Telefon

Nema bolnijeg načina da se prekine tišina od zvuka telefonskog zvona. U ovom slučaju reč prekida možda i nije najadekvatnija. Pre bi bilo da tišina puca, slama se kao staklena čaša čija srča najvećom brzinom uleće u uši. Što je tišina duže trajala, bol je veći. Ponekad ona toliko traje da možete dobiti neke nejasne ideje o njenom poreklu. Možete gledati u predmete po sobi i videti tišinu kako održava njihovu unutrašnju građu. Možete videti i to kako bi se bez nje isti ovi predmeti urušili nemajući temeljnijeg oslonca. To odsustvo zvuka i pokreta, jer pokret stvara zvuk, može vas vratiti u najdublju prošlost. Jer znate, tišina je eonima ista, menjaju se zvuci. Piše da je Bog prvo stvorio nebo, ali ja sam mišljenja da je pre neba morao stvoriti tišinu. Osim ako ona nije starija, osim ako ona nije stvorila njega. I kada vas sled razmišljanja navede na pomisao da ste i sami tišina, da ste postali deo beskrajnog okeana nezvuka, dešava se on. Pakleni zvuk koji sa sobom ne nosi ništa dobro. Zazvoni telefon. Ova neprijatnost vas primorava da se u svega par delića sekunde iz početka vremena stvorite u sadašnjem trenutku. Pod pretpostavkom da ste posle ovog vremenskog putovanja ostali čitavi, nevoljno ćete se podići sa kreveta i uputiti ka slušalici. Razmišljaćete o razgovoru koji ćete voditi, neophodnosti otvaranja usta, izgovaranja reči, i to onih koje će sagovornik razumeti, o njegovim rečima, načinu na koji ćete ih tumačiti i bog zna još kojim poteškoćama koje se mogu javiti. Na kraju ćete dići slušalicu i reći: Halo. Ali šta ćete uraditi kada začujete svoj glas sa druge strane. Ja sam, nesiguran u ono što čujem samo ponovio: Halo. Kada sam dobio identičan odgovor spustio sam slučalicu. Ubeđujući samog sebe da sam pogrešno protumačio sličnost glasova, udaljio sam se u drugi kraj sobe. Na najudaljenije mesto od telefona koje pruža ova prostorija. Relativizaciju sam pravdao činjenicom da nikada pre nisam čuo svoj glas preko telefona. Logično. Kada se telefon ponovo oglasio učinilo mi se da sam izgubio svu krv koja se izlila negde daleko, izvan mene. Pomislio sam kako bih nekome sa strane izgledao sablasno bled. Ispostaviće se kasnije - poslednja pomisao na nešto sa strane. Dogegao sam se, digao slušalicu i čuo nešto što je potvrdilo moje strahove: razgovarao sam sa sobom. Ovoga puta sam, nešto spremniji, razaznao i to šta mi je moj glas govorio. Iz mrtve tišine uspostavljene veze čulo se samo: „Da li znaš ko sam ja?” Opet sam prekinuo vezu. Nakon toga sam postao dobar materijal za pravljenje kataloga psihosomatskih reakcija. Hladan znoj, klecanje kolena, ubrzan puls, ubrzano i pojačano lupanje srca, ohlađeni dlanovi, ohlađena stopala, drhtavica, vrtoglavica i šta sve ne. Panika me je u celini obuzela. Na treći zvuk zvona u poslednjih minut-dva umalo ne zaplakah. Sa ono malo snage što mi je preostalo došao sam do telefona, podigao slušalicu i jasno čuo svoj glas: „Zašto me ne pozoveš na mobilni?” Ovoga puta vezu je prekinuo on. Trebao mi je trenutak da shvatim da on možda misli, što bi bilo i logično, na moj mobilni telefon. Njega sam zaboravio u letnjoj kuhinji koja se nalazila odmah pored moje kuće, u istom dvorištu, ali sa odvojenim ulazom. Već potpuno mahnit, nesvestan konkretnih poteza mojih prstiju po tipkama, okrenuo sam broj svog mobilnog telefona. Javio se opet isti glas, njegov glas, moj glas. Rečenica je bila kratka i jasna: „Ja sam tu, a ti? “ Zalupio sam slušalicu i bez razmišljanja se dao u bekstvo. Beg kroz vrata moje kuće nije bio moguć, jer bih se u tom slučaju našao pored letnje kuhinje, pa bih tek odatle mogao istrčati na ulicu. Podigao sam roletnu sa otvorenog prozora i jednim skokom se našao na ulici. Bio sam izbezumljen od straha, ali i nekako mirniji nego malopre. Akcija koju sam preduzeo je moju koncentraciju ponovo usmerila na fizičke radnje koje sam sprovodio uspešno u cilju privremenog spasa. Trčao sam. Bio sam slobodan. Osećao sam se pomalo glupo tako bežeći kroz prozor iz sopstvene kuće. Udaljavajući se od nje čuo sam sve tiše i tiše zvuke zvona mog telefona. Nisam znao kuda ću sada, ali sam duboko u sebi znao da stvari više neće biti iste. Kažem vam, nema bolnijeg načina da se prekine tišina od zvuka telefonskog zvona.


Citati

Suđenje je počinjalo tačno u podne. Tek u sudnici br. 4 sam prvi put ugledao advokatski tim tužioca. Nekoliko razjarenih bikova crvenih očiju i obalavljenih vilica koji su željno iščekivali miris krvi. Stegnuo sam knjižicu koja se nalazila u levom džepu mog kaputa. Zatim je otpočeo proces koji je tekao svojim napetim tokom opterećen olovnim vazduhom koji se zavukao u svaku poru sudnice br. 4. Negde kod završne reči tužioca, iz neznanog razloga, na pamet mi je pala knjižica koju sam stezao u šaci na početku suđenja. Reč je o patetičnom izdanju najpoznatijih latinskih citata koji mi je tetka poklonila za svršetak studija prava. Iako ne veća od tabakere, knjiga je bila opremljena tvrdim povezom i pozlaćenim slovima na koricama. Na prvoj strani je uz čestitke stajala posveta: „Koristiće ti na poslu.“ Jadnica je valjda još uvek mislila da je advokatu za suđenje oratorska veština presudna, a ovi bedni citati su joj zvučali besednjački, valjda zbog latinskog jezika ili mitova o rimskom pravu, ko će ga znati. Bilo kako bilo, izvukao sam citate iz džepa, nasumično ih otvorio i sa ukazane stranice glasno pročitao ili bolje reći uzviknuo: ACTA, NON VERBA! Zbog prirode posla napisani tekst, pogotovo neduge sintagme, po pogledu na papir pročitam dva puta. Prvi put u sebi i za sebe, a drugi put naglas i za druge, ako je to potrebno. U ovom kobnom slučaju prvo čitanje je izostalo tako da sam u isto vreme i sudnicu i sebe naglas upoznao sa mudrošću. Dakle: dela, a ne reči, dragi moji! Tužilac, koji je bio u sred reči, zastade sa izlaganjem i istog časa se baci na mog klijenta udarajući ga pesnicama posred lica. Ostali tužioci, kao deo jedinstvenog tima učiniše isto i zatrpaše optuženog udarcima. Izbezumljen delom koje sam izazvao brže bolje uzviknuh VERBA, NON ACTA! Tužioci se primiriše. Ali, izgleda da je sve ovo veoma zabavljalo sudiju koji kroz smeh i gotovo dečije pljeskanje dlanovima ponovi ACTA, NON VERBA! Krvoločne zveri stadoše opet da napadaju mog preplašenog i već krvavog klijenta. Još nekoliko puta sam obrnutom mantrom smirivao sudnicu br. 4, ali bi sudija poznatim latinskim citatom stvar opet vraćao na staro. U jednom trenutku sam došao do objašnjenja za celu ovu situaciju. Ovo je jedan od trenutaka u kojima vreme trokira kao igla na ogrebanoj ploči koja stalno ponavlja isti ton. Vreme je zašlo u jedan od mnogobrojnih beskonačnih rukavaca u kojem će se ovo sudijino i moje prebacivanje ponavljati u nedogled. Dok je vremena i dok je sveta.
Kroz prozor sudnice su dopirali glasovi. Tu ispod, na ulici, u jednom sasvim drugom rukavcu ljudi su kolektivno klicali poeziju pomažući jednom dečaku da poleti ka nebu. Među raznim stihovima mogla se čuti i izreka ERRARE HUMANUM EST! Ali i ERRARE HUMANUM EST, SED IN ERRORE PERSEVERARE DEMENTIS! Mi tu ništa nismo mogli. Naša sudbina je bila zapečaćena.


Ekspedicija

Još onda smo osetili umor, neuspešno pokušavajući da pronađemo tu ulicu. Naš čovek je sedeo u nekoj sobi neke kuće u ovom gradu i čekao. Neko od nas reče: „Ovo nije grad, ovo je masa testa mrežicom presečena na identične kocke. Kako ćemo ovde pronaći bilo šta?“ Neko drugi prošaputa: „Pa ipak, čudno je što ne pronalazimo ulicu, nigde drugde osim u ovom gradu nismo ni bili.“ Svi su kvartovi ovde isti, parkovi se nalaze uvek na istim stranama, čak je i raspored drveća u njima istovetan. U svakom kvartu po jedan isti čovek, odeven u crno, sa šeširom na glavi stajao je uvek na istom mestu. Bio je to ćošak na kome su se pod pravim uglom sekle dve ulice. U ko zna kojem po redu kvartu, rešismo da mu priđemo i upitamo ga za ulicu. Kad smo se našli pred njim, tutnuo sam mu papirić u ruku. On ga pogleda kratko i onda reče: „Da, da, samo mi niste rekli da li želite da uđete ili izađete?“ I od tog trenutka, a bilo je to davno, mi evo i sada stojimo pred njim ne odgovarajući mu, a i on stoji pred nama čekajući odgovor.
U nekoj kući naš čovek će nas čekati sve dok se ne rodimo. Tada će biti kasno.


Danas ovde, a dogodine u Jerušalajimu

Sa znanjem koje sada, posle svega posedujem, iz mraka koji se spustio na mene pričam ovu priču. Na svojim opsežnim putovanjima koja preduzimah u vremenu kad su me skolile muke, koje ću pričom nagovestiti, čudni događaji su se susticali i tako isprepletani umnožavali. Moji hroničari, kasnije saznah, na ova putovanja ne gledahu blagonaklono. U nekim se spisima čak pominju kao neplanirana pomeranja koja sudbinski tok dovode u pitanje. Do mene su stizale, na ovom mestu to prvi put otkrivam, vesti da je nekolicina njih rešila da odloži pisaljke i potraži me u nadi da će me odvratiti od mojih hirovitih premeštanja s mesta na mesto. Odvraćanje je moglo značiti samo jedno. Možda sam i tada to nesvesno znao, ali me je neproverenost ovih vesti zadržala na kursu koji sam sledio. Ali vratimo se neobičnim zbivanjima koja su me na ovom putu zapljuskivala, ali me nisu budila. Naprotiv, kao da sam uvlačen u ne toliko dubok koliko omamljujući san. Po gradskim trgovima, ulicama, restoranima i hotelima raznih zemalja nailazio sam na ljude koji su se ponašali kao da me odnekud poznaju.
Zbunjivali su me razgovori koje sam vodio sa tim ljudima na njihovu inicijativu, to što su mi znali ime (oslovljavali su me sa Džoš) kao i to što u njihovim očima bejah jedinstven, neko od koga se očekuju velike stvari. Nisam znao kakve to stvari, ali u ovim razgovorima dominirahu službe, interesi, pogodni trenuci, nezadovoljstvo trenutnim stanjem i velika doza zavereništva. Iz bog zna kog razloga prihvatah ovu igru kao nejasni dodatak mojim maglovitim i nesigurnim svetskim lutanjima tih godina. Ipak, najviše od svega me je zbunjivao pozdrav koji čuh nebrojano puta: “Danas ovde, a dogodine u Jerušalajimu!” Zašto baš tamo?
U Jerusalimu sam prvi put bio tek nekoliko decenija kasnije, kada moji zamršeni putevi i čvor koji nosih u grlu polako počeše da se raspetljavaju. Bio je oktobar 1973, a ja sam se tamo obreo kada su ujedinjene vojske Egipta i Sirije napale grad. Ovim napadom je izbio Jom Kipur rat, ili kako ga oni nazvaše Ramazanski rat, koji je zamišljen od strane Arapa kao povratak teritorija izgubljenih 6 godina ranije u Šestodnevnom ratu. Jedna od tih teritorija bejaše i Istočni Jerusalim u kome sam se igrom slučaja nalazio tog kobnog oktobra ‘73. Jednog dana kada sukobi počese da jenjavaju, na ulici mi pritrča jedan zadihani čovek sa redenikom oko prsa, ali bez oružja, stavi svoj kažiprst uzdužno preko usta i utrča u jednu od mnogih okolnih kuća zatvorivši za sobom polako kapiju. Začudi me sloboda Izraelaca koji i u drugoj polovini 20. veka vrata drže otključana. Nisam se stigao ni pomeriti sa mesta, kada dotrča grupa do zuba naoružanih i prilično besnih ljudi, vičući na mene na nekom nerazumljivom jeziku. Da ne bih dužio priču, stvari su se odvijale munjevito. Ispitivali su me obaveštajci Mosada, bejah optužen za saradnju sa Arapima i završio bih sigurno u nekoj uličici pribijen uza zid da me neko ne prepozna. “O ne”, pomislih, “možda je bolje i umreti nego da se ova agonija nastavi.” Čelni ljudi se razočaraše još više posle ovog prepoznavanja, neko promrmlja da možda više nema nade i na kraju me pustiše bez objašnjenja.
Muke, čijih se početaka i pravih razloga više ne sećam, godinama počeše sasvim da blede. Vratio sam se u Ameriku nesvestan vremena koje je prošlo, nesvestan toga da sam još uvek u prvoj polovini tridesetih mada to nikako ne bi smelo biti tako prema uobičajenom protoku vremena. Oženio sam se znajući više o supruzi nego o sebi i poveo što se kolokvijalno kaže miran život. Bio sam spokojan sve do tog dana.
U pola noći moju ženu i mene probudi glasno šuškanje ispred vrata. Kada sam se približio da oslušnem, vrata se provališe, padoše na mene, i ja se sručih na pod. U mom stanu se nađoše tri krupna čoveka obučena u crno, držeći u rukama velike noževe. Jedan od njih prisloni odvaljena vrata na njihovo mesto da napolju niko ne posumnja. Htedoh da viknem, ali oni dograbiše moju polugolu, još pospanu ženu i podmetnuše joj tu nožekanju pod grlo. Izbih iz glave misli o zvanju pomoći ili borbi. Najsitniji među njima, i ujedno najinteligentnijeg izraza lica, priđe mi, povuče me za kosu koja je padala po ramenima i obavesti drugu dvojcu: „To je on.” Pogleda me i reče: „Znači uzalud te skinusmo sa onog krsta pre dve hiljade godina. Uzalud uočismo svoju grešku, ha, Džošua? Ili ti ime Ješua više prija?“ Ja se, užasnut, u trenutku setih svega. Setih se učenika, Rimljana, Judinog poljupca, Golgote, krsta, svega. Naglo me zaboleše dlanovi, stopala i jedno rebro na desnoj strani tela. On nastavi: „Dogovarati se sa nečastivm da bi se takvo čudo izvelo nije nimalo jeftino, znaš. Dve hiljade godina bez države, to je visoka cena, zar ne? Ali ti to nisi umeo da ceniš, vekovima vodiš ignorantski život. Trebalo je samo da se prikloniš svojoj staroj, originalnoj veri i deci Izrailja. To je tako jednostavno i logično. Posle incidenta u Jerusalimu, sve je bilo jasno, ali je umerenija struja tvojih hroničara odlagala ovaj susret koliko je mogla. Sve bi bilo drugačije da nisi izabrao da se ponašaš kao maloumnik sve ovo vreme.” Usledila je pauza u govoru koja je jasno ukazivala na ono što će uslediti. Reče još: „Zbogom”. Tada sva trojica izgovoriše uglas rečenicu na jeziku koji sad prepoznah bez problema: „Samo onaj koji se pripremi za Sabat može jesti na Sabat.” Jedan od njih mi priđe, prisloni nož uz vrat i snažno ga povuče. Ugledah preneraženo lice moje žene i tada mi mrak pade preko očiju.

Vladimir Stojnić je rođen 1980. godine u Beogradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 2005. Poeziju je objavljivao u časopisima „Znak“, „Zeleni konj“, „Lipar“ i u časopisu „Treći trg“(u elektronskom i štampanom obliku). Finalista je 36. festivala jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu (2004.) i 21. festivala mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru (2006.). Pesme su mu štampane u zbornicima tih festivala kao i u zborniku 5. memorijalnog festivala Rade Tomić. Pesme su mu prevedene na poljski jezik. Pored poezije, piše eseje i kratke priče. Živi u Zemunu.