Ivan Nešić - Rigor Mortis
Helly Cherry
Pisanje je sizifov posao. Graške znoja koje Vas obliju kad stvarate delo, dok razmišljate o uvodu, zapletu, kraju, metaforama, poređenjima, balansu ukrasnih prideva u priči nisu ništa drugo do krv koja izlazi na Vaše pore; nakon nekoliko sati provedenih za Vašim kompjuterom, gubljenja živaca i doterivanja priče, najveći šok koji doživite jeste kada priču po prvi put kompletnu isčitate - upravo onda kad shvatite koliko je sranje. E tad postanete hladni; uzmete papir, sednete na wc šolju, izbacite iz sebe ono što Vam se nakupilo u crevima, i lepo, istim papirom na kojem je ištampana Vaša priča, obrišete dupe. Potom pustite vodu.
Ovaj svojstven uvod Vam, nadam se, daje uvid u to koliko je teško napisati dobru priču. Ljudi misle da je kraću formu lakše stvoriti. To je zabluda; u priči svaka reč mora biti odmerena, ne sme biti praznog hoda. A Nešić je, narode, majstor kratke forme.
Ivan Nešić je rođen u Beogradu, 1964. godine. Objavljuje od 1981., a njegova kratka proza može da se pronađe u Siriusu, Alefu, Znaku Sagite, Večernjim novostima, Emitoru, Književnoj reči, Kikindskim novinama, Orbisu i Našem tragu. Zastupljen je i u antologijama Tamni Vilajet 4, Priče za kraj veka, Gradske priče 3 - Fantastika, Beli šum i Istinite laži. Sarađivao je sa časopisima Rock Express i Metal Express, za koje je pisao intervjue, kritike i prikaze.
Dobitnik je nagrade Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić za kratku priču "Trick or Treat", 1996. godine.
Ima izdate dve zbirke priča: "Rigor mortis" (1997) i "Jedan na jedan" (2009).
Pre svega, trebam se ograditi. Nešićev stil pisanja i izraza je jednostavno poseban; ne mogu biti objektivan koliko želim. Zavidim tom čoveku na rečenicama, metaforama, tempu kojim vodi priče. Zbirka "Jedan na jedan" me oduvala, tako da sam jedva čekao da slistim i "Rigor mortis", koji sam dobio na poklon. Od dvadeset i kusur knjiga što sam pazario na beogradskom sajmu, "Rigor mortis" sam pročitao odmah, što govori samo za sebe. Dakle, utisci.
Ljubomir Damjanović je napisao: "Koketirajući sa cinizmom Čarlsa Bukovskog, 'mainstream' hororom Dina Kunca i omiljenim tematikama Klajva Barkera, Nešićevi likovi su žrtve sopstvene nesposobnosti da se suoče sa surovom realnošću sveta koji ih okružuje." Ovo je definitivno istina, a to se može videti već u prvoj priči, pod nazivom "Sused iz brloga 303." Primetićemo apatičnog lika, čoveka kojem je sve ravno do mora, i njegovog suseda, koji ne može da se nosi sa svojim problemima. Realnost koja seva iz ove priče je nešto što oduzima dah, odnos lika prema problemima svoga suseda takođe. Kraj je, kao i u većini Nešićevih priča odličan, vrhunski odrađen i pogađa pravo u centar. Neki bi rekli da su mu priče depresivne i pesimistične, ali ja smatram da moraju biti takve, ako već opisuju dešavanja bliska savremenom svetu.
"Jedina istinita priča o Ivici i Marici" je priča čiji je glavni protogonist žensko. Verujte, ako mislite da znate bajku "Ivica i Marica", Nešić je tu da se poigra sa Vama - ono o čemu on piše nije nikakva storija o babarogama, mrvicama hleba ili kući od čokolade. Ovo je priča o nasilju u porodici, o strahu i izlaženju na kraj sa sa demonima iz prošlosti. Naravno, Nešić petlja nadnaravna dešavanja u svaku priču, a to čini kao pravi majstor - jeza me prođe kad se setim detalja iz ove storije.
Priča "Čarlijevi anđeli (i poneki đavo)" je lični favorit iz čitave zbirke. Tema mi se dosta svidela, a naravno i način na koji sam pisac kuje rečenice i raspleće klupko same fabule. Pao je na niske grane, znao je to Čarli, umetnik/alkoholičar u ovoj priči, koji predstavlja hordu ostalih umetnika slične sudbine. Ucenjen, ali na kraju oslobođen. Čarli, koji crta zmaja. Zbirka "Rigor mortis" je puna seksualnih scena, a to je i ovde slučaj. No, ono po čemu se ova storija razlikuje od ostalih, jeste groteskni čin spajanja čoveka sa njom/onim/nečim. To spajanje oslobađa, i Čarli na kraju doživljava preobražaj koji je u noćima/snovima viđao kako vrši neko drugi. Kraj priče je relativno..ne znam kako da se izrazim, ali na neki način, ova priča ima happy end, u stilu samog Nešića. Kao što rekoh, priča mi se svidela.
"Trick or treat", priča koju možete pročitati i na sajtu Art-Anime; da, storija za koju je autor dobio nagradu Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Ista govori o tome kako svakog ko čini zlo, stiže slična sudbina. Priča je dobra, kraj je odličan. Nešić ima smisla za horor, za bolesti psihe, za užas savremenog sveta i novih/starih zanimanja. Kao potka priče poslužila je Noć veštica, ili poklade. Veoma lepo i umešno.
"Sadržaj tegli u mom garderoberu." Hm. Hm. Hm. Priča je dobra. Ideja je odlična. Ali...ne znam, nešto nedostaje ovde. Ne mogu uperiti prstom i reći 'Aha! To je to! Eureka!' nego jednostavno, priča mi je out of place. Ono što sam primetio u ovoj storiji jeste jedna odlična rečenica, to jest, njen deo: '...kao u svakoj vezi, podela uloga bila je odgovarajuća: ili jebete, ili bivate pojebani.' Moćno. Kratko, sažeto, jasno. Možda mi se priča nije svidela jer su u njoj likovi uglavnom homoseksualci. Svakako, priča je okej, ali u odnosu na prijašnje, nije mi toliko legla.
Storija "Umetnik (no flashback)" spada u ponajbolje u ovoj zbirci; što idejom, što maestralnom razradom i likovima. Priča se otvara kinky seksom. Odlično. Scena je tako opisana da možete da je zamislite. Ako je doktor iz Frankenštajna zapalio iskru života svome čudovištu, umetnik iz ove priče isto čini svome delu, svojoj Madoni. Gazi preko svih, samo da napravi ono za čim je čitavog života žudio. Ubija. Kolje. Ne mari za svoje bližnje, koje žrtvuje zarad toga cilja. Jedino mi je lik Papa Doupa bio pomalo isforsiran. Ali fabula je zaista odlična, tako da nemam zamerki.
"Suck me, suck me, eat me raw!" ima predobru razradu i ideju. Pri kraju priče sam skužio o čemu se radi, ali mi je božanstveni stil ovoga pisca omogućio da priču doživim kako treba. U Nešićevim pričama ste nesvesno u stanju da shvatite koliko su mu priče odmerene, kako imaju dobar tempo. To je ono što ovoga čoveka izdvaja od ostalih. Elem, priča je relativno kratka, ali je dobra. Svakako jedna od boljih.
"Braća po materici." Hm...ovo će pre biti novela nego kratka priča. Ne razumem se baš u to. Odlična je. Ovo je storija o duhovima; ne samo o duhovima per se , nego se može reći da je ovo priča o duhovima iz prošlosti. O kazni koja nas sustiže. Prokletstvu. O tome da to prokletstvo, ako smo mu mi izvor, mora da se prenese na naše potomke. Da li smo spremni da ti potomci ispaštaju zbog našega greha? Kraj je, kao i inače, odličan. Svakog stiže njegova sudbina. Svi žanju ono što su posijali. Odlično, odlično, odlično.
Elem, oni koji vole Nešića, kojima se svidela zbirka "Jedan na jedan", jednostavno ne smeju da propuste ovo delo. A šta je sa Vama, kojima je ime Ivana Nešića nepoznato? Ne brinite. I ja sam nekad bio greenhorn, obično štene. Put Vas, u svakom slučaju, uvek može navesti do knjižare. Iako je zbirka "Rigor mortis" van opticaja, verujem da će "Jedan na jedan" (izdavač je Everest Media, knjigu možete pronaći u svim većim knjižarama) posve zadovoljiti Vašu znatiželju. Stoga, put pod noge, pa pohitajte!
Šta je sa mnom? Ah. Meni, narode, ostaje nada u još priča (nadam se i romana) ovoga pisca, kojeg ubrajam u vrhove savremene srpske književnosti. Znam samo da su mi pročitane priče bile predjelo; specijalitet još uvek čekam.
Ovaj svojstven uvod Vam, nadam se, daje uvid u to koliko je teško napisati dobru priču. Ljudi misle da je kraću formu lakše stvoriti. To je zabluda; u priči svaka reč mora biti odmerena, ne sme biti praznog hoda. A Nešić je, narode, majstor kratke forme.
Ivan Nešić je rođen u Beogradu, 1964. godine. Objavljuje od 1981., a njegova kratka proza može da se pronađe u Siriusu, Alefu, Znaku Sagite, Večernjim novostima, Emitoru, Književnoj reči, Kikindskim novinama, Orbisu i Našem tragu. Zastupljen je i u antologijama Tamni Vilajet 4, Priče za kraj veka, Gradske priče 3 - Fantastika, Beli šum i Istinite laži. Sarađivao je sa časopisima Rock Express i Metal Express, za koje je pisao intervjue, kritike i prikaze.
Dobitnik je nagrade Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić za kratku priču "Trick or Treat", 1996. godine.
Ima izdate dve zbirke priča: "Rigor mortis" (1997) i "Jedan na jedan" (2009).
Pre svega, trebam se ograditi. Nešićev stil pisanja i izraza je jednostavno poseban; ne mogu biti objektivan koliko želim. Zavidim tom čoveku na rečenicama, metaforama, tempu kojim vodi priče. Zbirka "Jedan na jedan" me oduvala, tako da sam jedva čekao da slistim i "Rigor mortis", koji sam dobio na poklon. Od dvadeset i kusur knjiga što sam pazario na beogradskom sajmu, "Rigor mortis" sam pročitao odmah, što govori samo za sebe. Dakle, utisci.
Ljubomir Damjanović je napisao: "Koketirajući sa cinizmom Čarlsa Bukovskog, 'mainstream' hororom Dina Kunca i omiljenim tematikama Klajva Barkera, Nešićevi likovi su žrtve sopstvene nesposobnosti da se suoče sa surovom realnošću sveta koji ih okružuje." Ovo je definitivno istina, a to se može videti već u prvoj priči, pod nazivom "Sused iz brloga 303." Primetićemo apatičnog lika, čoveka kojem je sve ravno do mora, i njegovog suseda, koji ne može da se nosi sa svojim problemima. Realnost koja seva iz ove priče je nešto što oduzima dah, odnos lika prema problemima svoga suseda takođe. Kraj je, kao i u većini Nešićevih priča odličan, vrhunski odrađen i pogađa pravo u centar. Neki bi rekli da su mu priče depresivne i pesimistične, ali ja smatram da moraju biti takve, ako već opisuju dešavanja bliska savremenom svetu.
"Jedina istinita priča o Ivici i Marici" je priča čiji je glavni protogonist žensko. Verujte, ako mislite da znate bajku "Ivica i Marica", Nešić je tu da se poigra sa Vama - ono o čemu on piše nije nikakva storija o babarogama, mrvicama hleba ili kući od čokolade. Ovo je priča o nasilju u porodici, o strahu i izlaženju na kraj sa sa demonima iz prošlosti. Naravno, Nešić petlja nadnaravna dešavanja u svaku priču, a to čini kao pravi majstor - jeza me prođe kad se setim detalja iz ove storije.
Priča "Čarlijevi anđeli (i poneki đavo)" je lični favorit iz čitave zbirke. Tema mi se dosta svidela, a naravno i način na koji sam pisac kuje rečenice i raspleće klupko same fabule. Pao je na niske grane, znao je to Čarli, umetnik/alkoholičar u ovoj priči, koji predstavlja hordu ostalih umetnika slične sudbine. Ucenjen, ali na kraju oslobođen. Čarli, koji crta zmaja. Zbirka "Rigor mortis" je puna seksualnih scena, a to je i ovde slučaj. No, ono po čemu se ova storija razlikuje od ostalih, jeste groteskni čin spajanja čoveka sa njom/onim/nečim. To spajanje oslobađa, i Čarli na kraju doživljava preobražaj koji je u noćima/snovima viđao kako vrši neko drugi. Kraj priče je relativno..ne znam kako da se izrazim, ali na neki način, ova priča ima happy end, u stilu samog Nešića. Kao što rekoh, priča mi se svidela.
"Trick or treat", priča koju možete pročitati i na sajtu Art-Anime; da, storija za koju je autor dobio nagradu Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Ista govori o tome kako svakog ko čini zlo, stiže slična sudbina. Priča je dobra, kraj je odličan. Nešić ima smisla za horor, za bolesti psihe, za užas savremenog sveta i novih/starih zanimanja. Kao potka priče poslužila je Noć veštica, ili poklade. Veoma lepo i umešno.
"Sadržaj tegli u mom garderoberu." Hm. Hm. Hm. Priča je dobra. Ideja je odlična. Ali...ne znam, nešto nedostaje ovde. Ne mogu uperiti prstom i reći 'Aha! To je to! Eureka!' nego jednostavno, priča mi je out of place. Ono što sam primetio u ovoj storiji jeste jedna odlična rečenica, to jest, njen deo: '...kao u svakoj vezi, podela uloga bila je odgovarajuća: ili jebete, ili bivate pojebani.' Moćno. Kratko, sažeto, jasno. Možda mi se priča nije svidela jer su u njoj likovi uglavnom homoseksualci. Svakako, priča je okej, ali u odnosu na prijašnje, nije mi toliko legla.
Storija "Umetnik (no flashback)" spada u ponajbolje u ovoj zbirci; što idejom, što maestralnom razradom i likovima. Priča se otvara kinky seksom. Odlično. Scena je tako opisana da možete da je zamislite. Ako je doktor iz Frankenštajna zapalio iskru života svome čudovištu, umetnik iz ove priče isto čini svome delu, svojoj Madoni. Gazi preko svih, samo da napravi ono za čim je čitavog života žudio. Ubija. Kolje. Ne mari za svoje bližnje, koje žrtvuje zarad toga cilja. Jedino mi je lik Papa Doupa bio pomalo isforsiran. Ali fabula je zaista odlična, tako da nemam zamerki.
"Suck me, suck me, eat me raw!" ima predobru razradu i ideju. Pri kraju priče sam skužio o čemu se radi, ali mi je božanstveni stil ovoga pisca omogućio da priču doživim kako treba. U Nešićevim pričama ste nesvesno u stanju da shvatite koliko su mu priče odmerene, kako imaju dobar tempo. To je ono što ovoga čoveka izdvaja od ostalih. Elem, priča je relativno kratka, ali je dobra. Svakako jedna od boljih.
"Braća po materici." Hm...ovo će pre biti novela nego kratka priča. Ne razumem se baš u to. Odlična je. Ovo je storija o duhovima; ne samo o duhovima per se , nego se može reći da je ovo priča o duhovima iz prošlosti. O kazni koja nas sustiže. Prokletstvu. O tome da to prokletstvo, ako smo mu mi izvor, mora da se prenese na naše potomke. Da li smo spremni da ti potomci ispaštaju zbog našega greha? Kraj je, kao i inače, odličan. Svakog stiže njegova sudbina. Svi žanju ono što su posijali. Odlično, odlično, odlično.
Elem, oni koji vole Nešića, kojima se svidela zbirka "Jedan na jedan", jednostavno ne smeju da propuste ovo delo. A šta je sa Vama, kojima je ime Ivana Nešića nepoznato? Ne brinite. I ja sam nekad bio greenhorn, obično štene. Put Vas, u svakom slučaju, uvek može navesti do knjižare. Iako je zbirka "Rigor mortis" van opticaja, verujem da će "Jedan na jedan" (izdavač je Everest Media, knjigu možete pronaći u svim većim knjižarama) posve zadovoljiti Vašu znatiželju. Stoga, put pod noge, pa pohitajte!
Šta je sa mnom? Ah. Meni, narode, ostaje nada u još priča (nadam se i romana) ovoga pisca, kojeg ubrajam u vrhove savremene srpske književnosti. Znam samo da su mi pročitane priče bile predjelo; specijalitet još uvek čekam.
Vladimir Bjelajac