Found footage – fenomen navodnog dokumentarizma



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kada je Godar, davne 1959. godine, snimio svoj rediteljski debi „Do poslednjeg daha“ (A Bout de Souffle), kojim je najavio početak francuskog novog talasa on je, u velikoj meri, upotrebio i formu koja karakteriše današnji found footage. Formalno se oslanjajući na dokumentarne filmove Žana Ruša i Roberta Flaertija, kao i na filmove Džige Vertova, inicirao je stvaranje filmskog pravca koji karakterišu gruba i oštra montaža, kao i neretko snimanje kamerom iz ruke. Filmske kulise velikih evropskih studija, zamenila je ulica. Filmske dive, zvezde i zvezdice, zamenili su obični momci i devojke, a do tada striktan i jasan filmski jezik, znatno slobodnija forma i (nešto kasnije) čuvena „super osmica“.

Sve ovo dešava se i danas. Tehnika neophodna za snimanje filma postala je dostupna gotovo svakome, a brojni found footage filmovi postaju popularni preko noći. Svetska kinematografija je u proteklih tridesetak godina, obogaćena za veliki broj naslova ovog tipa, od kojih se neki danas svrstavaju u klasike. Što se samog pravca tiče, on se u najvećoj meri oslanja na žanr dokumentarnog i na žanr filma fantastike, odn. horora. Veoma je pristupačan i praktičan, budući da ne zahteva veliki budžet, strogo poštovanje filmskog jezika, kao ni neku naročitu tehniku. Dovoljni su želja, nešto sredstava, ekipa i dobra priča. Domaća kinematografija se već oprobavala u mokjumentariju (Dečak iz junkovca, Noćni jahači), podžanru sličnom found footage-u, samo bez obaveznog upliva horora ili fantastike. Što se samog found footage podžanra tiče, njegova osnovna karakteristika, kako i sam naziv kaže, jeste priča kreirana na osnovu tzv. pronađenih video snimaka. Korišćenje forme dokumentarnog filma ili televizijske reportaže je
neizostavno. To su uglavnom priče lišene starog Hičkokovog pravila, da film predstavlja život iz koga su
izbačeni svi dosadni momenti. Upravo ovi „dosadni“ momenti, čine okosnicu najvećeg broja found footage naslova. Radnju ovakvih filmova, moguće je podeliti na nekoliko potencijalnih klišea koji se javljaju. Najčešće su to:
1) Priče o grupicama snimatelja koji upadaju u nevolju i završe tragično (Cannibal Holocaust, C'est arrivé près de chez vous, The Blair Witch Project, REC, Diary od the Dead, Trollhunter, The Tunnel, Reel Evil, Grave Encounters... )
2) Priče o običnim ljudima koji snimajući, sasvim slučajno, postanu svedoci nečeg nesvakidašnjeg (Alien Abduction: Incident in Lake County, Cloverfield, Paranormal Activity, Chronicle, The Dinosaur Project, Nawiedzona Polska,  The Bay, Evidence...)
3) Priče o ukletim ili zaposednutim stambenim objektima ili mestima (Death of a Ghost Hunter, Paranormal Entity, Grave Encounters, Documenting The Grey Man, Hollow...),
4) Priče o manijacima i serijskim ubicama (C'est arrivé près de chez vous, The Last Horror Movie, Long Pigs, Lake Mungo, Evil Things, Exibit A, Megan is Missing).
5) Priče koje u sebi sadrže kombinaciju nekih od pobrojanih elemenata.

Ove godine i srpska kinematografija dobija svoj found footage i to ne jedan, nego tri. Na ovogodišnjem, 8 po redu Festivalu srpskog filma fantastike, svetsku festivalsku premijeru imaće tri domaća horor filma iz pomenutog podžanra (dva dugometražna i jedan srednjemetražni), snimana u potpunosti u nezavisnoj produkciji i bez nekog konkretnog budžeta. Nadajmo se da je ovo samo početak.

Mladen Milosavljević



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva