Ijan Mekdonald - Brazil
Helly Cherry
Dakle, reći nešto “ukratko” o Brazilu, izvodljivo je koliko i sažeti ringišpil, da se sad ispomognem Dišovom frazom. U pitanju je totalno sumanuta proza, na način na koji je sumanut tok svesti pod halucinogenima; u pitanju je percepcija za koju znate da nema ni malo veze sa svakidašnjom, ali opet, savršeno je lucidna i – a to je ono zbog čega se priteže učkur na čakširama – apsolutno prihvatljiva. Živa istina. U Brazilu nema ama baš ničega što bi mi bilo toliko nepoznato ili toliko neprepoznatljivo, da se ne bi moglo ekstrapolirati iz banalne mi svakodnevice. Ali poenta je u tome da mi, bez Brazila, ništa od svega toga ne bi palo na pamet.
Priča se nudi iz tri dela, i, mada se nudi paralelno, u suštini je toliko jednostavna da bi se mogla nazvati i pomalo već-viđenom; vreme “sadašnjice” daje se iz ugla Marseline Hofman, ambiciozne ositne zverke u “rijaliti šou” zverinjaku. Marselina je producent masovnih zabava u kojima danas svi tako uživaju, zabava tipa Džeri Springer ili Veliki Brat, i to odvedenih u manijakalnu krajnost emitovanja javnih pogubljenja, na primer. Marselina ima moralnih skrupula taman koliko ih imaju i prosečne gaće i ako ništa drugo, zbog toga nam je totalno prepoznatljiva kao poster današnjice.
Vreme “prošlosti” se nudi preko misionarske aktivnosti u robovlasničkom društvu portugalske kolonizacije; irski jezuita Kvin i francuski prirodnjak Falkon, upareni su u misiji koja ih odvodi u samo srce amazonske divljine, među domoroce kojima su evropljani doneli patnje i uništenja takvih razmera, da im je upravo smrt postala ideal izbavljenja. Dekriptivnost tog dela Brazila prizvala mi je u sećanje “Misiju” – film koji me svojevremeno emotivno smoždio do te mere da se ni danas ne usuđujem da ga repriziram, iako me fascinirao fotografijom. Velika draž tog segmenta koji tako živopisno predočava stradanje Indiosa u Amazoniji nalazi se ponajviše u blagoj otkačenosti te sasvim ozbiljne proze koju očekujete (i nalazite) uglavnom u istorijskim romanima; Mekdonald bi sa lakoćom oduvao mnoge banalne stimpank cepeline+zombije, samo kad bi to poželeo.
Vreme "budućnosti" je kiberpankovski ekstrapolirana vizija sa futuristički jasno prepoznatljivim okvirom trgovine informacijom, elektronskim nadziranjem i uličnom, crnoberzijanskom primenom sofisticiranih tehnoloških dostignuća, ovde konkretno dostignuća iz domena kvantum tehnologije. Uverljivost tog dela je gotovo porazno jasna, nekako sasvim logično prihvatljiva, na isti način na koji su svojedobno bile porazno jasne ekstrapolacije trgovine ljudskim organima; pravac kojim se krećemo gotovo da garantuje odredište koje Mekdonald nudi, toliko je bar jasno.
I tako, sve je to prepoznatljivo pa čak i, možda, manje-više viđeno, ali opet…
U Brazilu je ponuđeno toliko zbivanja u pravoj lavini informacije, da se jednostavno ne možete pribrati ni za tren. Šepate za Mekdonaldovom sumanutom naracijom kao pomalo šlogirani, ne znajući ni kada, ni otkud, ni kako dolazi idući obrt. Šanse da se na ravnoj nozi iznesete sa zapletom u Brazilu ravne su šansi da u prolomu oblaka ostanete suvi ko barut, sve veštim migoljenjem između kaplji; eto, tolike su vam šanse da išta predvidite ili ispravno pretpostavite, pre no što vam Mekdonald to dopusti. A ako se još priklonite savetu kako pisca tako i gosn' prevodioca, pa se bacite u čitanje pod pratnjom određenog izbora muzike – izvesno nervno rastrojstvo vam ne gine. Ta kombinacija zaista funkcioniše kao delirant, kao žešći psihodelik, i stvarno se ne sećam kad me zadnji put roman toliko mlatnuo po sivoj materiji. (Zapravo, sećam se; bilo je to sa Neuromancerom, ali to je bio mlados'-ludos' tip pomalo nezrele sive materije.)
Ako u opšte postoji neko merilo za koje mirne duše mogu reći da ga zaista objektivno primenjujem, onda je to procena zanatske veštine kod pisca. Ne mislim samo na veštinu baratanja rečima, mada je i to lavovski deo samog merila; mislim na veštinu same umetnosti predočavanja, na sposobnost komunikacije koja prevazilazi nivo laganog kontakta i ulazi u domen dubokog uticaja. Koliko god budalasto zvučala fraza o “doživljaju koji je čoveku otvorio oči”, toliko pri sumiranju ovog romana i nemam bolje fraze pri ruci. I ne kažem da je to unikatno zbivanje – okej, svaka knjiga na neki mali način utiče i menja onog koji je čita – ali ono što jeste unikatno po tom pitanju je autorova nenametljivost. Lično prezirem prozu koja se upinje da prosvetljuje ili (raz)otkriva ili otvoreno utiče na svoje nesuđene primaoce, i prezirem ljude koji tako očigledno smatraju da su u posedu ikakve istine vredne mudrovanja; nalazim da su takvi pisci najpre prosečni intelekti a samim time i prosečni komunikatori. Veština pisca se za mene ogleda u nenametljivosti njegovih ličnih spoznaja i saznanja, a Mekdonald zaista jeste odmeren i nenametljiv. On se limituje na pružanje preciznih zbivanja koja insinuiraju složenost u koju je sasvim lako voljno se uneti, zato što je ponuđena nezahtevno i posredno; pojedinac tu predstavlja tip isto onako koliko tip predstavlja pojedinca, i sve je to lako prepoznatljivo, istinito i ljudsko. A to je neophodno da bi se iole zagrebalo po ogromnosti pitanja kojima se ovaj roman bavi. Na primer, zašto je naivno nadati se da će nauka ikada uspeti da suzbije religiozno praznoverje? Da li zato što upravo nauka stvara najveću potrebu za religioznim praznoverjem? Stvarnost nauke je tako kompleksna, tako užasavajuće neshvatljiva i tako straobalno iznad mogućnosti prosečnog ljudskog mozga da sa njom uspešno izađe na kraj - što nauka više razotkriva svoju užasavajuću kompleksnost, to se čovek više priklanja utešnom šarlatanstvu lako shvatljivog posredstva religijskog uprošćavanja stvarnosti.
Jedna od perspektiva koju Brazil nudi kao da nas teši da sve to, na kraju krajeva, i nije toliko važno.
Ali to nije ni pola užasa. Užas je u tome što su sva ta objašnjenja, bila ona istinita ili šarlatanska, pojedincu ionako beskorisna. A poslednje mesto na kom bi mogli da naiđete na taj poslednji i najpodmukliji udarac mizerikordije je upravo žanrovski roman, kog ste uzeli u šake da vas zabavi i razonodi.
I na kraju, reč-dve o prevodu. Nisam čitala original pa zato ne mogu ovde kategorično da ocenjujem niti procenjujem, ali… rečnik prevoda mi je bio toliko blizak i prirodan, finese u krajnostima likova koji obitavaju u različitim mestima i različitim vremena mi se čine toliko suptilne i realne, toliko uverljive i značajno prisutne, da se maltene svaki lik plastično izdvaja i ocrtava u naizgled haotičnom galimatijasu isprva neshvatljivih pojmova i fraza. Po mom skromnom mišljenju, Goranov najzreliji prevod do dana današnjega.
Sve u svemu, totalno sam... phu! oduvana orkanskom silinom Mekdonaldovog Brazila.
Lidija Beatović
Priča se nudi iz tri dela, i, mada se nudi paralelno, u suštini je toliko jednostavna da bi se mogla nazvati i pomalo već-viđenom; vreme “sadašnjice” daje se iz ugla Marseline Hofman, ambiciozne ositne zverke u “rijaliti šou” zverinjaku. Marselina je producent masovnih zabava u kojima danas svi tako uživaju, zabava tipa Džeri Springer ili Veliki Brat, i to odvedenih u manijakalnu krajnost emitovanja javnih pogubljenja, na primer. Marselina ima moralnih skrupula taman koliko ih imaju i prosečne gaće i ako ništa drugo, zbog toga nam je totalno prepoznatljiva kao poster današnjice.
Vreme “prošlosti” se nudi preko misionarske aktivnosti u robovlasničkom društvu portugalske kolonizacije; irski jezuita Kvin i francuski prirodnjak Falkon, upareni su u misiji koja ih odvodi u samo srce amazonske divljine, među domoroce kojima su evropljani doneli patnje i uništenja takvih razmera, da im je upravo smrt postala ideal izbavljenja. Dekriptivnost tog dela Brazila prizvala mi je u sećanje “Misiju” – film koji me svojevremeno emotivno smoždio do te mere da se ni danas ne usuđujem da ga repriziram, iako me fascinirao fotografijom. Velika draž tog segmenta koji tako živopisno predočava stradanje Indiosa u Amazoniji nalazi se ponajviše u blagoj otkačenosti te sasvim ozbiljne proze koju očekujete (i nalazite) uglavnom u istorijskim romanima; Mekdonald bi sa lakoćom oduvao mnoge banalne stimpank cepeline+zombije, samo kad bi to poželeo.
Vreme "budućnosti" je kiberpankovski ekstrapolirana vizija sa futuristički jasno prepoznatljivim okvirom trgovine informacijom, elektronskim nadziranjem i uličnom, crnoberzijanskom primenom sofisticiranih tehnoloških dostignuća, ovde konkretno dostignuća iz domena kvantum tehnologije. Uverljivost tog dela je gotovo porazno jasna, nekako sasvim logično prihvatljiva, na isti način na koji su svojedobno bile porazno jasne ekstrapolacije trgovine ljudskim organima; pravac kojim se krećemo gotovo da garantuje odredište koje Mekdonald nudi, toliko je bar jasno.
I tako, sve je to prepoznatljivo pa čak i, možda, manje-više viđeno, ali opet…
U Brazilu je ponuđeno toliko zbivanja u pravoj lavini informacije, da se jednostavno ne možete pribrati ni za tren. Šepate za Mekdonaldovom sumanutom naracijom kao pomalo šlogirani, ne znajući ni kada, ni otkud, ni kako dolazi idući obrt. Šanse da se na ravnoj nozi iznesete sa zapletom u Brazilu ravne su šansi da u prolomu oblaka ostanete suvi ko barut, sve veštim migoljenjem između kaplji; eto, tolike su vam šanse da išta predvidite ili ispravno pretpostavite, pre no što vam Mekdonald to dopusti. A ako se još priklonite savetu kako pisca tako i gosn' prevodioca, pa se bacite u čitanje pod pratnjom određenog izbora muzike – izvesno nervno rastrojstvo vam ne gine. Ta kombinacija zaista funkcioniše kao delirant, kao žešći psihodelik, i stvarno se ne sećam kad me zadnji put roman toliko mlatnuo po sivoj materiji. (Zapravo, sećam se; bilo je to sa Neuromancerom, ali to je bio mlados'-ludos' tip pomalo nezrele sive materije.)
Ako u opšte postoji neko merilo za koje mirne duše mogu reći da ga zaista objektivno primenjujem, onda je to procena zanatske veštine kod pisca. Ne mislim samo na veštinu baratanja rečima, mada je i to lavovski deo samog merila; mislim na veštinu same umetnosti predočavanja, na sposobnost komunikacije koja prevazilazi nivo laganog kontakta i ulazi u domen dubokog uticaja. Koliko god budalasto zvučala fraza o “doživljaju koji je čoveku otvorio oči”, toliko pri sumiranju ovog romana i nemam bolje fraze pri ruci. I ne kažem da je to unikatno zbivanje – okej, svaka knjiga na neki mali način utiče i menja onog koji je čita – ali ono što jeste unikatno po tom pitanju je autorova nenametljivost. Lično prezirem prozu koja se upinje da prosvetljuje ili (raz)otkriva ili otvoreno utiče na svoje nesuđene primaoce, i prezirem ljude koji tako očigledno smatraju da su u posedu ikakve istine vredne mudrovanja; nalazim da su takvi pisci najpre prosečni intelekti a samim time i prosečni komunikatori. Veština pisca se za mene ogleda u nenametljivosti njegovih ličnih spoznaja i saznanja, a Mekdonald zaista jeste odmeren i nenametljiv. On se limituje na pružanje preciznih zbivanja koja insinuiraju složenost u koju je sasvim lako voljno se uneti, zato što je ponuđena nezahtevno i posredno; pojedinac tu predstavlja tip isto onako koliko tip predstavlja pojedinca, i sve je to lako prepoznatljivo, istinito i ljudsko. A to je neophodno da bi se iole zagrebalo po ogromnosti pitanja kojima se ovaj roman bavi. Na primer, zašto je naivno nadati se da će nauka ikada uspeti da suzbije religiozno praznoverje? Da li zato što upravo nauka stvara najveću potrebu za religioznim praznoverjem? Stvarnost nauke je tako kompleksna, tako užasavajuće neshvatljiva i tako straobalno iznad mogućnosti prosečnog ljudskog mozga da sa njom uspešno izađe na kraj - što nauka više razotkriva svoju užasavajuću kompleksnost, to se čovek više priklanja utešnom šarlatanstvu lako shvatljivog posredstva religijskog uprošćavanja stvarnosti.
Jedna od perspektiva koju Brazil nudi kao da nas teši da sve to, na kraju krajeva, i nije toliko važno.
Ali to nije ni pola užasa. Užas je u tome što su sva ta objašnjenja, bila ona istinita ili šarlatanska, pojedincu ionako beskorisna. A poslednje mesto na kom bi mogli da naiđete na taj poslednji i najpodmukliji udarac mizerikordije je upravo žanrovski roman, kog ste uzeli u šake da vas zabavi i razonodi.
I na kraju, reč-dve o prevodu. Nisam čitala original pa zato ne mogu ovde kategorično da ocenjujem niti procenjujem, ali… rečnik prevoda mi je bio toliko blizak i prirodan, finese u krajnostima likova koji obitavaju u različitim mestima i različitim vremena mi se čine toliko suptilne i realne, toliko uverljive i značajno prisutne, da se maltene svaki lik plastično izdvaja i ocrtava u naizgled haotičnom galimatijasu isprva neshvatljivih pojmova i fraza. Po mom skromnom mišljenju, Goranov najzreliji prevod do dana današnjega.
Sve u svemu, totalno sam... phu! oduvana orkanskom silinom Mekdonaldovog Brazila.
Lidija Beatović