Nimani Teenage Riot – Devojke masovnog uništenja
Helly Cherry
Sudeći po muzici koja se može čuti na prvencu konceptualnog virtualnog benda Nimani Teenage Riot, slavnim ženskarošima iz istorije Kazanovi i Don Žuanu nije bilo lako. Jer teško da se iko usrećio sa toliko pripadnica lepšeg pola u svom životu.
Kod Nimanija (ime je očigledno proizvod lenje inspiracije) nailazimo upravo na nekoliko devojaka, te uniformisani elektro pop kome je lična legitimacija istekla još sredinom osamdesetih i nažalost, ono što je rak rana savremene srpske pop kulture – poigravanje šokantnošću tako da ruke ostane čiste, snimanje horora bez puštanja prave krvi. To smo već mogli da vidimo u novijim “edgy” filmovima poput Života i smrti porno bande, Šišanja, Srpskog filma i Klipa. Mada je prvopomenuti još i dobar u odnosu na potonja tri, retko bezidejna i suštinski nepoštena/neiskrena ostvarenja, što je ionako slučaj kada se umetnički baviš pitanjima koja te se ne tiču jer za njih nisi životno vezan, ali bi u svakom slučaju da ostaviš utisak da imaš “uverenja”, zbog čega si se, naposletku, i uhvatio tako teškog “angažmana”.
Osnovni poetski pristup Nimanijevaca je simulakrum na način koji je već viđen u većem delu poznijeg opusa Beogradskog sindikata: prate se dnevno-politička dešavanja pa se onda na njih daje (u ovom slučaju “šaljivi”) komentar koji ne iskače van margina ponuđenog materijala i stereotipa na način da se ni u kom slučaju ne remeti već uspostavljena misaona uniformnost, nešto poput srpskog pandana behaviour placementu u američkim TV serijama. Virtuelni bend se slepo drži ziheraškog zadovoljavanja ponavljačkog konstrukta umesto da usmeri poletne težnje ka otvaranju novih horizonata i uglova gledanja, kao što je to npr. slučaj sa Negacijom, zaturenim klasikom Garija Garinče.
Tako su Devojka iz Obraza i Devojka iz LDP-a dve strane istog post-ideološkog novčića u koji bi NTR pre da se ugrade nego da ga probuše nekim priručnim streljivom i tako opravdaju Pobunu iz svog imena, dok na kursadžijsku Devojku sa Kosova ne treba ni trošiti reči, osim onih molitvenih da se ova otužna stvar što pre završi. Od svih ponuđenih pesama najbolje “diše” Beogradska devojka, jedina obrada, što na prvi pogled i ne čudi, kada imamo u vidu reciklažni postupak kojim se grupa služi.
Na drugi pogled, šteta je što je krajnji proizvod skroman po svojim dometima jer je ljudstvo ove grupe sigurno kadro za jače iskaze (Foto – Kosmos Srbija, jedan od retkih inspirativnih domaćih pop trenutaka u kome se ne beži od ovde i sada), no ovde se u najvećoj meri podleglo kalkulaciji i podilaženju “jesam ti rek'o” instant impulsu u svrhu pravljenja sirotinjske intelektualne zabave, na kojoj se svi iz sve snage keze ne bi li sakrili sveprožimajuću dosadu.
Tomas Hobs je jednom prilikom napisao da svi ljudi smatraju da u zadovoljavajućoj meri poseduju zdrav razum i smisao za humor. U slučaju NTR, ovaj teoretski balans je narušen: prevelika upotreba prvog je u najvećoj meri sahranila ono drugo.
maare
Kod Nimanija (ime je očigledno proizvod lenje inspiracije) nailazimo upravo na nekoliko devojaka, te uniformisani elektro pop kome je lična legitimacija istekla još sredinom osamdesetih i nažalost, ono što je rak rana savremene srpske pop kulture – poigravanje šokantnošću tako da ruke ostane čiste, snimanje horora bez puštanja prave krvi. To smo već mogli da vidimo u novijim “edgy” filmovima poput Života i smrti porno bande, Šišanja, Srpskog filma i Klipa. Mada je prvopomenuti još i dobar u odnosu na potonja tri, retko bezidejna i suštinski nepoštena/neiskrena ostvarenja, što je ionako slučaj kada se umetnički baviš pitanjima koja te se ne tiču jer za njih nisi životno vezan, ali bi u svakom slučaju da ostaviš utisak da imaš “uverenja”, zbog čega si se, naposletku, i uhvatio tako teškog “angažmana”.
Osnovni poetski pristup Nimanijevaca je simulakrum na način koji je već viđen u većem delu poznijeg opusa Beogradskog sindikata: prate se dnevno-politička dešavanja pa se onda na njih daje (u ovom slučaju “šaljivi”) komentar koji ne iskače van margina ponuđenog materijala i stereotipa na način da se ni u kom slučaju ne remeti već uspostavljena misaona uniformnost, nešto poput srpskog pandana behaviour placementu u američkim TV serijama. Virtuelni bend se slepo drži ziheraškog zadovoljavanja ponavljačkog konstrukta umesto da usmeri poletne težnje ka otvaranju novih horizonata i uglova gledanja, kao što je to npr. slučaj sa Negacijom, zaturenim klasikom Garija Garinče.
Tako su Devojka iz Obraza i Devojka iz LDP-a dve strane istog post-ideološkog novčića u koji bi NTR pre da se ugrade nego da ga probuše nekim priručnim streljivom i tako opravdaju Pobunu iz svog imena, dok na kursadžijsku Devojku sa Kosova ne treba ni trošiti reči, osim onih molitvenih da se ova otužna stvar što pre završi. Od svih ponuđenih pesama najbolje “diše” Beogradska devojka, jedina obrada, što na prvi pogled i ne čudi, kada imamo u vidu reciklažni postupak kojim se grupa služi.
Na drugi pogled, šteta je što je krajnji proizvod skroman po svojim dometima jer je ljudstvo ove grupe sigurno kadro za jače iskaze (Foto – Kosmos Srbija, jedan od retkih inspirativnih domaćih pop trenutaka u kome se ne beži od ovde i sada), no ovde se u najvećoj meri podleglo kalkulaciji i podilaženju “jesam ti rek'o” instant impulsu u svrhu pravljenja sirotinjske intelektualne zabave, na kojoj se svi iz sve snage keze ne bi li sakrili sveprožimajuću dosadu.
Tomas Hobs je jednom prilikom napisao da svi ljudi smatraju da u zadovoljavajućoj meri poseduju zdrav razum i smisao za humor. U slučaju NTR, ovaj teoretski balans je narušen: prevelika upotreba prvog je u najvećoj meri sahranila ono drugo.
maare