pričaju istu priču, samo neki sviraju harmoniku, a neki bas gitaru. To je zato što većina ljudi potiče iz slične socijalne strukture i vaspitavana je na istim normama. Nema mnogo iskoraka iz onoga što smo bili kad smo se rodili i što su od nas napravili roditelji, škola, okolina, vojska.
Literaturu danas ne interesuje društvo, već pojedinac. Zašto?
Ne znam da li mogu s tim da se složim, pogledaj npr. Sorokina i njegove društvene konstrukcije. Ono što se može reći jeste da postavljanje pojedinca na tron potiče od liberalističke maksime da je pojedinac centralno mesto društvenih kretanja i da od individualne akcije sve potiče. Ako dalje idemo tom logikom, zaključujemo da se onda treba baviti tim izvorom, a ne okruženjem. Ne vidim, međutim, nikakve prepreke za bavljenje društvenim pitanjima. Ta pretpostavka liberalizma je ionako laž i služi dok je korisna onima koji je sprovode ili propagiraju. Pojedinac se ne može posmatrati izlovano od društva, ni u književnosti, niti u društvenim naukama. tj, naravno, može - ali to ne daje tačnu sliku onoga što je čovek.
Zašto se pisci osećaju usamljeno?
Da li se baš svi tako osećaju? Ne znam. Bukovski je tvrdio da je za njega užas - krenuti putem većine.
Kad se kaže lični jezik pisca – šta se pod tim podrazumeva?
Valjda je to želja da se osobena poetika koja postoji u svakom čoveku iskaže na taj jedan i jedinstven način.
Šta je za jednog pisca reč, šta rečenica?
Ne znam kako bih odgovorio na ovo pitanje, a da ne dokačim neku frazu. Ima nečega posebno interesantnog i privlačnog i u samom izgledu teksta ili u osećaju držanja neke knjige u ruci, a da ne govorimo o oblikovanju teksta. Valjda je to mogućnost da u knjizi pronađeš ili stvoriš neku vrednost koju u životu nisi imao. U tom smislu je literatura izmeštanje stvarnosti putem stvaranja nove vrednosti, nešto kao beg u virtuelni svet. I reči i rečenice u knjigama su u funkciji neke ideje i nisu same sebi cilj.
Oktavio Paz smatra da je priroda ispunjena duhovima, svaki predmet ima svoj život. Da li zbog toga što vidi taj drugi svet pisac piše?
Pa sad... svako vidi neki svoj svet, zar ne? A zašto pisac radi to što radi, tj. zašto piše - plašim se da tu nema nekih pravila. Svako će reći da ima neki poriv.
Postoji li za pisca spoljni svet kada je u kreativnom naponu?
Određena distanca se mora praviti i da bi se posmatrao svet i da bi se stvaralo. Ali, spoljni svet nikada ne prestaje da postoji.
Crpi li pisac inspiraciju iz snova?
Sumnjam da je to moguće. Mada, ko će ga znati...
Koje te teme okupiraju?
Najkonkretnije - trenutno se bavim pitanjima statusa izbeglica s Kosova i njihovim lošim tretmanom u srpskom društvu, individualnom neprihvatanju i odabacivanju.
O čemu voliš najviše da pišeš?
Recimo, o odnosima na relaciji društvo-pojedinac, o samoobmanjivanju, o sumanutostima.
Šta za tebe predstavlja sam čin stvaranja proznog dela?
Izraz preko stvorene konstrukcije, uz poštovanje određenih zanatskih i estetskih pravila, uz svest o odsustvu poštovanja prema bilo kome i bilo čemu, osim prema svojoj nameri.
Kakva prozna dela voliš da čitaš?
Uglavnom dela autora čiji mi poetički izrazi prijaju. Volim i sirovu literaturu.
Na koga se ugledaš kao pisac?
Mogu ti reći šta volim da čitam, plašim se da je ugledanje kobno za pisca. To su: Živojin Pavlović, Miodrag Bulatović, Sorokin, Bukovski, Oster.
Izvor: http://www.knjizevnost.org/?p=10472