Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Dve decenije jednog klasika (iz arhive Zabavnika)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U utorak 20. septembra 2011. navršilo se tačno 20 godina od kada je objavljen legendarni album „Nevermind“ grupe „Nirvana“. Bez obzira da li smatrate da je to zaista poslednji veliki album u rok muzici ili imate neke lične favorite iz ovog veka, nije zgoreg podsetiti se kako je i zašto ova ploča postala to što jeste.

Gotovo svaka decenija u poslednjih pola veka ima nekoliko antologijskih albuma koji su iz ovog ili onog razloga bitni za istoriju muzike. Da bismo neki album nazvali antologijski, on mora zadovoljiti mnogo kriterijuma, od kojih je jedan od osnovnih povezan sa odolevanjem zubu vremena. Slično kao kvalitetno vino, da bi se neki album smatrao klasikom, on mora „odležati“ na polici bar jednu, a poželjno je dve ili više decenija. Ako se posle dve decenije broj ljudi koji se seća jednog albuma meri u mlilionima, onda to izdanje svakako možemo zvati i antologijsko, i klasično, i remek-delo. Ploča o kojoj danas govorimo jedna je od najprodavanijih u istoriji muzike, a prošle nedelje je obeležila 20 godina „odležavanja“, tačnije 20. septembra 1991. godine zvanično je objavljen album „Nevermind“, trija iz Sijetla „Nirvana“.

„Sheep“, Dejvid Gefen i Bač Vig

Nakon što su debi izdanjem „Bleach“ postigli relativno skroman i slabo vidljiv uspeh van okvira „indi-rok“ muzike, gupa „Nirvana“ je u proleće 1990. godine počela rad na svom drugom albumu „Sheep“. Otprilike u isto to vreme, njihova tadašnja diskografska kuća „Sub Pop“ je zapala u finansijske probleme, što je grupu nateralo da razmišlja o promeni izdavača. Kako su već imali nekoliko ponuda od velikih izdavačkih kuća, ta odluka se činila posve logičnom. Izbor je pao na etiketu Dejvida Gefena, a tome je najviše doprinela činjenica da su za nju izdavali „Sonic Youth“, jedna od grupa koja je imala veliki uticaj na muziku trija iz Sijetla.

Producent albuma bio je Bač Vig, čovek koji je 1985. godine sarađivao sa grupom „Killdozer“ na njihovom izdanju „Snake Boy“, a to beše ploča koju lider „Nirvane“ Kurt Kobejn mesecima nije skidao sa gramofona. Iako su potpisali ugovor sa velikom kućom, Kobejn, Dejv Grol i Kris Novoselić su želeli da zvuk njihovog novog albuma zadrži onu sirovost koju su ranije imali i bili su ubeđeni da je Vig „njihov čovek“. To su znali i šefovi iz „Gefena“ pa su se svojski trudili da bendu nametnu drugog producenta, nekog ko će malo više „ušećeriti“ zvuk „Nirvane“ i prilagoditi ga široj publici. No, Kobejn nije odstupao od Viga po cenu raskida ugovora, tako da „Gefen“ nije imao kud. Ili je to samo tako izgledalo u tom trenutku.

Ludilo zvano „Nevermind“

U međuvremenu, grupa je preimenovala naziv albuma iz „Sheep“ u „Nevermind“, poruku koja se čula u prvom singlu „Smells Like Teen Spirit“. Iako je saradnja sa Vigom u početku delovala skoro pa savršeno, vremenom se ispostavilo da nije baš tako. Naime, diskografska kuća je na sve načine pokušavala da utiče na Viga da „Nevermind“ zvuči što je moguće komercijalnije i za razliku od Kobejna, on se pokazao kao manje tvd orah. Gde god je imao priliku Vig je ublažio „prljavi“ zvuk Kobejnove gitare, dok je zvuk neobuzdane ritam sekcije sve vreme pokušavao da „pripitomi“. To je rezultiralo činjenicom da je Kobejn bio nezadovoljan finalnim miksom albuma (za koji je takođe bio zadužen Endi Volis), ali u svetu velikih diskografskih kuća, novca i rokova, tada je već bilo kasno. Ploča se pojavila u prodavnicama 20. septembra, a hit-singl „Smells Like Teen Spirit“ se zavrteo na radio i TV stanicama širom planete.

Niko iz grupe nije mogao ni da sanja o onome šta se posle desilo. Ploča, koja je snimljena za 65 hiljada dolara, što je bio ogroman novac za „Nirvanu“ početkom 1991, počela je da se prodaje u milionima primeraka. MTV je emitovanje spota „Smells Like Teen Spirit“ iz noćnog termina prebacio u dnevni, a tinejdžerski časopisi su počeli da se zanimaju za frizuru i bračno stanje Kurta Kobejna. Da uspeh prvog singla nije slučajnost, pokazali su i svi sledeći, pa su tako i pesme „Come As You Are“, „In Bloom“ i „Lithium“ samouvereno mahale sa vrhova top lista. Čak je u januaru 1992. „Nevermind“ sa prvog mesta „Bilbordove“ liste najprodavanijih albuma skinuo, do tad, neprikosnoveni „Thriller“ Majkla Džeksona, a do danas, „Nirvanino“ remek-delo se prodalo više od 30 miliona primeraka. Da biste imali bolju predstavu koliko je to, zamislite svakog stanovnika Srbije, Norveške, Švedske, Danske i Finske da poseduje po jedan. Čak i u tom slučaju, ostao bi po koji disk za neku drugu zemlju.

Uspeh ili neuspeh?

U čemu je tajna uspeha ploče „Nevermind“? Nema tu neke velike filozofije. Reč je o albumu koji je na savršen način spojio bunt protiv autoriteta bez pokrića, kao i neprihvatanje materijalističkog i licemernog sveta, sa melodičnom bukom i pevljivim refrenima. Dok slušate neku od pesama odavde, gotovo u svakoj noti možete čuti stav benda „mi tako uživamo i baš nas briga da li će ti se ovo dopasti“ i to bez eksplicitnog, verbalnog naglašavanja. Kurt Kobejn nikada nije bio jedan od onih muzičara koji se ulaguju širokoj publici, a otud i njegovo negodovanje produkcijom albuma, koja, ruku na srce, da je bila drugačija, pitanje je da li bi ova ploča danas bila to što jeste. Toga bio svestan i Kurt kada je zatvorio jedno oko i prihvatio da se ploča objavi takva kakva je. Da bi progurao svoju ideju nekad moraš napraviti neki kompromis. To je bio najveći koji je Kurt napravio u svom životu.

Popularnost koja ja zadesila bend nakon ove ploče bila je mač sa dve oštrice. Kurt definitivno nije bio neko ko se ispred velikih reflektora oseća kao riba u vodi i ko posećuje šampanjske žurke pune obnaženih plavuša. S druge strane, ona mu je omogućila komforan život i sigurnost da će svaku sledeću ploču moći da snimi na baš onakav način na koji želi. No, da li taj konfor i novac mogu svakog potpuno da usreće? Odgovor na to pitanje možemo pronaći u stihu jedne pesme sa „Nirvaninog“ poslednjeg albuma „In Utero“: „Teenage angst has paid off well, now I'm bored and old“. I sa milionima u džepu, on je i dalje voleo istu onu nepopularnu muziku koju je slušao i pre uspeha „Nirvane“, a sve one našminkane i isfolirane ljude iz šou biznis industrije koje nekad nije voleo, posle „Nevermind“ ih je prezirao još više. Na našu žalost, nezadovoljstva ovog tipa rezultirale su činjenicom da smo 1994. godine ostali bez jednog od najtalentovanjih muzičara koji su hodali našom planetom.

Jedan od nas

Nakon albuma „Nevermind“ nastala je prava poplava bendova sa bučnim gitarama koji ne sviraju ni pank, ni hevi metal, već neku muziku između, a novinari su se brže bolje potrudili da taj pravac nazovu nekim imenom, te ga krstiše kao „grandž“, na osnovu jedne izjave Marka Arma, lidera grupe „Mudhoney“. Agenti velikih diskografskih kuća počeli su da potpisuju ugovore sa skoro svakim dugokosim bendom iz Sijetla u nadi da će pronaći novu zlatnu koku. Kao što to obično biva, većina tih grupa nije stigla dalje od debi albuma, a sam taj postupak mnogo više govori o pohlepi nego o bilo čemu drugom.

S druge strane, „Nevermind“ je otvorio vrata mnogim veteranima nezavisne gitarske scene da osete čari popularnosti, pa su tako Džej Meskis i njegov „Dinosaur Jr“ bili jedni od mnogih koji su sa male etikete prešli na veliki „Warner Brothers“. Slično se desilo i talentovanom, ali do tad marginalizovanom Danijelu Džonstonu, čiju majicu je Kurt često nosio, nakon čega je Danijel potpisao ugovor za veliki „Atlantic“. Dakle, bar delić pravde je bio zadovoljen.

Kada god pomislim da je nešto nemoguće i nedostižno, pomislim na priču o Kurtu Kobejnu i njegovom neočekivanom uspehu. On je bio jedan od nas. Kurt je bio onaj sa ćoška koji pije pivo sa drugarima, koji presnimava kasete, koji se smeje devojkama čije prste „krase“ veštački nokti, koji pozajmljuje lovu od prijatelja da bi otišao u mesto udaljeno 400 km i odgledao koncert svog omiljenog benda, koji ne razume ljude koji troše stotine dolara na jedan odevni predmet...Takav čovek je uspeo. Uspeo po merilima sveta u kome živimo. Međutim, izgleda da je on imao neka druga merila, nekog mnogo dobroćudnijeg i iskrenijeg sveta, tako da nisam baš siguran koliko bi se složio sa konstatacijom da je uspeo. Ipak, uspeh koji mu niko ne može dovesti u pitanje, pa čak ni on sam da je kojim slučajem živ, ogleda se u činjenici da je u svojoj kratkoj karijeri napisao nekoliko desetina pesama koje su učinile milione života lepšim i koje će nadživeti i njegove unuke. To posebno važi za ploču „Nevermind“.

Vladimir Skočajić Skoča
Izvor: Zabavnik 2011.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva