Nenad Pavlović, Hokus Lokvud
Helly Cherry
Na sedmom po redu konkursu za najbolji roman izdavačke kuće „Mali Nemo“, prvo mesto je osvojio moj roman, objavljen pod naslovom „Hokus Lokvud“. Načinjen je svojevrsni presedan po pitanju izbora žanra jer je ovo prvi put na ovom takmičenju da nagradu dobije roman epske fantastike. Knjiga će biti zvanično prezentovana i objavljena na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga.
O autoru
Zovem se Nenad Pavlović, rođen sam 1983. godine u Nišu gde sam odrastao i pohađao Prvu nišku gimnaziju „Stevan Sremac“. Nakon toga diplomirao sam engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici da bi me na kraju život odveo u daleku Norvešku gde trenutno živim i radim. Oženjen sam i nemam dece.
Naučio sam da čitam i pišem još sa šest godina i od tada sam gutao svu litaraturu koja mi je došla pod ruku. Još kao mali sam najviše voleo priče naučne fantastike objavljene u Politikinom zabavniku koje je tada uređivao Zoran Živković, a ilustrovao Dobrosav Bob Živković. U višim razredima osnovne škole sam otkrio knjigu „Hobit“ koja mi je promenila život i orijentisala ka epskoj fantastici, mada nikada nisam prestao da čitam i druge žanrove. Prvu „knjigu“, sam napisao sa drugom u drugom razredu osnovne škole, a prvo pravo delo (i prvu priču o Hokusu) sam objavio u književnom časopisu „Gradina“ 2007. godine. „Hokus Lokvud“ mi je prvi objavljeni roman, a pre njega sam objavio šest kratkih priča (dok čitate ovo ovaj broj bi trebalo da bude veći). Pisanje doživljavam prentsveno kao hobi i kao zadovoljstvo, nikako kao profesiju.
Šta je „Hokus Lokvud“?
„Hokus Lokvud“ je mešavina „tipične“ epske fantastike i detektivskog noir romana prožet humorom, hororom i suptilnom društvenom kritikom. Jedan prijatelj ga je opisao kao „ozbiljna verzija Disksveta“ i ja se slažem sa tim opisom. U njemu ima fantastičnih bića i magije, ali i prljavih ulica, kriminala i poroka. Sem glavne radnje koja se okreće oko misterije, hteo sam da prikažem i (ne)običan život u svetu u kome su čudovišta i čarobnjaci svakodnevnica, a koji ipak nije toliko drugačiji od našeg.
Ko je Hokus Lokvud?
Hokus Lokvud je gnom, parija svoje rase, sa kojom ne deli mnogo sličnosti i prema kojoj ne gaji mnogo simpatije. Za razliku od svojih srodnika koji poseduju magijske i zanatlijske veštine, on je cinični pijanac koji za život zarađuje radeći kao istražitelj u ogromnom, pretežno ljudima naseljenim, gradu po imenu Košnica. Hokus je probisvet, ali uvek džentlmen, i nedostatak svojih magičnih sposobnosti nadoknađuje harizmom i društvenim veštinama. Često se koristi lažima i trikovima, ali je u duši jako moralna osoba, čak iako je njegova vizija morala malo iskrivljena. Nikada neće propustiti šansu da nešto zaradi, ali ni da kazni nekog ko po njegovom mišljenju to zaslužuje.
Kako je nastao „Hokus Lokvud“?
Kao i mnogi savremeni romani epske fantastike („Pesma leda i vatre“), „Hokus Lokvud“ vuče korene iz stonih RPG igara. Prototip lika Hokusa Lokvuda osmislio je moj brat Dimitrije Pavlović za „Dungeons&Dragons“ kampanju koja se nažalost jako brzo i neslavno završila smrću svih likova. Želeći da završim priču, počeo sam da pišem „šta bi bilo kad bi bilo“ scenario da bih negde na pola puta shvatio da to može da ispadne nešto mnogo veće i bolje. Nekoliko (desetina) revizija kasnije, okrenuo sam ceo tekst naglavačke, izbacio kliše RPG elemente i napravio konačnu verziju koja je na kraju objavljena.
Kome je namenjen ovaj roman?
Za početak moram da naglasim da roman nikako nije za decu i mlađe uzraste, kao ni za one koji su gadljivi ili osetljivi jer obiluje eksplicitnim i krvavim scenama. „Hokus Lokvud“ je roman za one koji vole malo mračnije „gritty“ okruženje, sarkazam i antiheroje. Među ljubiteljima epske fantastike dopašće se više onima koji vole malo manje ozbiljan ton bez preterano epskih dešavanja. „Hokus Lokvud“ je takođe namenjen i ljudima koji ne vole ili čak preziru ovaj žanr jer često parodira neke njegove standardne elemente ili ih pak koristi u funkciji kritike modernog društva, po malo nalik na kratke priče Radoja Domanovića.
Šta je sve poslužilo kao inspiracija za ovu knjigu/na koja druga dela najviše nalikuje?
Spisak fantasy romana koji su inspirisala ovu knjigu je poduži: „Disksvet“, „Finders stone trilogy“, „Zemljomorje“, „Crna četa“, „Pesma leda i vatre“, a najviše podseća na poslednje dva. Sem epske fantastike, za inspiraciju su mi poslužili i drugi žanrova, recimo romani Čarlsa Bukovskog, a dosta inspiracija sam crpeo i iz života u gradovima Srbije, jer sam dobar deo mladosti proveo na ulicama Niša, Beograda i Kosovske Mitrovice.
Da li postoji još avantura Hokusa Lokvuda?
Trenutno, sem romana postoje još tri kratke priče o Hokusu. Prva, „Hokus Lokvud i pustinjak“ objavljena je 2007. u časopisu „Gradina“, a 2013. godine su u časopisu „Argus Books Online Magazine“ objavljene još dve, „Hokus Lokvud i zver iz Zabrđa“ i „Hokus Lokvud i đavolani“. Sve ove priče, kao i druge koje nisu o Hokusu dostupne su na mom blogu na adresi http://nashknight.wordpress.com/
Da li će biti još avantura o Hokusu Lokvudu?
U pripremi je još nekoliko kratkih priča. Razmišljao sam i o romanima, postoji mogućnost, ali ne u bliskoj budućnosti. Ako ih bude, biće nezavisne avanture koje se mogu čitati i preko reda, nikako trilogije, pentalogije i sage bez doglednog kraja. Sve avanture Hokusa Lokvude biće u formi detektivskih romana više nego u obliku standardnih direktno povezanih fantasy serijala.
Odlomak iz romana
Ponekad je čoveku, odnosno gnomu, u njegovom slučaju, potrebno da se desi nešto jako loše da bi mu život krenuo nabolje.
Bila je to noć poput svake druge. Sedeo je sam u svom malom stanu u predgrađu Košnice, i pio. Puno, i za čoveka, a kamoli za malenog gnoma.
U sobi je bio skoro potpuni mrak. Nije želeo da troši dragocen novac na ulje za lampu kad je mogao da ga potroši na piće. Stan je bio memljiv i promajan, opremljen samo najosnovnijim nameštajem: sto, stolica, krevet i kovčeg, sve kao sa otpada, ni traga od raskošne rezbarije kakvu su gnomovi cenili. Imao je jedan jedini prozor, koji je gledao na ulicu i kroz koji je ulazio vlažan smrdljiv vazduh, lavež pasa lutalica i nerazgovetni povik prolazećeg pijanca. Vrata na ulazu nisu bila pričvršćena za ram, već samo naslonjena da koliko-toliko štite od promaje; u početku su mu „komšije” svakodnevno obijale, dok im nije samostrelom objasnio da to nije baš lepo.
Hokus Lokvud nategnu krčag rakije još jednom, pa se strese. Po zidu naspram njega penjao se nonšalantno podeblji pacov. Gnom nape ručni samostrel i nanišani, pijano lelujajući rukom. Čkiljio je ne zbog mraka, mrak gnomovskim očima nije bio nikakva prepreka, već više zbog pijane koprene od koje se osećao kao da gleda kroz mutnu vodu. On okinu i proburazi pacova prikovavši ga za zid, pa se nasmeja tome: Kakav srećan pogodak! Trezan bi ga sigurno promašio. Bio je užasan sa samostrelom. Ova misao ga vrati u detinjstvo, na godine života u brdu porodice Lokvud. Kakav je to drugačiji svet bio! Beskrajni tuneli i odaje, raskošno opremljeni, sve u vunenim tepisima, drvorezu i kamenim skulpturama. Lokvudi su važili za jednu od najbogatijih i najcenjenijih gnomovskih porodica. Samo se on nije uklapao u tu sliku. Ni u čemu nije bio dobar: ni u rudarstvu, ni u rezbarenji, magiji, streličarstvu ili trgovini. Jedino što je znao bilo je da priča, umeo je bilo koga da ubedi u bilo šta: dužnika da vrati dug, oca da mu pozajmi novac, tuđu verenicu da dođe u njegov krevet. I zato ga je otac poslao u Košnicu, navodno kao predstavnika i povremenog posrednika porodice Lokvud. U stvari, samo ga je hteo van porodičnog doma.
Veliki grad je Hokusa progutao poput gladne vučice. Košnica, grad, ne osnovan, nego nastao iz nužde svih onih koji su morali negde da se sklone od surovog vremena i čudovišta, narastao je do kolosalnih razmera. Ni jedna prestonica, ni jedna pećinska dvorana, ni jedna trgovačka raskrsnica nije bila ni kao trećina Košnice. Njegove kolibe, zgrade, tornjevi i tvrđave bili su rušeni do temelja i ponovo podizani svake godine. Košnica je bila neuništiva, jer je nije držao gospodar, nego nada svih onih koji su tražili mesto u kome bi bili prihvaćeni. U stvari, Košnica nije progutala Hokusa. Prihvatila ga je i dala mu je sisu.
Začu se usamljeni bat koraka na stepeništu. Bio je tih, ali se jasno čuo u tišini noći. Hokus je čuo korake, ali je odlučio da ih ignoriše. Kada je čovek sa kapuljačom ušao u sobu, podigao je glavu čisto iz ljubaznosti. Ljubaznosti je uvek imao, prave ili izveštačene.
Ko još nosi kapuljače noću po ovoj vrućini, pogotovu kada ne pada kiša? Da je bio trezan zamislio bi se oko ovoga, ovako bio je tek blago zaintrigiran.
– Pozdrav vama, gospodine, dobrodošli u moj skromni dom! – pozdravi ga Hokus potiskujući sadržaj stomaka koji je pokušavao da pobegne.
Stranac se nasmeši, pokazujući bele prednje zube.
– Pozdrav, gospodine. Vi ste cenjeni Hokus, čuveni istražitelj?
– Pa sad, koliko sam cenjen i čuven, to je relativno.
Ovo je bio njegov uobičajni nastup, ali ga je sada zamarao. Hteo je da ovaj čudak ode, da dovrši piće, ispovraća ga kroz prozor i onesvesti se na sto kao što je i planirao.
Stranac se nasmeši još više.
– Imam posao za vas.
– Žao mi je, povukao sam se iz, takozvanog, istražiteljskog posla. Izvinjavam se što sam sam trošio vaše dragoceno vreme.
Stranac nije ni trepnuo, već samo nastavi:
– Zadatak je lak. Treba samo…
– Zaista mi je žao.
Hokus nevoljno podrignu na alkohol tako jako da je stranac sigurno osetio. Ali nije mu bilo važno. To je voleo kod pijanstva, inače retke pojave kod gnomova: ništa na svetu ti nije važno.
Stranac se maši za pojas i Hokus refleksno posegnu za samostrelom. Ali ovaj samo izvuče malu crnu vrećicu.
– Deset zlatnika. Pet sada, pet kada obavite zadatak.
Zrak svetlosti koji odnekud doluta kroz prozor odbi se od zlatnog diska na strančevoj šaci. Činilo se da sjaj zlata i dragulja ima hipnotičko dejstvo na gnomove.
Hokus se zamisli. Ovih pet, i da doda još tri i moći će da kupi bocu biljnog likera koji je tek stigao u Garijev podrum. Pravog, gnomovskog likera, a ne ove ljudske brlje od dva krčaga za zlatnik.
– O kakvom se zadatku radi?
– Veoma je jednostavno. Treba da odete na ovo mesto, sutra u ponoć – reče dajući mu parče papira. – I da nosite ovaj prsten, kao znak raspoznavanja. Tamo ćete dobiti dalja uputstva.
Hokus pogleda prsten. Zlatan prsten, sa nekakvim simbolom sa suncem i oblakom. Solidan kvalitet. To je sve što je njegov pijani um primetio u tom trenutku.
Znači, razmišljao je, pet zlatnika, zlatan prsten koji vredi bar tri koji će zadržati ako nešto krene naopako i još pet zlatnika posle nekog trivijalnog zadatka. Verovatno će pratiti nečiju ženu, ili će morati da istera neko čudo iz nečijeg podruma. A tek sutra uveče, što znači da će stići da se ispava.
– Napraviću izuzetak u ovom slučaju, gospodine – reče i pokupi zlatnike.
– Smatrajte zadatak izvršenim.
– O, ali ja nemam sumnje! – da se nasmešio još više, pukla bi mu koža na obrazima.
– Zbogom, gospodine!
Hokus ču zvuk strančevih čizmi kako silaze niz stepenice, a zatim zvecnu novčićima i stavi ih u svoju vrećicu za pojasom. Tužno uzdahnu i pomisli kako je kod kuće brojao hiljade zlatnika, pre samo godinu dana radio za stotine, a sad se voljno prodao za deset. On zgrabi krčag i iskapi ga, a onda se baci u krevet, nadajući se da će ga san brzo uhvatiti. U glavi su mu se vrtele slike doma, nekih ranijih poslova i, iz nekog razloga, gnoma koji mu je prodao ovaj krevet, a onda sve nestaše u crnilu.
Nije se ni za tren zapitao zašto nije čuo ime svog poslodavca, zašto je ovaj znao njegovo, kako je znao da će pristati za tako malu cenu, i odakle mu prsten za raspoznavanje veličine malih gnomovskih prstiju. Da jeste, sledeći dan bi sigurno protekao drugačije.
Izvor: http://www.sf-serbia.com/index.php/sadrzaj/vesti/knjige/310-ko-je-hokus-lokvud
O autoru
Zovem se Nenad Pavlović, rođen sam 1983. godine u Nišu gde sam odrastao i pohađao Prvu nišku gimnaziju „Stevan Sremac“. Nakon toga diplomirao sam engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici da bi me na kraju život odveo u daleku Norvešku gde trenutno živim i radim. Oženjen sam i nemam dece.
Naučio sam da čitam i pišem još sa šest godina i od tada sam gutao svu litaraturu koja mi je došla pod ruku. Još kao mali sam najviše voleo priče naučne fantastike objavljene u Politikinom zabavniku koje je tada uređivao Zoran Živković, a ilustrovao Dobrosav Bob Živković. U višim razredima osnovne škole sam otkrio knjigu „Hobit“ koja mi je promenila život i orijentisala ka epskoj fantastici, mada nikada nisam prestao da čitam i druge žanrove. Prvu „knjigu“, sam napisao sa drugom u drugom razredu osnovne škole, a prvo pravo delo (i prvu priču o Hokusu) sam objavio u književnom časopisu „Gradina“ 2007. godine. „Hokus Lokvud“ mi je prvi objavljeni roman, a pre njega sam objavio šest kratkih priča (dok čitate ovo ovaj broj bi trebalo da bude veći). Pisanje doživljavam prentsveno kao hobi i kao zadovoljstvo, nikako kao profesiju.
Šta je „Hokus Lokvud“?
„Hokus Lokvud“ je mešavina „tipične“ epske fantastike i detektivskog noir romana prožet humorom, hororom i suptilnom društvenom kritikom. Jedan prijatelj ga je opisao kao „ozbiljna verzija Disksveta“ i ja se slažem sa tim opisom. U njemu ima fantastičnih bića i magije, ali i prljavih ulica, kriminala i poroka. Sem glavne radnje koja se okreće oko misterije, hteo sam da prikažem i (ne)običan život u svetu u kome su čudovišta i čarobnjaci svakodnevnica, a koji ipak nije toliko drugačiji od našeg.
Ko je Hokus Lokvud?
Hokus Lokvud je gnom, parija svoje rase, sa kojom ne deli mnogo sličnosti i prema kojoj ne gaji mnogo simpatije. Za razliku od svojih srodnika koji poseduju magijske i zanatlijske veštine, on je cinični pijanac koji za život zarađuje radeći kao istražitelj u ogromnom, pretežno ljudima naseljenim, gradu po imenu Košnica. Hokus je probisvet, ali uvek džentlmen, i nedostatak svojih magičnih sposobnosti nadoknađuje harizmom i društvenim veštinama. Često se koristi lažima i trikovima, ali je u duši jako moralna osoba, čak iako je njegova vizija morala malo iskrivljena. Nikada neće propustiti šansu da nešto zaradi, ali ni da kazni nekog ko po njegovom mišljenju to zaslužuje.
Kako je nastao „Hokus Lokvud“?
Kao i mnogi savremeni romani epske fantastike („Pesma leda i vatre“), „Hokus Lokvud“ vuče korene iz stonih RPG igara. Prototip lika Hokusa Lokvuda osmislio je moj brat Dimitrije Pavlović za „Dungeons&Dragons“ kampanju koja se nažalost jako brzo i neslavno završila smrću svih likova. Želeći da završim priču, počeo sam da pišem „šta bi bilo kad bi bilo“ scenario da bih negde na pola puta shvatio da to može da ispadne nešto mnogo veće i bolje. Nekoliko (desetina) revizija kasnije, okrenuo sam ceo tekst naglavačke, izbacio kliše RPG elemente i napravio konačnu verziju koja je na kraju objavljena.
Kome je namenjen ovaj roman?
Za početak moram da naglasim da roman nikako nije za decu i mlađe uzraste, kao ni za one koji su gadljivi ili osetljivi jer obiluje eksplicitnim i krvavim scenama. „Hokus Lokvud“ je roman za one koji vole malo mračnije „gritty“ okruženje, sarkazam i antiheroje. Među ljubiteljima epske fantastike dopašće se više onima koji vole malo manje ozbiljan ton bez preterano epskih dešavanja. „Hokus Lokvud“ je takođe namenjen i ljudima koji ne vole ili čak preziru ovaj žanr jer često parodira neke njegove standardne elemente ili ih pak koristi u funkciji kritike modernog društva, po malo nalik na kratke priče Radoja Domanovića.
Šta je sve poslužilo kao inspiracija za ovu knjigu/na koja druga dela najviše nalikuje?
Spisak fantasy romana koji su inspirisala ovu knjigu je poduži: „Disksvet“, „Finders stone trilogy“, „Zemljomorje“, „Crna četa“, „Pesma leda i vatre“, a najviše podseća na poslednje dva. Sem epske fantastike, za inspiraciju su mi poslužili i drugi žanrova, recimo romani Čarlsa Bukovskog, a dosta inspiracija sam crpeo i iz života u gradovima Srbije, jer sam dobar deo mladosti proveo na ulicama Niša, Beograda i Kosovske Mitrovice.
Da li postoji još avantura Hokusa Lokvuda?
Trenutno, sem romana postoje još tri kratke priče o Hokusu. Prva, „Hokus Lokvud i pustinjak“ objavljena je 2007. u časopisu „Gradina“, a 2013. godine su u časopisu „Argus Books Online Magazine“ objavljene još dve, „Hokus Lokvud i zver iz Zabrđa“ i „Hokus Lokvud i đavolani“. Sve ove priče, kao i druge koje nisu o Hokusu dostupne su na mom blogu na adresi http://nashknight.wordpress.com/
Da li će biti još avantura o Hokusu Lokvudu?
U pripremi je još nekoliko kratkih priča. Razmišljao sam i o romanima, postoji mogućnost, ali ne u bliskoj budućnosti. Ako ih bude, biće nezavisne avanture koje se mogu čitati i preko reda, nikako trilogije, pentalogije i sage bez doglednog kraja. Sve avanture Hokusa Lokvude biće u formi detektivskih romana više nego u obliku standardnih direktno povezanih fantasy serijala.
Odlomak iz romana
Ponekad je čoveku, odnosno gnomu, u njegovom slučaju, potrebno da se desi nešto jako loše da bi mu život krenuo nabolje.
Bila je to noć poput svake druge. Sedeo je sam u svom malom stanu u predgrađu Košnice, i pio. Puno, i za čoveka, a kamoli za malenog gnoma.
U sobi je bio skoro potpuni mrak. Nije želeo da troši dragocen novac na ulje za lampu kad je mogao da ga potroši na piće. Stan je bio memljiv i promajan, opremljen samo najosnovnijim nameštajem: sto, stolica, krevet i kovčeg, sve kao sa otpada, ni traga od raskošne rezbarije kakvu su gnomovi cenili. Imao je jedan jedini prozor, koji je gledao na ulicu i kroz koji je ulazio vlažan smrdljiv vazduh, lavež pasa lutalica i nerazgovetni povik prolazećeg pijanca. Vrata na ulazu nisu bila pričvršćena za ram, već samo naslonjena da koliko-toliko štite od promaje; u početku su mu „komšije” svakodnevno obijale, dok im nije samostrelom objasnio da to nije baš lepo.
Hokus Lokvud nategnu krčag rakije još jednom, pa se strese. Po zidu naspram njega penjao se nonšalantno podeblji pacov. Gnom nape ručni samostrel i nanišani, pijano lelujajući rukom. Čkiljio je ne zbog mraka, mrak gnomovskim očima nije bio nikakva prepreka, već više zbog pijane koprene od koje se osećao kao da gleda kroz mutnu vodu. On okinu i proburazi pacova prikovavši ga za zid, pa se nasmeja tome: Kakav srećan pogodak! Trezan bi ga sigurno promašio. Bio je užasan sa samostrelom. Ova misao ga vrati u detinjstvo, na godine života u brdu porodice Lokvud. Kakav je to drugačiji svet bio! Beskrajni tuneli i odaje, raskošno opremljeni, sve u vunenim tepisima, drvorezu i kamenim skulpturama. Lokvudi su važili za jednu od najbogatijih i najcenjenijih gnomovskih porodica. Samo se on nije uklapao u tu sliku. Ni u čemu nije bio dobar: ni u rudarstvu, ni u rezbarenji, magiji, streličarstvu ili trgovini. Jedino što je znao bilo je da priča, umeo je bilo koga da ubedi u bilo šta: dužnika da vrati dug, oca da mu pozajmi novac, tuđu verenicu da dođe u njegov krevet. I zato ga je otac poslao u Košnicu, navodno kao predstavnika i povremenog posrednika porodice Lokvud. U stvari, samo ga je hteo van porodičnog doma.
Veliki grad je Hokusa progutao poput gladne vučice. Košnica, grad, ne osnovan, nego nastao iz nužde svih onih koji su morali negde da se sklone od surovog vremena i čudovišta, narastao je do kolosalnih razmera. Ni jedna prestonica, ni jedna pećinska dvorana, ni jedna trgovačka raskrsnica nije bila ni kao trećina Košnice. Njegove kolibe, zgrade, tornjevi i tvrđave bili su rušeni do temelja i ponovo podizani svake godine. Košnica je bila neuništiva, jer je nije držao gospodar, nego nada svih onih koji su tražili mesto u kome bi bili prihvaćeni. U stvari, Košnica nije progutala Hokusa. Prihvatila ga je i dala mu je sisu.
Začu se usamljeni bat koraka na stepeništu. Bio je tih, ali se jasno čuo u tišini noći. Hokus je čuo korake, ali je odlučio da ih ignoriše. Kada je čovek sa kapuljačom ušao u sobu, podigao je glavu čisto iz ljubaznosti. Ljubaznosti je uvek imao, prave ili izveštačene.
Ko još nosi kapuljače noću po ovoj vrućini, pogotovu kada ne pada kiša? Da je bio trezan zamislio bi se oko ovoga, ovako bio je tek blago zaintrigiran.
– Pozdrav vama, gospodine, dobrodošli u moj skromni dom! – pozdravi ga Hokus potiskujući sadržaj stomaka koji je pokušavao da pobegne.
Stranac se nasmeši, pokazujući bele prednje zube.
– Pozdrav, gospodine. Vi ste cenjeni Hokus, čuveni istražitelj?
– Pa sad, koliko sam cenjen i čuven, to je relativno.
Ovo je bio njegov uobičajni nastup, ali ga je sada zamarao. Hteo je da ovaj čudak ode, da dovrši piće, ispovraća ga kroz prozor i onesvesti se na sto kao što je i planirao.
Stranac se nasmeši još više.
– Imam posao za vas.
– Žao mi je, povukao sam se iz, takozvanog, istražiteljskog posla. Izvinjavam se što sam sam trošio vaše dragoceno vreme.
Stranac nije ni trepnuo, već samo nastavi:
– Zadatak je lak. Treba samo…
– Zaista mi je žao.
Hokus nevoljno podrignu na alkohol tako jako da je stranac sigurno osetio. Ali nije mu bilo važno. To je voleo kod pijanstva, inače retke pojave kod gnomova: ništa na svetu ti nije važno.
Stranac se maši za pojas i Hokus refleksno posegnu za samostrelom. Ali ovaj samo izvuče malu crnu vrećicu.
– Deset zlatnika. Pet sada, pet kada obavite zadatak.
Zrak svetlosti koji odnekud doluta kroz prozor odbi se od zlatnog diska na strančevoj šaci. Činilo se da sjaj zlata i dragulja ima hipnotičko dejstvo na gnomove.
Hokus se zamisli. Ovih pet, i da doda još tri i moći će da kupi bocu biljnog likera koji je tek stigao u Garijev podrum. Pravog, gnomovskog likera, a ne ove ljudske brlje od dva krčaga za zlatnik.
– O kakvom se zadatku radi?
– Veoma je jednostavno. Treba da odete na ovo mesto, sutra u ponoć – reče dajući mu parče papira. – I da nosite ovaj prsten, kao znak raspoznavanja. Tamo ćete dobiti dalja uputstva.
Hokus pogleda prsten. Zlatan prsten, sa nekakvim simbolom sa suncem i oblakom. Solidan kvalitet. To je sve što je njegov pijani um primetio u tom trenutku.
Znači, razmišljao je, pet zlatnika, zlatan prsten koji vredi bar tri koji će zadržati ako nešto krene naopako i još pet zlatnika posle nekog trivijalnog zadatka. Verovatno će pratiti nečiju ženu, ili će morati da istera neko čudo iz nečijeg podruma. A tek sutra uveče, što znači da će stići da se ispava.
– Napraviću izuzetak u ovom slučaju, gospodine – reče i pokupi zlatnike.
– Smatrajte zadatak izvršenim.
– O, ali ja nemam sumnje! – da se nasmešio još više, pukla bi mu koža na obrazima.
– Zbogom, gospodine!
Hokus ču zvuk strančevih čizmi kako silaze niz stepenice, a zatim zvecnu novčićima i stavi ih u svoju vrećicu za pojasom. Tužno uzdahnu i pomisli kako je kod kuće brojao hiljade zlatnika, pre samo godinu dana radio za stotine, a sad se voljno prodao za deset. On zgrabi krčag i iskapi ga, a onda se baci u krevet, nadajući se da će ga san brzo uhvatiti. U glavi su mu se vrtele slike doma, nekih ranijih poslova i, iz nekog razloga, gnoma koji mu je prodao ovaj krevet, a onda sve nestaše u crnilu.
Nije se ni za tren zapitao zašto nije čuo ime svog poslodavca, zašto je ovaj znao njegovo, kako je znao da će pristati za tako malu cenu, i odakle mu prsten za raspoznavanje veličine malih gnomovskih prstiju. Da jeste, sledeći dan bi sigurno protekao drugačije.
Izvor: http://www.sf-serbia.com/index.php/sadrzaj/vesti/knjige/310-ko-je-hokus-lokvud