Norman Spinrad - He Walked Among Us
Helly Cherry
Ovo je u svakom bogovetnom smislu krajnje kontroverzan roman, ali opet, sve oko Normana je ionako kontroverzno, pa se izvesne “neuobičajenosti” moraju uzeti kao maltene normala. Kao prvo, ovaj roman se tretira kao “friško” izdanje, mada je kopirajt datiran u 2002, prvo izdanje (pod maltene samizdat okolnostima) u 2003, Fayardov prevod na francuski u tek prošlu nam godinu, Torovo izdanje u april ove godine a samo bog i Norman znaju kada je knjiga zapravo napisana. Prvo datiranje romana pominje se u vezi predloga za koncept ponuđen američkom editoru i izdavaču Lou Aronica; Spinrad je imao koncept za non-fiction knjigu pod naslovom THE TRANSFORMATION CRISIS, u kojoj je nameravao da razradi ideju eko-terorizma iz svog romana PICTURES AT 11. Koncept je nudio premisu kako svaka inteligentna civilizacija mora suočiti “transformacijsku krizu” onog momenta kada dosegne tehnološki nivo prezentovan atomskim oružjem, genetskim inžinjeringom i ‘greenhouse’ efektom. Rezultat tog konkretno suočavanja zapravo razvrstava civilizacije na one uspešne, koje mogu da kontrolišu sopstveni tehnološki napredak, i na neuspešne, koje isti taj napredak ili potpuno uništi ili nenadoknadivo osakati, poput deteta koje se igralo sa šibicama u zaključanoj sobi. Civilizacijski ulazak u tu fazu Norman je locirao bacanjem bombe na Hirošimu a sav potonji manevar političke “kontrole” nad takvom situacijom percipirao je kao manje-više odlaganje neminovnog, u smislu izbegavanja tog suočavanja.
Lou Aronica je odbio predlog za non-fiction knjigu ali je zauzvrat predložio Spinradu da ideju prezentuje kao roman; Spinrad je pristao i tako je nastao HE WALKED AMONG US.
E sad, tu već negde stupaju na scenu pomenute kontroverze, koje postojano prate Spinradovo ime. Za Spinrada se slobodno može reći da je ključna figura “Novog Talasa” SF-a, taman koliko i Harlan Elison - Spinrad je ‘sazreo’ kao pisac taman u vreme kada je izdavaštvo postalo svesno komercijalnog aspekta SF žanra, a to je dalje otvorilo vrata svim versatilnim piscima koje je žanr u tom trenutku nudio. Isto tako, bilo je to vreme u kom se SF žanr aktivno plasirao kroz fandom, i to ne samo kao komercijalni faktor (recimo, primera radi, kada je NBC hteo da ukine Zvezdane Staze nakon prve nesupešne sezone zbog izuzetno lošeg rejtinga, Gene Roddenburry je aktivirao nekoliko stotina članova fandoma da zaspu NBC pismima i protestima, sve dok NBC moguli nisu popustili pod tim do tada nečuvenim pritiskom i odobrili budžet za drugu sezonu, a ostalo je sad već istorija), nego primarno kao vrlo uticajan soc-kulturni faktor - ovo potonje oličeno najbolje u Church of Scientology, koja je u rekordnom roku izrasla iz obskurnog sf-fandom-kulta u multimilionski aset registrovan na berzi. U svakom pogledu, bilo je to vreme u kom se s pravom moglo tvrditi da SF žanr ne samo da utiče na svet, nego ga i efektno menja, i to u skladu sa svojim stremljenjima, dakle – krajnje precizno. U tom smislu, Spinrad nudi primer kako se ogleda bar jedan takav uticaj, primer koji je savršeno ilustrativan upravo danas: ako se sprovede anketa koja obznanjuje visok stepen rasta popularnosti američkog predsednika pri, recimo, bombardovanju Iraka, i ako američki predsednik odluči da sledi tu anketu i bombarduje Irak, i ako ta konkretno akcija zaista rezultuje porastom popularnosti koja mu obezbedi još 4 godine u Beloj Kući – šta je tu onda zapravo tu bio uzrok a šta posledica? Spinrad se koncentriše upravo na takve svakodnevne paradokse, videći u njima maltene konkretan uticaj vlastite nam budućnosti, koja se ostvaruje sopstvenim krajnje smišljenim uticajima na prošlost, ili barem na sadašnjost kakvu znamo – dakle, Norman se osvrće na izvesnu ‘vremeplov varijantu’.
Naravno, sve bi bilo lakše da Spinrad nema agresivan stav i prgav karakter, to oboje plasirano kroz bogomdani instrument opake verbalizacije koja ne štedi nikog, a naplaćuje se isključivo sopstvenim prosperitetom. Prva očigledno agresivna eskalacija u vazda pipavim odnosima sa izdavačima bila je svakako ona sa Doubleday-om, povodom objavljivanja romana Bug Jack Barron; i pored izdavačkog avansa od 1500 dolara (fina parica u to vreme, za žanrovskog pisca, naravno), Doubleday je odbio da štampa dotični roman ukoliko Spinrad iz teksta ne izbaci seks, drogu i.. eh… politiku. Nakon kratkog razmišljanja, Spinrad je došao do zaključka kako bi ta cenzorska aktivnost svela ceo roman tek na proizvoljne znakove interpunkcije, pa je Doubledayov zahtev stoga najsrdačnije odbio. Odmah nakon tog incidenta, Spinrad je naprasno otkrio da one rukopise koje je odbila jedna poznata izdavačka kuća poput Doubleday-a, druga neće da pipne ni sa debelim gumenim rukavicama, sve i bez čitanja istog. I kada je (uz prijateljsku pomoć Michael Moorcocka, koji je tada bio editor New Worldsa) taj rukopis najzad bio prihvaćen od strane engleskog magazina da ga serijalizuje u svojim izdanjima - sam dotični magazin je bio kažnjen, tako što je banovan sa svih ekskluzivnih prodajnih mesta, i to u maniru koji je očigledno bio ekvivalent cenzuri jednog nepoželjnog glasa, u političkom manevru čije su rasprave dosegle i sam Parlament. No eto, sreća bila da je magazin bio pod British Arts Council grantom, pa se rečeni ‘nesporazum’ na kraju ipak efektivno izgladio, no svejedno, taj incident je Spinradu svakako pokazao i lice i naličje smradne izdavačke politike.
A ako to nije bilo dovoljno za profilisanje ovog potonjeg, Spinradovi ‘doživljaji’ oko HE WALKED AMONG US su svakako bili.
U vreme kada je Bantam štampao PICTURES AT 11, rukopis HE WALKED AMONG US je bio završen i (verbalno) prihvaćen od strane Bantama. Ali Bantamov krajnje amaterski pristup štampanju PICTURES AT 11 - to ogledan u krajnje imbecilnoj naslovnici, nedostatku ma kakve ozbiljne promocije i krajnje limitovanom tiražu koji nije uspeo da dosegne ni zvanično neophodne rivju kolumniste u relevantnim publikacijama - rezultovao je krajnjom nezapaženošću romana, zbog čega je Spinrad sa razlogom oklevao da se lati saradnje sa Bantamom na idućem projektu, to jest da dopusti sličnu šalabajzerizaciju i na romanu HE WALKED AMONG US. Tim pre što HE WALKED AMONG US nesmiljeno vivisecira ne samo šou-biznis u skroz širokom i značajnom aspektu, nego to čini i sa samim SF fandomom, tojest što vivisecira lako prepoznatljivi mentalitet istog tog fandoma, i to do one privatne, bazične, krajnje kulminacijske tačke u kojoj se vivisecirani materijal neminovno oseti bolno uvređenim. Naime, HE WALKED AMONG US secira upravo naučnu fantastiku, i to je secira ne samo kao književni žanr, nego je secira i kao zvanje, kao vokaciju, kao kritičnu, nezaobilaznu kulturnu dilemu + kao jasno definisanu pa time i jasno prepoznatljivu sub-kulturu koja je – danas već od strane mnogih koji je zapravo niti vole, niti čitaju a još manje kontaju – generalno prihvaćena kao izvesna kulturna konstanta, ili u prevodu - kao pristupačan podijum za sve tragikomične ispade nezrelih, amaterski nesuvislih literarnih ekspresija koje upravo u okrilju tako najbanalnijeg, najniščeg zajedničkog nazivnika jednog lako prepoznatljivog soc-kulturnog miljea sebi nalaze adekvatno utočište. Ukratko, HE WALKED AMONG US je roman koji govori o fandomu na vrlo istinit i iskren način, i to od one vrste koja maltene garantuje negativnu komercijalnu reakciju istog.
Što me najzad dovodi do samog romana HE WALKED AMONG US.
Osnovna ideja romana počiva na sledećoj premisi: u 22 veku, ljudsko odbijanje suočavanja ‘transformacijske krize’ kulminira posledicama u kojima su današnji efekti ‘ozonskih rupa’ ondašnja konstanta, i zbog koje je izlazak na ulicu ravan guranju glave u mikropećnicu. Planeta je uništena onako kako je samo nekontrolisani tehnološki napredak može uništiti i iz te i takve budućnosti, iz tog i takvog 22 veka – šalje se glasnik, da skrene pažnju kako su posledice iz tog 22 veka ipak uzrokovane konkretnim uzrocima iz 21-og.
E sad, logično posmatrano, ko bi bio najpodesniji glasnik za takvu vrst poruke?
Političar?
Naučnik?
Niti jednom se ne bi verovalo na reč, pa bi zato i jedan i drugi brzo završili upravo u institucijama koje nadasve preferišu medikacijsku kontrolu nad svojim štićenicima.
S druge strane, komedijant tipa Džeri Luisa ili, još bolje, Mel Bruksa ili Džina Vajldera sigurno ne bi završio tako institucionalizovan - ne, ne, šanse su da bi isti završio sa sopstvenim kasno-noćnim šou-programom, koji bi pratile stotine hiljada ili možda čak miliona ljudi, i koji bi imao maltene kart blanš po pitanju ne sasvim suptilnog doticanja vaskolikih provokativnih tema.
I tako, ako zaista imate nešto konkretno i nadasve važno da kažete maksimalno širokom segmentu populacije, koju bi od te dve opcije lično izabrali?
Enter Ralf, komičar iz 22 veka, koji, kako to sam trvdi, ima samo jedan jedini zadatak, a to je da ilustrativno objasni svim Monkey People dvadesetprvog veka kakva će to sve sranja ostaviti u nasledstvo svojim potomcima, svega vek kasnije. Naravno, tu se odmah postavlja pitanje da li je Ralf zaista putnik-kroz-vreme kakvim se predstavlja, ili je samo vešt glumac – slaš – komičar, koji iskusno koristi nezajažljivu ljudsku potrebu za zabavom da preko nje plasira neke sopstvene ideje?
I koga zapravo zanima istinit odgovor na to pitanje?
I zašto?
Spinrad zato u romanu nudi nekoliko relevantnih tačaka gledišta; svaka od njih je neminovno istinita i precizna u sagledavanju te i takve stvarnosti, ali, u isto vreme, svaka od njih isto tako ima konkretnu, krajnje materijalnu sposobnost & računicu da upravo tu i takvu stvarnost ne samo održi kreiranjem specifičnih iluzija, nego da i krajnje konkretno financijski profitira iz kreacije finalne iluzije oko Ralfa. Roman zato secira pedlovanja ideja u svakom bogovetnom smislu, to od onog krajnje iskrenog i sasvim dobronamernog pedlovanja, usmerenog na poboljšanje sveta u globalu, pa do onog krajnje sebičnog i usmerenog isključivo na sopstveni boljitak i financijski profit. I da vas neko pita da se naslepo kladite na ma koju od te dve krajnosti, to sledeći samo onaj opštepoznati moral očiglednog generalnog zla vs još generalnijeg dobra, garant bi gloriozno ispušili, kako bi to baja Norman rekao.
A pošto su realistični i dobro ‘izvajani’ likovi sami po sebi garancija uverljivog zapleta, likovi koji nose ovaj roman su:
DEXTER D. LAMPKIN – SF pisac, i to od one sorte koju je najlakše predstaviti Spinradovim ili Elisonovim portretom - znači, neka vrst poster-autora za avangardu Novog Talasa: vispren i elokventan; drzak ali ujedno i emotivno ranjiv; erudita, materijalista i praktičar ujedno, ali samo unutar granica definisanih krajnje specifičnim idealizmom; u komunikaciji neposredan taman koliko i neobavezan; impulsivan; neretko preterano intelektualan; samopouzdan, tvrdoglav i nadasve pesimističan analitičar svega oko sebe. Dexter Lampkin je zato prevashodno ‘fandom-zverka’, i pored neskrivene antipatije prema brojnim aspektima istog tog fandoma. Ukratko, Dexster je pisac koji zna da se na svet može uticati i da se pod tim uticajima isti može lako promeniti, ali nije sasvim načistu koliko su moralno prihvatljivi takvi uticaji - pisac koji je slavu u fandomu stekao svojim ranim pričama punim idealizma ali je pare zaradio tek pisanjem upravo komercijalnih pop-kulturnih televizijskih serijala, i to upravo onih za koje je intimno slutio da su trivijalizovali žanr. Njegovo kapitalno delo - roman “Transformacija”, napisan u duhu oprobanih idealista SFa poput Herberta ili Habarda, obrađivalo je temu kojoj je Lampkin prišao sasvim studiozno, u maniru ako već ne naučnog onda barem ozbiljnog istraživačkog rada: temu ključnih tačaka civilizacijskog napretka, i to upravo onih tačaka u kojima tehnološki napredak prevazilazi intelektualne kapacitete civilizacije koja ga je iznedrila, pa se nesmiljeno preobražava u samouništavajući faktor šibice u rukama dokonog i znatiželjnog deteta. Naravno, roman je doživeo gloriozni fijasko, obezbedivši Dexteru tek sijaset poklonika unutar samog fandoma, a fakt da je jedan od tih poklonika bio i kandidat za nobelovu nagradu na polju kvantum fizike nekako nije baš uspeo da Dekteru nadomesti ono što je tim romanom hteo da dosegne: svetsku slavu ili barem kult ravan Sajetologijskom. Dexster se zato nakon fijaska još više bacio u trivijalnu produkciju, uglavnom pišući scenarija za TV epizode sci-fi serijala i razbijajući glavu oko njemu sasvim neshvatljive propasti jednog tako intrigantnog romana kao što je Transformacija. Uostalom, ko može shvatiti propast romana koji nudi premisu otelotvorenog avatara zeitgeista? ako su zemaljske civilizacije imale zajednički najmanji nazivnik, onda je taj upravo bio taj zeitgeist- avatar, oličen bilo u Budi, Hristu, Muhamedu, Zeusu, Šivi, Elvisu, UkRupaTutiju, Hanumanu, Jetiju, Frankenštajnu, Gaji, Mefistofelu, OnomeKojiSveVidi, OnomeKojiSveZna i tako dalje i tako bliže. A Dexterova premisa je za tog avatara ponudila ženu, jer Bog-jeste-Ona, to u neskrivenoj želji da taj avatar zeitgeista čovečanstvo predvodi, a ne tera pred sobom, kako to već pastir radi sa krdom ovaca, i to u premisi da taj isti zeitgeist zaslužuje makar taj minimum da ga se vodi primerom, a ne tera pretnjama, pa je zato i priča trebalo da bude mudra i saosećajna, da ponudi nadu u transcendentalnost kao samu suštinu empirijskog ega, kao nešto svima zajedničko a ujedno i svoj ljudskoj civilizaciji jedinstveno…
… ili, ukratko, Dexter D. Lampkin vam je komercijalno slabo kotiran pisac Novog Talasa SF-a.
AMANDA ROBIN – produkt revolucionarnih 60’tih i pubertetski buntovnik, koja je svoje prvo LSD tripovanje shvatila kao istinsko probijanje ograničenosti materijalnog realma, i koja je imala sreću da je njeni hipi-roditelji ne strpaju zbog toga u ustanovu za lečenje ovisnosti, nego da sa njom sednu i sve to pošteno rasprave, uz džoint, naravno. Amanda je tako saznala da postoje joga-ašrami i zen-manastiri koji praktikuju upravo te neortodoksne pristupe spiritualnosti van koncepta koji nude organizovano-masovne religiozne institucije. Par dekada kasnije, ovaj roman zatiče Amandu kao New Age gurua vaskolikih uticaja kreativno izmenjenog stanja svesti, to u rasponu od šamanizma pa do parapsihologije moćnog gurua koji je apsolutno svestan i superiorno sposoban da vlada sopstvenim intelektualnim potencijalom koji prevazilazi eksperimentalnu farmakologiju taman koliko i formalno-religiozno obećanje beskonačnog posthumnog krčkanja u kazanu za pasulj. Iako na potpuno različit način, Amanda je stigla do istog onog straobalnog zaključka koji inače nudi jedino još kvantna Šredingerova mačka; Amanda zato zna da je realnost jedino u očima posmatrača - stvarnost je samo ono u šta gledamo, pa je zato straobalno važno da svrnemo pažnju samo na stvari vredne prizivanja u realnost. Amanda je zato neosporni guru; na njenom dlanu cvate lotus i njena volja ostavlja sve fekalije Šredingerove mačke u bezmirisnoj sigurnosti kutije.
TEXAS JIMMY BALABAN – predstavnik dno-dna zabavnog okrajka pop-kulturne produkcije; agent za ne-baš-uspešne stand-up comedians, pribavljač jeftine zabave za još jeftiniji auditorijum, lovac na mini-suknje sa silikonskim sisama, čovek koji do te mere ZNA vrednost svega oko sebe da neminovno shvata kako je ceo svet, u svojoj suštini, apsolutno bezvredan.
RALF – ne odviše uspešan komičar koji tvrdi da je poreklom iz 22og veka, poslat u prošlost,
i
FOXY LOXY – devojka rođena u beznađe, rođena bivšoj prostitutki/alkoholičaru na socijalnoj pomoći, devojka bez prošlosti, bez budućnosti i bez ikakve nade na iole prihvatljivu sadašnjost. Roman je zatiče u momentu u kom se zubima i noktima drži za stvarnost oličenu u poslu koji joj plaća zakonski minimalnu platu, poslu koji je samo privid nekakve ionako imaginarne granice između njene sudbine i sudbine njene majke. U momentu kada otkrije krak, njena egzistencija se spiralno sunovrati u doslovne podzemne dubine, da bi iz njih eventualno izašla noseći u umu entitet predstavljen kao ‘pacovska svest’ – entitet koji u sunovratu tog beznadežnog života jedne devojke po imenu Foxy Loxy vidi stereotip koji sledi sama civilizacija iz koje je devojka potekla.
I raduje mu se neizmerno. I gleda da ga omogući koliko je u njegovoj neizmernoj moći.
Kratak sadržaj, sa vrlo malo spojlera: Texas Jimmy Balaban, u jednom od svojih poslovičnih jurenja vanbračnih afera, završi u noćnom klubu u kom je glavna atrakcija komičar krajnje neprivlačnog izgleda i još goreg komičnog materijala; umesto da zasmejava svoju publiku, komičar po imenu Ralf tu istu publiku drsko vređa – obraća joj se kao 'majmunoidima' i tvrdi da su upravo oni krivi za svo zlo koje je snašlo njegovu generaciju. Tvrdi da je poslat iz 22 veka, po kazni, od strane svog agenta koji je smatrao da bi kontakt sa ranim primatima tipa ‘monkey-people’ bio poželjna prilika da Ralf usavrši svoju malko zarđalu veštinu isporučivanja sirovih slapstik-pošalica. Naravno, u ambijentu dotičnog kluba, Ralfov nastup je prihvaćen ili uz ignorisanje ili uz otvoreno agresivno vređanje prisutnih gostiju. Ali Texas Jimmy vidi u Ralfovoj izvedbi izvesni potencijal i nudi mu se kao agent. Ralf, naravno, prihvata. Uz sve svoje mane, Texas Jimmy je ona vrsta šou-biznis zverke koja tačno zna šta je sve potrebno na putu do uspeha; on zato angažuje Amandu Robin - New Age gurua sposobnog da od amorfne mase amebe stvori kognitivno, samosvesno biće sa nedvosmisleno preciziranom individualnošću - da Ralfu pribavi prihvatljiv imidž, i Dekstera - versatilnog pisca iz SF žanra da - Ralfu pribavi materijal koji je intrigantno zabavan, elokventno vispren i svrhovito smešan. Tako “unapređen” Ralf je ponuđen poznatoj TV mreži koja mu odobrava kasnonoćni zabavni program, svo troje učesnika u kreiranju imidža Ralfa – Texas Jimmy, Amanda i Dexter postaju i bogati i slavni, ali… ali Ralf je retka zverka koja neminovno veruje u sve ono što govori, i njih troje se, na kraju, suočavaju sa mogućnošću da je Ralf zaista poreklom iz 22 veka; da je 22 vek zaista smožden posledicama nekontrolisanog progresa 21 veka; da ljudi 22 veka zaista žive na planeti sistematski uništenoj od strane današnjice; da su spejs-šatl programi obezbedili da planeta 22 veka živi u šoping-centrima koja se samo-snabdevaju NASA tehnologijom koja reciklira ljudska govna u jestivu masu; da je egzistencija čoveka 22 veka usko povezana sa otpacima tehnološkog napretka 21 veka, u kom su klimatizovane stambene jedinice postale normativ za opstanak u kojem nije ni neopnodno izaći iz sopstvene sobe; da su teoretska tehnološka rešenja za eventualni opstanak kolonija na Mesecu ili Marsu postala normativna konstanta za praktični opstanak ljudske vrste pod oštećenim ozonskim pokrivačem; da je tehnološkom napretku najzad bilo jednostavnije da obezbedi izbe za ljudski opstanak na planeti Zemlji u 22 veku, nego da zauzda neobuzdanu pohlepu za potrošnjom prirodnih zaliha u 21 veku. I zato, najzad, svo troje kreatora iluzije oko Ralfa – Texas Jimmy, Amada i Dexter – suočavaju sopstvena merila vrednosti, a i same te vrednosti, dok kreiraju iluzije bilo za boljitak ili za sunovrat celokupne vrste.
Paralelno sa time, Foxy Loxy proživljava sopstveni sunovrat koji je, ujedno, refleksija sunovrata celokupne civilizacije kakvu danas znamo, u naizgled paralelnoj katastrofi koja do samog kraja maltene i nema zajedničkih tačaka sa apokalipsom čiji je nesumnjivo centralni deo.
Ukratko, ovo vam je roman napisan od strane čoveka koji je fandomska zverka, rođena i timarena u doba u kom je žanr SF-a podrazumevao aktivizam nastao iz moralne obaveze da se svima objasni kako smo planetu na kojoj živimo tek pozajmili od onih koji posle nas dolaze.
Lidija Beatović
Lou Aronica je odbio predlog za non-fiction knjigu ali je zauzvrat predložio Spinradu da ideju prezentuje kao roman; Spinrad je pristao i tako je nastao HE WALKED AMONG US.
E sad, tu već negde stupaju na scenu pomenute kontroverze, koje postojano prate Spinradovo ime. Za Spinrada se slobodno može reći da je ključna figura “Novog Talasa” SF-a, taman koliko i Harlan Elison - Spinrad je ‘sazreo’ kao pisac taman u vreme kada je izdavaštvo postalo svesno komercijalnog aspekta SF žanra, a to je dalje otvorilo vrata svim versatilnim piscima koje je žanr u tom trenutku nudio. Isto tako, bilo je to vreme u kom se SF žanr aktivno plasirao kroz fandom, i to ne samo kao komercijalni faktor (recimo, primera radi, kada je NBC hteo da ukine Zvezdane Staze nakon prve nesupešne sezone zbog izuzetno lošeg rejtinga, Gene Roddenburry je aktivirao nekoliko stotina članova fandoma da zaspu NBC pismima i protestima, sve dok NBC moguli nisu popustili pod tim do tada nečuvenim pritiskom i odobrili budžet za drugu sezonu, a ostalo je sad već istorija), nego primarno kao vrlo uticajan soc-kulturni faktor - ovo potonje oličeno najbolje u Church of Scientology, koja je u rekordnom roku izrasla iz obskurnog sf-fandom-kulta u multimilionski aset registrovan na berzi. U svakom pogledu, bilo je to vreme u kom se s pravom moglo tvrditi da SF žanr ne samo da utiče na svet, nego ga i efektno menja, i to u skladu sa svojim stremljenjima, dakle – krajnje precizno. U tom smislu, Spinrad nudi primer kako se ogleda bar jedan takav uticaj, primer koji je savršeno ilustrativan upravo danas: ako se sprovede anketa koja obznanjuje visok stepen rasta popularnosti američkog predsednika pri, recimo, bombardovanju Iraka, i ako američki predsednik odluči da sledi tu anketu i bombarduje Irak, i ako ta konkretno akcija zaista rezultuje porastom popularnosti koja mu obezbedi još 4 godine u Beloj Kući – šta je tu onda zapravo tu bio uzrok a šta posledica? Spinrad se koncentriše upravo na takve svakodnevne paradokse, videći u njima maltene konkretan uticaj vlastite nam budućnosti, koja se ostvaruje sopstvenim krajnje smišljenim uticajima na prošlost, ili barem na sadašnjost kakvu znamo – dakle, Norman se osvrće na izvesnu ‘vremeplov varijantu’.
Naravno, sve bi bilo lakše da Spinrad nema agresivan stav i prgav karakter, to oboje plasirano kroz bogomdani instrument opake verbalizacije koja ne štedi nikog, a naplaćuje se isključivo sopstvenim prosperitetom. Prva očigledno agresivna eskalacija u vazda pipavim odnosima sa izdavačima bila je svakako ona sa Doubleday-om, povodom objavljivanja romana Bug Jack Barron; i pored izdavačkog avansa od 1500 dolara (fina parica u to vreme, za žanrovskog pisca, naravno), Doubleday je odbio da štampa dotični roman ukoliko Spinrad iz teksta ne izbaci seks, drogu i.. eh… politiku. Nakon kratkog razmišljanja, Spinrad je došao do zaključka kako bi ta cenzorska aktivnost svela ceo roman tek na proizvoljne znakove interpunkcije, pa je Doubledayov zahtev stoga najsrdačnije odbio. Odmah nakon tog incidenta, Spinrad je naprasno otkrio da one rukopise koje je odbila jedna poznata izdavačka kuća poput Doubleday-a, druga neće da pipne ni sa debelim gumenim rukavicama, sve i bez čitanja istog. I kada je (uz prijateljsku pomoć Michael Moorcocka, koji je tada bio editor New Worldsa) taj rukopis najzad bio prihvaćen od strane engleskog magazina da ga serijalizuje u svojim izdanjima - sam dotični magazin je bio kažnjen, tako što je banovan sa svih ekskluzivnih prodajnih mesta, i to u maniru koji je očigledno bio ekvivalent cenzuri jednog nepoželjnog glasa, u političkom manevru čije su rasprave dosegle i sam Parlament. No eto, sreća bila da je magazin bio pod British Arts Council grantom, pa se rečeni ‘nesporazum’ na kraju ipak efektivno izgladio, no svejedno, taj incident je Spinradu svakako pokazao i lice i naličje smradne izdavačke politike.
A ako to nije bilo dovoljno za profilisanje ovog potonjeg, Spinradovi ‘doživljaji’ oko HE WALKED AMONG US su svakako bili.
U vreme kada je Bantam štampao PICTURES AT 11, rukopis HE WALKED AMONG US je bio završen i (verbalno) prihvaćen od strane Bantama. Ali Bantamov krajnje amaterski pristup štampanju PICTURES AT 11 - to ogledan u krajnje imbecilnoj naslovnici, nedostatku ma kakve ozbiljne promocije i krajnje limitovanom tiražu koji nije uspeo da dosegne ni zvanično neophodne rivju kolumniste u relevantnim publikacijama - rezultovao je krajnjom nezapaženošću romana, zbog čega je Spinrad sa razlogom oklevao da se lati saradnje sa Bantamom na idućem projektu, to jest da dopusti sličnu šalabajzerizaciju i na romanu HE WALKED AMONG US. Tim pre što HE WALKED AMONG US nesmiljeno vivisecira ne samo šou-biznis u skroz širokom i značajnom aspektu, nego to čini i sa samim SF fandomom, tojest što vivisecira lako prepoznatljivi mentalitet istog tog fandoma, i to do one privatne, bazične, krajnje kulminacijske tačke u kojoj se vivisecirani materijal neminovno oseti bolno uvređenim. Naime, HE WALKED AMONG US secira upravo naučnu fantastiku, i to je secira ne samo kao književni žanr, nego je secira i kao zvanje, kao vokaciju, kao kritičnu, nezaobilaznu kulturnu dilemu + kao jasno definisanu pa time i jasno prepoznatljivu sub-kulturu koja je – danas već od strane mnogih koji je zapravo niti vole, niti čitaju a još manje kontaju – generalno prihvaćena kao izvesna kulturna konstanta, ili u prevodu - kao pristupačan podijum za sve tragikomične ispade nezrelih, amaterski nesuvislih literarnih ekspresija koje upravo u okrilju tako najbanalnijeg, najniščeg zajedničkog nazivnika jednog lako prepoznatljivog soc-kulturnog miljea sebi nalaze adekvatno utočište. Ukratko, HE WALKED AMONG US je roman koji govori o fandomu na vrlo istinit i iskren način, i to od one vrste koja maltene garantuje negativnu komercijalnu reakciju istog.
Što me najzad dovodi do samog romana HE WALKED AMONG US.
Osnovna ideja romana počiva na sledećoj premisi: u 22 veku, ljudsko odbijanje suočavanja ‘transformacijske krize’ kulminira posledicama u kojima su današnji efekti ‘ozonskih rupa’ ondašnja konstanta, i zbog koje je izlazak na ulicu ravan guranju glave u mikropećnicu. Planeta je uništena onako kako je samo nekontrolisani tehnološki napredak može uništiti i iz te i takve budućnosti, iz tog i takvog 22 veka – šalje se glasnik, da skrene pažnju kako su posledice iz tog 22 veka ipak uzrokovane konkretnim uzrocima iz 21-og.
E sad, logično posmatrano, ko bi bio najpodesniji glasnik za takvu vrst poruke?
Političar?
Naučnik?
Niti jednom se ne bi verovalo na reč, pa bi zato i jedan i drugi brzo završili upravo u institucijama koje nadasve preferišu medikacijsku kontrolu nad svojim štićenicima.
S druge strane, komedijant tipa Džeri Luisa ili, još bolje, Mel Bruksa ili Džina Vajldera sigurno ne bi završio tako institucionalizovan - ne, ne, šanse su da bi isti završio sa sopstvenim kasno-noćnim šou-programom, koji bi pratile stotine hiljada ili možda čak miliona ljudi, i koji bi imao maltene kart blanš po pitanju ne sasvim suptilnog doticanja vaskolikih provokativnih tema.
I tako, ako zaista imate nešto konkretno i nadasve važno da kažete maksimalno širokom segmentu populacije, koju bi od te dve opcije lično izabrali?
Enter Ralf, komičar iz 22 veka, koji, kako to sam trvdi, ima samo jedan jedini zadatak, a to je da ilustrativno objasni svim Monkey People dvadesetprvog veka kakva će to sve sranja ostaviti u nasledstvo svojim potomcima, svega vek kasnije. Naravno, tu se odmah postavlja pitanje da li je Ralf zaista putnik-kroz-vreme kakvim se predstavlja, ili je samo vešt glumac – slaš – komičar, koji iskusno koristi nezajažljivu ljudsku potrebu za zabavom da preko nje plasira neke sopstvene ideje?
I koga zapravo zanima istinit odgovor na to pitanje?
I zašto?
Spinrad zato u romanu nudi nekoliko relevantnih tačaka gledišta; svaka od njih je neminovno istinita i precizna u sagledavanju te i takve stvarnosti, ali, u isto vreme, svaka od njih isto tako ima konkretnu, krajnje materijalnu sposobnost & računicu da upravo tu i takvu stvarnost ne samo održi kreiranjem specifičnih iluzija, nego da i krajnje konkretno financijski profitira iz kreacije finalne iluzije oko Ralfa. Roman zato secira pedlovanja ideja u svakom bogovetnom smislu, to od onog krajnje iskrenog i sasvim dobronamernog pedlovanja, usmerenog na poboljšanje sveta u globalu, pa do onog krajnje sebičnog i usmerenog isključivo na sopstveni boljitak i financijski profit. I da vas neko pita da se naslepo kladite na ma koju od te dve krajnosti, to sledeći samo onaj opštepoznati moral očiglednog generalnog zla vs još generalnijeg dobra, garant bi gloriozno ispušili, kako bi to baja Norman rekao.
A pošto su realistični i dobro ‘izvajani’ likovi sami po sebi garancija uverljivog zapleta, likovi koji nose ovaj roman su:
DEXTER D. LAMPKIN – SF pisac, i to od one sorte koju je najlakše predstaviti Spinradovim ili Elisonovim portretom - znači, neka vrst poster-autora za avangardu Novog Talasa: vispren i elokventan; drzak ali ujedno i emotivno ranjiv; erudita, materijalista i praktičar ujedno, ali samo unutar granica definisanih krajnje specifičnim idealizmom; u komunikaciji neposredan taman koliko i neobavezan; impulsivan; neretko preterano intelektualan; samopouzdan, tvrdoglav i nadasve pesimističan analitičar svega oko sebe. Dexter Lampkin je zato prevashodno ‘fandom-zverka’, i pored neskrivene antipatije prema brojnim aspektima istog tog fandoma. Ukratko, Dexster je pisac koji zna da se na svet može uticati i da se pod tim uticajima isti može lako promeniti, ali nije sasvim načistu koliko su moralno prihvatljivi takvi uticaji - pisac koji je slavu u fandomu stekao svojim ranim pričama punim idealizma ali je pare zaradio tek pisanjem upravo komercijalnih pop-kulturnih televizijskih serijala, i to upravo onih za koje je intimno slutio da su trivijalizovali žanr. Njegovo kapitalno delo - roman “Transformacija”, napisan u duhu oprobanih idealista SFa poput Herberta ili Habarda, obrađivalo je temu kojoj je Lampkin prišao sasvim studiozno, u maniru ako već ne naučnog onda barem ozbiljnog istraživačkog rada: temu ključnih tačaka civilizacijskog napretka, i to upravo onih tačaka u kojima tehnološki napredak prevazilazi intelektualne kapacitete civilizacije koja ga je iznedrila, pa se nesmiljeno preobražava u samouništavajući faktor šibice u rukama dokonog i znatiželjnog deteta. Naravno, roman je doživeo gloriozni fijasko, obezbedivši Dexteru tek sijaset poklonika unutar samog fandoma, a fakt da je jedan od tih poklonika bio i kandidat za nobelovu nagradu na polju kvantum fizike nekako nije baš uspeo da Dekteru nadomesti ono što je tim romanom hteo da dosegne: svetsku slavu ili barem kult ravan Sajetologijskom. Dexster se zato nakon fijaska još više bacio u trivijalnu produkciju, uglavnom pišući scenarija za TV epizode sci-fi serijala i razbijajući glavu oko njemu sasvim neshvatljive propasti jednog tako intrigantnog romana kao što je Transformacija. Uostalom, ko može shvatiti propast romana koji nudi premisu otelotvorenog avatara zeitgeista? ako su zemaljske civilizacije imale zajednički najmanji nazivnik, onda je taj upravo bio taj zeitgeist- avatar, oličen bilo u Budi, Hristu, Muhamedu, Zeusu, Šivi, Elvisu, UkRupaTutiju, Hanumanu, Jetiju, Frankenštajnu, Gaji, Mefistofelu, OnomeKojiSveVidi, OnomeKojiSveZna i tako dalje i tako bliže. A Dexterova premisa je za tog avatara ponudila ženu, jer Bog-jeste-Ona, to u neskrivenoj želji da taj avatar zeitgeista čovečanstvo predvodi, a ne tera pred sobom, kako to već pastir radi sa krdom ovaca, i to u premisi da taj isti zeitgeist zaslužuje makar taj minimum da ga se vodi primerom, a ne tera pretnjama, pa je zato i priča trebalo da bude mudra i saosećajna, da ponudi nadu u transcendentalnost kao samu suštinu empirijskog ega, kao nešto svima zajedničko a ujedno i svoj ljudskoj civilizaciji jedinstveno…
… ili, ukratko, Dexter D. Lampkin vam je komercijalno slabo kotiran pisac Novog Talasa SF-a.
AMANDA ROBIN – produkt revolucionarnih 60’tih i pubertetski buntovnik, koja je svoje prvo LSD tripovanje shvatila kao istinsko probijanje ograničenosti materijalnog realma, i koja je imala sreću da je njeni hipi-roditelji ne strpaju zbog toga u ustanovu za lečenje ovisnosti, nego da sa njom sednu i sve to pošteno rasprave, uz džoint, naravno. Amanda je tako saznala da postoje joga-ašrami i zen-manastiri koji praktikuju upravo te neortodoksne pristupe spiritualnosti van koncepta koji nude organizovano-masovne religiozne institucije. Par dekada kasnije, ovaj roman zatiče Amandu kao New Age gurua vaskolikih uticaja kreativno izmenjenog stanja svesti, to u rasponu od šamanizma pa do parapsihologije moćnog gurua koji je apsolutno svestan i superiorno sposoban da vlada sopstvenim intelektualnim potencijalom koji prevazilazi eksperimentalnu farmakologiju taman koliko i formalno-religiozno obećanje beskonačnog posthumnog krčkanja u kazanu za pasulj. Iako na potpuno različit način, Amanda je stigla do istog onog straobalnog zaključka koji inače nudi jedino još kvantna Šredingerova mačka; Amanda zato zna da je realnost jedino u očima posmatrača - stvarnost je samo ono u šta gledamo, pa je zato straobalno važno da svrnemo pažnju samo na stvari vredne prizivanja u realnost. Amanda je zato neosporni guru; na njenom dlanu cvate lotus i njena volja ostavlja sve fekalije Šredingerove mačke u bezmirisnoj sigurnosti kutije.
TEXAS JIMMY BALABAN – predstavnik dno-dna zabavnog okrajka pop-kulturne produkcije; agent za ne-baš-uspešne stand-up comedians, pribavljač jeftine zabave za još jeftiniji auditorijum, lovac na mini-suknje sa silikonskim sisama, čovek koji do te mere ZNA vrednost svega oko sebe da neminovno shvata kako je ceo svet, u svojoj suštini, apsolutno bezvredan.
RALF – ne odviše uspešan komičar koji tvrdi da je poreklom iz 22og veka, poslat u prošlost,
i
FOXY LOXY – devojka rođena u beznađe, rođena bivšoj prostitutki/alkoholičaru na socijalnoj pomoći, devojka bez prošlosti, bez budućnosti i bez ikakve nade na iole prihvatljivu sadašnjost. Roman je zatiče u momentu u kom se zubima i noktima drži za stvarnost oličenu u poslu koji joj plaća zakonski minimalnu platu, poslu koji je samo privid nekakve ionako imaginarne granice između njene sudbine i sudbine njene majke. U momentu kada otkrije krak, njena egzistencija se spiralno sunovrati u doslovne podzemne dubine, da bi iz njih eventualno izašla noseći u umu entitet predstavljen kao ‘pacovska svest’ – entitet koji u sunovratu tog beznadežnog života jedne devojke po imenu Foxy Loxy vidi stereotip koji sledi sama civilizacija iz koje je devojka potekla.
I raduje mu se neizmerno. I gleda da ga omogući koliko je u njegovoj neizmernoj moći.
Kratak sadržaj, sa vrlo malo spojlera: Texas Jimmy Balaban, u jednom od svojih poslovičnih jurenja vanbračnih afera, završi u noćnom klubu u kom je glavna atrakcija komičar krajnje neprivlačnog izgleda i još goreg komičnog materijala; umesto da zasmejava svoju publiku, komičar po imenu Ralf tu istu publiku drsko vređa – obraća joj se kao 'majmunoidima' i tvrdi da su upravo oni krivi za svo zlo koje je snašlo njegovu generaciju. Tvrdi da je poslat iz 22 veka, po kazni, od strane svog agenta koji je smatrao da bi kontakt sa ranim primatima tipa ‘monkey-people’ bio poželjna prilika da Ralf usavrši svoju malko zarđalu veštinu isporučivanja sirovih slapstik-pošalica. Naravno, u ambijentu dotičnog kluba, Ralfov nastup je prihvaćen ili uz ignorisanje ili uz otvoreno agresivno vređanje prisutnih gostiju. Ali Texas Jimmy vidi u Ralfovoj izvedbi izvesni potencijal i nudi mu se kao agent. Ralf, naravno, prihvata. Uz sve svoje mane, Texas Jimmy je ona vrsta šou-biznis zverke koja tačno zna šta je sve potrebno na putu do uspeha; on zato angažuje Amandu Robin - New Age gurua sposobnog da od amorfne mase amebe stvori kognitivno, samosvesno biće sa nedvosmisleno preciziranom individualnošću - da Ralfu pribavi prihvatljiv imidž, i Dekstera - versatilnog pisca iz SF žanra da - Ralfu pribavi materijal koji je intrigantno zabavan, elokventno vispren i svrhovito smešan. Tako “unapređen” Ralf je ponuđen poznatoj TV mreži koja mu odobrava kasnonoćni zabavni program, svo troje učesnika u kreiranju imidža Ralfa – Texas Jimmy, Amanda i Dexter postaju i bogati i slavni, ali… ali Ralf je retka zverka koja neminovno veruje u sve ono što govori, i njih troje se, na kraju, suočavaju sa mogućnošću da je Ralf zaista poreklom iz 22 veka; da je 22 vek zaista smožden posledicama nekontrolisanog progresa 21 veka; da ljudi 22 veka zaista žive na planeti sistematski uništenoj od strane današnjice; da su spejs-šatl programi obezbedili da planeta 22 veka živi u šoping-centrima koja se samo-snabdevaju NASA tehnologijom koja reciklira ljudska govna u jestivu masu; da je egzistencija čoveka 22 veka usko povezana sa otpacima tehnološkog napretka 21 veka, u kom su klimatizovane stambene jedinice postale normativ za opstanak u kojem nije ni neopnodno izaći iz sopstvene sobe; da su teoretska tehnološka rešenja za eventualni opstanak kolonija na Mesecu ili Marsu postala normativna konstanta za praktični opstanak ljudske vrste pod oštećenim ozonskim pokrivačem; da je tehnološkom napretku najzad bilo jednostavnije da obezbedi izbe za ljudski opstanak na planeti Zemlji u 22 veku, nego da zauzda neobuzdanu pohlepu za potrošnjom prirodnih zaliha u 21 veku. I zato, najzad, svo troje kreatora iluzije oko Ralfa – Texas Jimmy, Amada i Dexter – suočavaju sopstvena merila vrednosti, a i same te vrednosti, dok kreiraju iluzije bilo za boljitak ili za sunovrat celokupne vrste.
Paralelno sa time, Foxy Loxy proživljava sopstveni sunovrat koji je, ujedno, refleksija sunovrata celokupne civilizacije kakvu danas znamo, u naizgled paralelnoj katastrofi koja do samog kraja maltene i nema zajedničkih tačaka sa apokalipsom čiji je nesumnjivo centralni deo.
Ukratko, ovo vam je roman napisan od strane čoveka koji je fandomska zverka, rođena i timarena u doba u kom je žanr SF-a podrazumevao aktivizam nastao iz moralne obaveze da se svima objasni kako smo planetu na kojoj živimo tek pozajmili od onih koji posle nas dolaze.
Lidija Beatović