Intervju Đorđe Živadinović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Đorđe Živadinović (1990. Velika Plana) je jedan od zapaženijih mladih glumaca u Srbiji.  Karijeru je počeo u pozorištu „Masuka“ u Velikoj Plani, a dalji profesionalni angažman, kao student glume na Novoj akademiji umetnosti u klasi Svetozara Cvetkovića, nastavlja u brojnim beogradskim pozorištima. Trenutno je deo glumačke postavke u predstavi Bitef teatara „Muškarčine“. Što se tiče filma, trenutno su u fazi produkcije dva horor filma (Drugi Hristov dolazak i Večna kuća), čije su radnje smeštene u dva potpuno različita ambijenta. Radnja filma „Drugi Hristiv dolazak“ smeštena je u urbani gradski milje, dok se „Večna kuća“ bavi folklornom fantastikom i snimaće se u izolovanim selima Srbije. Pored žanra, ove filmove povezuje i činjenica da će se u njima pojaviti upravo Đorđe.
Upoznajte Đorđa Živadinovića...



HC: Prvi film koji pamtiš?
ĐŽ:
Ne bih sa sigurnošću mogao da odgovorim, ali prvi koji mi je pao na pamet a da ima veze s najranijim detinjstvom je „Mi nismo anđeli“. Sećam se da su mi, kao malom dečaku, likovi anđela i đavola bili podjednako i smešni i jezivi.

HC: Kada si poželeo da se baviš glumom?
ĐŽ:
Ja mislim da većina dece želi da se bavi nekim javnim poslom, bilo da je u pitanju gluma, pevanje, novinarstvo, sport... Ja se u tom slučaju nisam naročito razlikovao, ali sam počeo da se aktivnije bavim glumom tek u srednjoj školi, upisao Fakultet političkih nauka, nastavio da se bavim glumom i, na kraju, upisao akademiju.

HC: Rođen si i odrastao u Velikoj Plani. Da li ti je i koliko, okruženje pomoglo da se afirmišeš kao glumac?
ĐŽ:
Moja prva predstava desila se u čuvenom amaterskom pozorištu „Masuka“ i tamo sam naučio bazične stvari, ali nisam siguran da bih mogao da kažem da mi je okruženje pomoglo u glumačkoj afirmaciji jer ne smatram da sam još uvek afirmisan. Ipak, za svoje prvo veliko iskustvo pred kamerom vrlo sam zahvalan glumcu Ivanu Vučkoviću, takođe Planjaninu, jer sam od njega dobio informaciju o kastingu za ulogu kralja Petra II u seriji „Ravna gora“. U tom slučaju, mogao bih da kažem da mi je prvi vetar u leđa dao upravo Ivan kao osoba iz mog okruženja, i naravno podrška moje porodice.

HC: U Bitef teatru glumiš u predstavi koja se bavi pitanjem muškosti iz ugla samih muškaraca. Reci nam nešto više o predstavi „Muškarčine“?
ĐŽ:
To je predstava koja se već drugu godinu uspešno igra i ne bih mnogo pričao o njoj, voleo bih da svako dođe i pogleda je. Vrlo je važno da mladi vide, iz druge perspektive, kako danas izgleda i zvuči muškarac u Srbiji, i da to nije posebno lepo. Vrlo je važno da ovaj pozorišni dokumentarac pogledaju i naši roditelji, ne bi li malo bliže razumeli probleme s kojima se njihova deca suočavaju u borbi sa zabludama koje neretko vode nasilju. Ono što je, po mom mišljenju, najvažnija poruka predstave je da mladići treba da se obrazuju i šire svoje vidike. Na ovaj način bi sami, bez ikakvih presija, izbegavajući klopke inercije, stereotipa i zamena teza, mogli da razmišljaju i donose pametne zaključke i ponašaju se civilizovano i tolerantno. Hajde da prvo budemo ljudi, pa onda muškarci i žene.

HC: Tokom ove godine kreće i snimanje dva horor filma u kojima ćeš ti tumačiti neke od glavnih uloga. Možeš li nam reći nešto više o samim filmovima?
ĐŽ:
Trebalo bi da do kraja godine počnem sa snimanjem dva filma. Jedan je „Drugi Hristov dolazak“ reditelja Momira Miloševića, u kome bi trebalo da tumačim lik mladića bez moralnog i idejnog kompasa, koji je zalutavši pogrešnim putem spreman na štošta ne bi li ispunio isto tako pogrešan cilj jer postupa isključivo slepo prateći instinkte. Planirano je snimanje u Beogradu i okolini, a film se bavi upravo mladima koji su izgubljeni i uglavnom bez viših životnih ciljeva, tumaraju i posežu za strašnim sredstvima ne bi li život učinili smislenim. Najveći deo ekipe drugog filma čiji je naziv „Večna kuća“, čine autori iz Velike Plane. Ovaj film za temu ima priču iz oblasti folklorne fantastike i radnja je, po rečima samog reditelja, zasnovana na istinitom događaju. Priča prati nekoliko strašnih noći u životu jedne porodice koja, sasvim slučajno,  dolazi u kontakt sa jezivim mitskim bićem.

HC: Oprobao si se u pozorištu, na televiziji i igranom filmu. Koji od ovih medija ti je najbliži?
ĐŽ:
U pozorištu sam najviše igrao do sada, ali ne bih izdvajao ni jedan medij kao najdraži jer smatram da su sva tri vrlo različiti i korisni poligoni za istraživanje i vežbanje glumačkih sredstava, jer nesumnjivo postoji razlika među onima koja se koriste pred kamerom i na sceni. Sa druge strane, pozorišna predstava, radio drama, kao i film ili serija, imaju svako svoju kodifikaciju, svoj proces i, na kraju, kao finalni produkt jedinstveno umetničko delo, i najveća je sreća kada je glumac zadovoljan njime u celosti.

HC: Gde vidiš sebe za deset godina?
ĐŽ:
Ne razmišljam na duge staze, trudim se da sada najbolje što mogu radim ono što volim i da se okružim dragim ljudima. Ako neke od svojih maštarija ostvarim u budućnosti, mislim da ću biti zaista veoma zadovoljan čovek.

HC: Tvoja poruka mladim glumcima?
ĐŽ:
I sam sam mlad glumac, tako da  bih više voleo da čujem ponešto od iskusnijih kolega nego da sam šaljem poruke. Naročito sada, kada je situacija u kulturi takva da je najteže mladima koji tek treba da uplivaju u profesionalne vode. Jedino što ja mogu da kažem jeste da svako treba da zna šta želi i da se svom snagom trudi da realizuje te želje, da radi na sebi i stalno uči, pokušava, traži, i verujem da će naći svoj put.

Sa Đorđem razgovarao Mladen Milosavljević



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva