Belgrade Calling - treće veče
Helly Cherry
Divno, toplo, sunčano vreme. Sjajni ljudi iz cele Srbije i verovali ne dobrog dela sveta. Pozdrav za drage i simpatične Britance koje sam upoznala. Treće večeri festivala nastupali su ovim redom: Ugly Kid Joe, The Horrors, Public Image Ltd., The Darkness, Faith No More i The Sisters of Mercy.
Moram reći odmah na početku da jedino što mi je kao i svima smetalo je kašnjenje programa oko sat vremena...pogotovo što sam došla mnogo ranije jer sam rešila da budem u prvom redu i gotovo. I bila sam btw tako da je izveštaj vrlo direktan. Jedna simpatična stvar je bila lako prepoznatljivi fanovi: Faith No More armija u majicama benda koji su došli da vide sa različitim slikama, čak i aktuelnim promo posterom umrlice i fanovi The Sisters of Mercy obučeni u usku crnu garderobu, tamno našminkani sa prelepim nakitom, kaišima, lancima prepunim nitni, alkica itd., kao i sa crnim naočarima ☺ A sada konkretno.
Rekoh već, sat vremena kašnjenja. Počinje Ugly Kid Joe. Iznenađena sam što je bilo samo negde između 300 i 500 ljudi. Bezobzira i na to, masu su podigli na noge kao da nas je bilo 20.000!! Energija, lepo raspoloženje, fina interakcija, ekstra nastup! Izveli su nekih desetak pesama, učili nas da ritmički udaramo rukama, stvorili atmosferu jako dobre žurke. Najšire prihvaćene pesme bile su: Neighbor, Cat’s in the cradle i naravno njihov najveći hit Everything about you.
Nakon njih posle jako brzog tehničkog nameštanja izašli su The Horrors. Neka mi unapred oproste njihovi fanovi, naročito oni divni Britanci ali isisali su želju za životom iz mene., stvarno mi ne odgovaraju. Njihovi fanovi su uživali duskajući po prašini kao da je ceo svet njihov i to je bilo zanimljivo gledati. Jedina pesma koje se sećam da je bila i meni ok se, čini mi se, zove Endless Blue.
Posle njih na bini se pojavio čuveni John Lydon, svima poznatiji kao Johnny Rotten iz Sex Pistolsa. Kako je taj čovek cool to nije normalno!! Bend je bio sjajan, dinamičan,moraš da se uživiš. Genijalno je bilo to što je Lydon nosio naočare da pročita svoje tekstove ako zaboravi koji stih i to što je podigao svoju košulju kako bi izvukao što veći aplauz od publike što je urodilo plodom. Nizali su se hitovi kao što su: (This is not a) Love song, Warrior, aktuelni singl One Drop i VH1 hit Rise.
Došlo je vreme da The Darkness izađe na binu. Lično, nisam ništa posebno očekivala od njih međutim gadno sam se prevarila. Dali su 110% da koncert bude sjajan i bio je. Justin Hawkins je širio energiju ušćem kao da je sam direktno bio uključen u struju umesto svoje gitare. Od prve do zadnje pesme Ušće je đuskalo i gledalo show. Imali su super interakciju sa publikom, bili su divni, ljubazni nekako, simpatični. Meni je samo Justinova garderoba kritično smešna bila, ali to nije umanjilo njihov sjaj. Izveli su 12 pesama a opšta ldunica nastajala je uz: Growing on me, One way ticket, Get your hands off my woman i njihov najveći hit I believe in a thing called love.
I konačno, ali konačno je došlo vreme za poentu cele te večeri: Faith No More!!!! Oni nisu bend koji ostavlja razliku izvođač/publika, sa njima se stiče utisak da stedošli da gledate ortake koji imaju jedan od najbrutalnijih bendova na svetu. Bina bela prekrivena poljskim cvećem i sa par pogrebnih venaca, članovi benda u belom i kreće se moćnim instrumentalom Woodpecker from Mars u koji je uklopljena i bila obrade Tom Jonesove pesme Delilah. bilo je tu i jedno “Idemo” na srpskom, Beograde izgovoreno veoma čisto, kao i pitanje basiste benda “Kako ste?”. Ti ljudi više vole srpski od nas. Nanizali su se hitovi kao što su Midlife Crisis, Evidence, Last cup of sorrow, Epic, Easy, Ashes to ashes. da li je bila Ajde Jano? Kako to da ne bude?! Odmah pronađite link, preklinjem vas sve jer je ovo potpuno drugi doživljaj od izvođenja sa EXITa pre dve godine. I muzički je više ličila na našu izvornu verziju, a Mike Patton mnogo bolje i tečnije priča srspki, do te mere da zvuči kao da živi ovde godinama. Meni je to wooooow! I da, kad sam kod srpskog, Patton je iz nekog razloga uporno navodio da je single i da mu Srpkinje daju brojeve telefona, tako da devojke, žene, gospođe javite se čoveku ☺ Izvodili su i novu pesmu, koju sam izgleda samo ja pevala kao neki mali ludak. Faith No More je izveo 17 pesama pre nego što su otišli sa bine.
Sa znatim manjkom koncentracije smo čekali i The Sisters of Mercy. Dosledni sebi svih ovih godina usrećili su fanove koji su ih čekali satima sa bolovima u nogama i leđima (nekih jedanaest sati čekanja, provereno neprijatno!!!!) Set je činilo dobrih 19 pesama, izvođene su: First and last and always, Ribbons, Alice kao i najveće hitove More, This Corrison, Temple of Love, Dominion. Ono što je mene, a kontam i njihove fanove zanimalo gde je Marian?! Ili je ja od umora nisam skontala?
Belgrade Calling nas je zvao, mi smo došli i proveli se fantastično! Za svoj start pružili su i više od maksimuma i nadam se da će nastaviti tako. Beograde, pozovi nas i sledeće godine, sigurno dolazimo!
txt Tamara Maksimović
fotografije Petar Stojanović - mondo.rs
fotografije Petar Stojanović - mondo.rs