- Kad su se šesnaeste dobrovoljci vratili sa Venere mnogo su čudnih priča znali. - Robert je delovao pomalo zastrašujuće dok je drhtavim rukama stezao medaljon koji je svetlucao pod treptajima razorenog osvetljenja. Tibor ga odmeri ne prekidajući pokušaje osposobljavanja automatskog navođenja paljbe. Štit je podigao, ali mukli udarci u abdomen neprestano su ga podsećali da skoncentrisana paljba sistematski podriva stabilnost energetskih odbojnika. Ako topovi uskoro ne prorade neće biti dobro.
- Sećaš se ludog Jožike? Dve godine je bio u ropstvu! Svačeg se taj nagled'o. - uprkos ignorisanju Robikino torokanje nikako nije posustajalo. Kablovi za navođenje bili su spaljeni u punoj dužini i Tibika se trudio da nekako uklopi parčad žice koju je nakupio usput.
- A kako bi bilo da dohvatiš ta jebena klješta i malo mi pomogneš? - brecnu se. Njegov kompanjon ispusti neuglednu svetinju okačenu oko vrata, pa dohvativši alat i preskočivši leševe, stade da premerava izgorelu instalaciju. Trenutak kasnije brod se zatresao. Štitovi su pali. Gotovo istog trenutka kablovi za paljbu behu osposobljeni i Tibor energično tresnu po tasteru. Ritmično ljuljuškanje ublaživača trzaja delovalo je veselije od malopređašnjeg potresa. Neprijateljska paljba utihnu. Gusari nestadoše sa radara.
- Vratiće se bitange! A bojim se da će dovesti i društvo. Njihove krntije nemaju štitove, ali ako ih bude dovoljno... - gunđao je Tibor.
- Znaš, Jožika... - Robikino zanovetanje beše nepodnošljivo. Grčevito je stezao svoj glupi medaljon što je njegovog sapatnika izluđivalo, pa se brecnu na njega:
- Jebali te i Venera i Jožika! Daj da vidimo šta ćemo sa štitovima pre no što se jebivetri vrate! - Prišao je konzoli i miris sagorele gume zapahnu mu nozdrve. Podiže kontrolnu tablu i istina mu puče pred očima. Elektronika nije izdržala. Tu pomoći nema. Ne bez dobro opremljenog servisa. Umorno se zavalio u naslonjač koji se nekim čudom zadržao na svom mestu.
- Možda smo ih gadno oštetili. Možda se neće vratiti. Znaš oni tipovi što su ratovali na Veneri imali su... - Nervoza najzad provali iz Tibora. Skoči poput furije hvatajući Robiku za grlo. Uneo mu se u lice.
- Još samo jednom pomeni Veneru i Jožiku! Još samo jednom i mrtav si! Kapito?! A?!
- Dobro, šefe. Neću više. - lice mu je naglo pobledelo. - Ima tu nešto drugo. Izgleda da nam reaktor baš i nije u najboljem stanju. - Glas mu je delovao umorno. Tibor ga iznenađeno pusti.
- Reaktor? Kakav reaktor? - Glas mu je bio opako blizu pucanja.
- Pa instrumenti pokazuju intenzivno jačanje nivoa radijacije, a potisak slabi. Mislio sam...
- Nemoj ti ništa da misliš! Nema da mi tu misliš! Tišina! - Ponovo se skljokao u fotelju.
- Huh, kako da ti kažem... – mucao je Robert buljeći u monitore – Opet ćeš da pobesniš..
- Kaži više! - zabrinuto se pridiže Tibor
- Evo ih opet. Sedam komada, jebo te! - viknu najzad Robika. Tibor skoči i zablenu se u prikaz.
- E, sad smo ga najebali- procedi pre nego što je udario po tasteru za paljbu. Brod stade da se ljuljuška. Tibor umorno sede. Nije bilo šta da se radi - osim da se čeka kraj.
- Ne mora da bidne, ali ako ti kažem opet ćeš da me grdiš. - zatrepta Robert. Tibor podiže pogled.
- Je l' ti to mene zajebavaš?! Slušaj bre, ima da te utepam pre no što nas ovi pretope u zvezdanu prašinu! Govori ako imaš nešto pametno da kažeš. Ako nemaš onda počni da se moliš ili radi ono što se već radi pre umiranja!
- Ali to je ono o ludom Jožiki i Veneri. Znaš onu priču kako su neprijateljski brodovi nestajali u trenu pred pogledima... Ma neću o tome. Ne voliš tu priču. - Tibor podiže pogled na svog kompanjona.
- Nestajali u trenu?! - upita muklim glasom. Robika nije dizao oči.
- Pa da. Jožika je znao kako su to izvodili i eto... Tako... - glas mu se utišao do šapata.
- Govori sunce li ti žarko! Kako su to izvodili?! - Pun nade Tibor skoči na noge. Pun pogodak protresao je brod.
- Pa imali su u računarima uprogramirane zvezdane prečice. Zvali su ih crvotočine. Eto kako!
Glas mu je odavao trijumf sve dok nije zakrkljao kada ga je Tibor ponovo dohvatio za grlo.
- Budalo nijedna! Imali su uprogramirano, je l'da?! Ne znaš koliko sam srećan što sam to saznao sekund pre no što ću zaginuti! - Robika je pokušavao da se otrgne i najzad ispusti nekoliko prigušenih reči:
- I mi to možemo... - Stisak na grlu popusti. Tibor ga je sumnjičavo odmeravao.
- Kako? - nada opet živnu u glasu.
- Jožika... Jožika je napravio program... Tu je... U medaljonu...
- Jebo te, pa što ne kažeš?! Turi ga u računar, bog te jebo! Brzo! - Sledeći udar ih je obojicu oborio na patos. Robika se na jedvite jade dovukao do konzole i otvorivši medaljon izvukao iz njega hologramsku pločicu. Najednom osvetljenja nestade.
- Kompjuter je mrtav! Šta sad? - Drhtava ruka neodlučno zastade .
- Prokleto napajanje. Čekaj sad ću! - Tibor stade da petlja po kablovima. Artiljerija „Hungariena“ je zamuknula, ali je računar oživeo.
- Ubacuj to sranje ili smo gotovi!- Histerično kriknu Tibor.
KLIK!
Brod se najednom zanese naglo menjajući kurs, a zatim ubrza. Ono što se posle toga desilo neopisivo je - kao da su im zubi sleteli u guzice. Neko vreme svemir se pretvorio u vatromet. Zatim mir. Podigoše se sa poda i pogledaše u monitore. Neprijatelja nije bilo. Tibor srdačno prigrli prijatelja.
- Spasio si mi dupe! Ovo ti neću zaboraviti! - Robika se nelagodno migoljio. Kad je najzad uspeo da se oslobodi poče da zamuckuje.
- Pa da, samo kolonisti sa Venere bili su u matrijarhatu... - Tibor mu prijateljski potapša rame.
- Ma dobro, nema to veze. Važno je da smo zbrisali od onih divljaka. - Robika se neprestano vrpoljio. Tiborova ruka skliznu sa prijateljevog ramena kada mu je pogled pao na orijentacioni monitor. Glas mu je bio drhtav kad se oglasio.
- Jebo te! Ovaj raspored zvezda... Gde smo mi to? - Robika se naglo spetljao i spustio pogled.
- Pa... Program još nikad nije bio isproban. Jožika se i sam pitao. U stvari, hteo je da se vrati svojoj gospodarici, zato je skuckao ovaj program. Venerijanke su bile robovlasnice. Jožika nikad nije prežalio što su ga razmenili. Bio je zadovoljan svojom ulogom roba i... - intenzivno pištanje im obojici privuče pažnju na radarski monitor.
- GDE SMO MI TO, JEBO TE?! - Prodera se Tibor sa nevericom procenjujući razmere grdosije koja im je prilazila.
- Mislim.. Mislim da smo u njihovom carstvu. Mislim i to da ćemo uskoro saznati šta se Jožiki toliko dopalo u haremu...

Stevan Šarčević