Nezemaljski zvuci dopiru do vukova i sunca
Helly Cherry
Recenzija albuma "Terrestrials" (2014) Sunn O))) & Ulver
Sam pomen i domet drone muzike i njegovih podžanrova je krajnje nezanimljiv prosečnom konzumentu muzike, jer na prvi pogled ne pleni pažnju, nema "groove" i ostale zajebane reči koje opisuju nadmoćni osećaj kad ti bubnja u ušima i slepoočnicama, što se dešava kad slušaš neke "normalne" žanrove muzike. Postoji i druga strana medalje. Tu je i drone, ambient, noise i njihovi surogati, kao što je drone-metal.
Interkontinentalna saradnja Amerikanaca Sunn O))) i Norvežana Ulver je jedna posledična veza spasavanja časti ovog žanra, jer su retki konzumenti ovako specifične forme i unikatnog ispoljavanja muzičkih sposobnosti. Čak se ne da ni plesati uz ovo. "Terrestrials" je kolaboracija svetskih razmera, tri dugačke kompozicije (nisu pesme u pop-šablonu), duguju svojim uzorima mnogo (ponekim neoklasičnim kompozitorima i podjednako ludim bendovima, googlajte), iako su oba benda odavno na svojim počasnim mestima kao prvoborci. S jedne strane tiha ambijentalno-shizofrena elektronika (Ulver) i teški riffoidni stoner-metal (Sunn O))) ), zajedno daju megalitsku strukturu numera, prilično otegnutu i zamagljenu. Svaka kompozicija ima svoj vek trajanja (mala šala na račun dužine pesama), ima prostu strukturu koja se nadograđuje zvučno, postepeno sve glasnije i glasnije. U svakom slučaju, ovo nije muzika za obični format svirke, niti za puštanje u gomili ljudi koji su željni energije. Ovo je album za spontano preslušavanje, muzika za stvaranje dovoljno mističnog ambijenta, stoga imajte u vidu to ako se odlučite da mu date šansu - valja ponekad i odmoriti živce i prepustiti se, ukoliko je to moguće. Ukratko ću predstaviti emocionalnu nit koju sam doživeo prilikom preslušavanja.
Let There Be Light - minimalistička vagnerijanska celina, koja se razvija pred ušima slušaoca. Ambijent me podseća na vrlo diktatorsko-svečani trenutak kada se pojavljuje Ming, vladar izmišljene planete Mongo - radi se o stripu i (prilično lošem) filmu Fleš Gordon (i dalje ne znam zašto, ali uživam u tome). Imam utisak da se izmišljeni tračak svetlosti zaista pojavljuje u nekom udaljenom kutku uma, umornom od sadašnjice, kao nada u bolje (malo) sutra. Naravno, biblični naslov je posebna poslastica za (a)gnostike.
Western Horn - elementi metala već ovladavaju od prve sekunde, a konstrukcija od parčića drone/noise gitara, stvaraju čvrst i srednjevisokofrekventni sound-wall, hipnotišući čula. Ukoliko niste spremni na neizdrživi tempo ovog apokaliptičnog komada (čudne frekvencije, jel'), nije zgoreg da budete i malo sadisti, jer trube (kao lajt-motiv i sempl u kompoziciji) ipak odaju određenu dozu energije. Opet, neizbežna povezanost sa biblijskom Apokalipsom, kao ambijentom.
(izgleda da su se namerno poigravali sa biblijskom tematikom, u svojstvu anti-propagande, pošto postoji par koncerata Sunn O)))-a u nekim verskim objektima)
Eternal Return - prilično "miroljubiva" kompozicija, koja "vraća" ceo album na početak, svedenu tišinu. Ovde gitare uzimaju primat, veoma drsko i sonično prožimaju celu kompoziciju, te zvuči kao neka elegija pukoj zemaljskoj sudbini čoveka. Ovo je jedina "pesma" na albumu, pojavljuju se lirski pasaži, kako sami kažu, "prizivanja duhova stare Grčke, Egipta i Vavilona". Mora tu biti i malo filozofije: ako smo dovoljno svesni naše prizemnosti, pripadanju zemlji, zašto se bespotrebno uzdižemo, sebe nazivamo Zemljanima (eng. terrestrials). Istina je da smo dušama zakovani u Univerzum? Eto teme za razmišljanje.
Desya Lovorov