Claymore - Lament of Victory (2013)
Helly Cherry
Produkcija: Boris Šurlan
Žanr: Epic Power Metal
Dužina trajanja albuma: 42: 35
Spisak pesama:
1. On the Wings of Time (5:11)
2. Sorrow’s Tear (4:14)
3. Night Sky (6:08)
4. Hymn of Vengeance (4:10)
5. Power of the Destiny (3:43)
6. Crossroad of Forever (5:11)
7. King in the North (5:37)
8. Glory is Calling Me (8:18)
Sve od The First Dawn Of Sorrow, pratio sam i pokazivao određeno interesovanje za ovaj muzički projekat. Uvek sam imao neki, krajnje nedefinisan osećaj da će učiniti nešto za srpski metal, i da u njima postoji neka snaga zbog koje će istrajati u svojoj borbi za mesto pod suncem To se i ostvarilo, i imamo pred sobom novi Claymore, zanimljivo nazvan Lament Of Victory.
Sam početak albuma je udarački, i savršeno opravdava svrstavanje benda u epic power metal žanr. Ženski i muški vokali su već imali mesta u nečemu što zovemo domaća muzička scena, ali u pitanju su bili ili folk izvođači, ili bendovi koji su odavno nestali, ako nisu već odavno i zaboravljeni. Ovde oni imaju svoje dobro plasirano mesto, kao i moćne gitare, što sve zajedno čini jedan, kao što već rekoh, interesantan i zanimljiv miks, upakovan u odličan cover i sa određenim ciljem-osvajanjem ne samo domaće, već i strane publike, što je svakako za pohvalu, imajući u vidu trenutno neadekvatne prilike za domaće muzičko izdavaštvo. Muzika je čak i na „najtanjim“ mestima na albumu u najmanju ruku odgovarajuća za publiku čiju pažnju zaslužuje, a povremeno zvuči i nadprosečno kvalitetno.
Snaga volje čini čoveka jakim. Da istraje, u svemu za šta se bori. Claymore su dokazali da su istrajali, što se ne može reći i za neke starije, ali manje istrajne projekte, bendove, iza kojih stoje ljudi, koji su se pokazali nedostojnim čak i domaće, a kamoli strane publike. Nezainteresovanost iste rodila se iz inata, prema muzici koja ne rezonuje sa svetskim, i opšte prihvaćenim trendovima. Bez inata nema zanata, na neki način, i to bi trebao biti moto i svetonazor svih bendova sa ovih prostora. Bar je to moje skromno mišljenje, sa kojim niko i ne treba da se složi, jer, bože moj, muzika nije egzaktna nauka, i mesta za nešto novo još uvek ima, na domaćoj, kao i na stranim scenama. Niti smo svi isti. Zato sam i ponosan na ovaj bend, jer reprezentuje naš muzički senzibilitet, bez gorepomenutih folk nedostojnosti, na stranom jeziku, našoj i stranoj publici. Da li će ovaj album, Lament Of Victory, biti ili neće biti prihvaćen, u suštini nije bitno. Bitno je da najzad imamo power metal kojim se možemo ponositi.
Što se pesama tiče, ima dosta dobrih, ima i osrednjih, ali balans među istima je skoro pa savršen. Sorrow’s Tear se izdvaja i odskače među ostalim numerama na albumu, ali druge ne bih previše komentarisao, možda zbog toga što će se neko javiti sa mišljenjem različitim od mog, što je kako vidim u domaćim medijskim krugovima postalo tabu tema. To jeste i smrt pravog novinarstva, koje bi u biti svojoj trebalo biti cinično i nezavisno, struka koja postavlja pitanja čak i kada nema spreman odgovor. Ipak, to je neka druga tema, koja zahteva dugo razmišljanje i posvećivanje istoj.
Još jedna stvar. Neka muzika prolazi, a neka ostaje. Razmislite o tome dobro kada budete prilazili ovom, za domaću scenu, a i za bend sasvim dobro ispalom albumu, čije bi medijsko pokrivanje moglo biti i bolje.
3.5/5
Ilija Đurđanović
Žanr: Epic Power Metal
Dužina trajanja albuma: 42: 35
Spisak pesama:
1. On the Wings of Time (5:11)
2. Sorrow’s Tear (4:14)
3. Night Sky (6:08)
4. Hymn of Vengeance (4:10)
5. Power of the Destiny (3:43)
6. Crossroad of Forever (5:11)
7. King in the North (5:37)
8. Glory is Calling Me (8:18)
Sve od The First Dawn Of Sorrow, pratio sam i pokazivao određeno interesovanje za ovaj muzički projekat. Uvek sam imao neki, krajnje nedefinisan osećaj da će učiniti nešto za srpski metal, i da u njima postoji neka snaga zbog koje će istrajati u svojoj borbi za mesto pod suncem To se i ostvarilo, i imamo pred sobom novi Claymore, zanimljivo nazvan Lament Of Victory.
Sam početak albuma je udarački, i savršeno opravdava svrstavanje benda u epic power metal žanr. Ženski i muški vokali su već imali mesta u nečemu što zovemo domaća muzička scena, ali u pitanju su bili ili folk izvođači, ili bendovi koji su odavno nestali, ako nisu već odavno i zaboravljeni. Ovde oni imaju svoje dobro plasirano mesto, kao i moćne gitare, što sve zajedno čini jedan, kao što već rekoh, interesantan i zanimljiv miks, upakovan u odličan cover i sa određenim ciljem-osvajanjem ne samo domaće, već i strane publike, što je svakako za pohvalu, imajući u vidu trenutno neadekvatne prilike za domaće muzičko izdavaštvo. Muzika je čak i na „najtanjim“ mestima na albumu u najmanju ruku odgovarajuća za publiku čiju pažnju zaslužuje, a povremeno zvuči i nadprosečno kvalitetno.
Snaga volje čini čoveka jakim. Da istraje, u svemu za šta se bori. Claymore su dokazali da su istrajali, što se ne može reći i za neke starije, ali manje istrajne projekte, bendove, iza kojih stoje ljudi, koji su se pokazali nedostojnim čak i domaće, a kamoli strane publike. Nezainteresovanost iste rodila se iz inata, prema muzici koja ne rezonuje sa svetskim, i opšte prihvaćenim trendovima. Bez inata nema zanata, na neki način, i to bi trebao biti moto i svetonazor svih bendova sa ovih prostora. Bar je to moje skromno mišljenje, sa kojim niko i ne treba da se složi, jer, bože moj, muzika nije egzaktna nauka, i mesta za nešto novo još uvek ima, na domaćoj, kao i na stranim scenama. Niti smo svi isti. Zato sam i ponosan na ovaj bend, jer reprezentuje naš muzički senzibilitet, bez gorepomenutih folk nedostojnosti, na stranom jeziku, našoj i stranoj publici. Da li će ovaj album, Lament Of Victory, biti ili neće biti prihvaćen, u suštini nije bitno. Bitno je da najzad imamo power metal kojim se možemo ponositi.
Što se pesama tiče, ima dosta dobrih, ima i osrednjih, ali balans među istima je skoro pa savršen. Sorrow’s Tear se izdvaja i odskače među ostalim numerama na albumu, ali druge ne bih previše komentarisao, možda zbog toga što će se neko javiti sa mišljenjem različitim od mog, što je kako vidim u domaćim medijskim krugovima postalo tabu tema. To jeste i smrt pravog novinarstva, koje bi u biti svojoj trebalo biti cinično i nezavisno, struka koja postavlja pitanja čak i kada nema spreman odgovor. Ipak, to je neka druga tema, koja zahteva dugo razmišljanje i posvećivanje istoj.
Još jedna stvar. Neka muzika prolazi, a neka ostaje. Razmislite o tome dobro kada budete prilazili ovom, za domaću scenu, a i za bend sasvim dobro ispalom albumu, čije bi medijsko pokrivanje moglo biti i bolje.
3.5/5
Ilija Đurđanović