TAKO JE BILO, OČIJU MI

Dobro veče.

Eve, ja sam ta baba-Danica iz Negotinsku krajinu. Za men’ čuli mlogi koji teli da se bave ovem zanatem, al ja sam svakog posavetovala da se mane te ćorave rabote. Al’ ima oni koji se i danas bave tim poslom.

Ja ću vi sad ispričam u kakve sam škole bila, kad sam se dala da učim taj najcrnji zanat na ovom belem svetu.

Posle toga – će da vi bude mlogo jasno šta sve čovek doživi kad se uvati u nešto što mož’ da ti satre i dušu i snagu i srce i sve... (pauza)

Sa ocem i materom sam u Negotin prešla da živim sa četrnajes godine. A tam u selo, de smo pre živeli, tam kod Morave, Velike, bili sirotinja. Tamo nisi mogo ništa ni da prodaš, ni da zaradiš i džabe moj otac bio zdrav i mlad, kad nema šta da se radi.

I tako... izašo na pijac, isprodavo ono lečka koze i ovce, imanje skoro ispoklanjo, zemlja bila posna i nerodna... I to izgleda nije bilo slučajno, to što smo otišli baš u Negotin, el je moj otac baš tamo pogodio neki poslić, i to za neke lepe parice.

Posle u Negotin od te pare i od ono što isprodavo na pijac, kupio neko kućiče u Marinkove Bare, mal ga preuredio, i odma pošo po kuće da cepa drva, da kreči, da pretrisa krovovi, kako bi imali od čega da živimo, i on i ja i mati. To je bilo odma posle onoga rata, četressedme el osme.

A tam u selo de smo isprvenom živeli, u potaje, zavolela sam se s jednog komšiju, pa mi rastanak mlogo teško pao. Plakali smo ka kiša i jedan i drugi i nadali se da će sudbina opet negde da ne sastavi.

Osnovnu školu sam završila. Al moji nisu imali pare dalje da me školuju i rešili bili da me udaju i tako da se reše od mene. A ja sam opet tela da nađem neki poso, da radim, pa kud ću ja u petnajes godine da nekim rađam decu i da i čuvam!

A bili smo velika beda i sirotinja, nismo ni struju kuću imali a od radio i televizor i da ne govorim. Dobro, po neki imao i to, al mi jok.

Tako nekako u to vreme u tu našu novu kuću svrnu neka Ciganka, a iz džepa ju gvire karte za gledanje. Ja sam se zaradovala kad sam to videla, a moja mati ona nije volela da ju neki predskazuje šta će da bude i šta će da se desi.

Dam ja njojze moj beleg, ona ga metu među karte, prekrsti triput, preseče i reče: TI ĆE DA BUDEŠ VRAČARA I NIŠTA DRUGO. Kaže, ja sam od neku silu predodređena da pomagam ljudima, i za men će nadaleko da se čuje, i dugačko ću ja da se bavim tim poslom.

A ja se obradova! Ma, obradova se što ću ceo život da se bavim sa taj čudnovat poso. Čim ona otišla, ja sam počela da zamišljam kako sedim u zadimljene sobe, kud sve miriše i zaudara na bosiljak, tamjan i beli luka. I dopalo mi se. Mnogo mi se dopalo. I ete tako.

Iako ja ništa nisam znala o tim stvarima, al’ se odlučim da se spremim i krenem u planinu. Ja sam o tem pričala moe matere, ona nije tela ni da čue, al men se dupe upalilo da budem vračarica i tu nema beloga boga.

A malo posle sam čula da tam u planinu, na neki vis, Liškovo, ima neka vračarica Mandalina. Od nje se pričalo mlogo, i dobro i loše, a ljudi su sa svi strana dolazili u njojzin burdelj da i pogleda sudbinu i da je malko preuredi.

Ja sa moe petnajes godine se već sutra nađem u tu planinu. Baba-Mandalinu sam zatekla u njene sobe. Doduše u to njeno kolipče sam to jedno sopče i bilo. A imala još nekolko oborčeta de držala koze i ovce, živina ko živina, penjala se i spavala na drvo, ka i svud, odnekud se čulo kuče kako skavliči, i to je sve što je imala od imovine. Ja uđem kod njojze i kažem: BABA MANDALINO, JA SAM DOŠLA KOD TEBE DA IZUČIM TVOJ ZANAT.

Ona me čudno gledaše i pitaše se šta će to men u moe godine. Al’ izgleda njojze trebala pomoć u kuće i u štale, pa se na brzinu smirila. I tako ja krenem da učim taj čudnovati zanat. A kod nje dolaze ljudi svaki božji dan.

Dolaze, pa dolaze... pa dolaze... doduše, ponedeonikom i kad je neki veliki svetac, nie primala mušterije.

A dolazili ljudi za svašta... najviše za svađu u kuću, za pijanstvo, za švaleraciju, da se momak i devojka zavole, da deca izuče školu, da se dobije na sud, da se iskopaju dukati...

A tražili i da se nekom nešto naprati. Da se neko usmrti. Ona to isprva kao odbijala, al’ kad bi videla pokloni, brž bi ju srce nekako smekšalo. A kad dođe tako neka pridošlica, ja se zavučem u ćoše od to kolipče, i zapisujem šta ona priča i kako priča te njene basne. Ona je pričala na vlaškem jeziku, ja sam tako i beležila a posle sam na miru prevodila na srpski. A men je bila zabranila da pričam kad neki dođe. Rekla mi da moram da zavežem usta ka da i nemam i da nikim ne pričam šta se radi i šta vidim. I da moram da prođem i crno i belo ako oću da naučim vračarski zanat.

A ja, na sve sam pristajala, jer sam tvrdo rešila da se u Negotin ne vrćem dok ne izučim zanat.

Pošto sam rešila da idem do kraja i prođem kroz svakojake radnje, ćutala sam i sve privatala ka od šale, iako je bilo i teško i jezivo po neki put.

Često sam u avlije proklinjala ceo đavolji svet, plakala sam i pištala od tuge i tereta, al’ u Negotin još nisam tela nazad. A izgleda da men’ nije džabe privuklo vračarenje.

El na primer moj paradeda mi je pričao kako se njemu desilo nešto što je imalo vezu sa onim svetom, i to u vreme onoga, Velikoga rata.

Kad je on pričao o tima straotama, ja to i nisam baš pamtila: žensko to i ne zanima. Al’ se sećam da je pričao kako je jedanput bio bolesan od tifusa, valjda četranajste, el petnajste, i da je došo kući na lečenje od dvajes dana. A čim je stigo kući, lego i obneznanio se. Ležao je i duže od tog bolovanja, a izjedanput mu se urezala jedna slika pred očima: kako se probudim, to deda kaže, i vidim u sobu u koju ležim, grdan svet, i žensko i muško, malo i veliko.

I to sve pomrli, neke znam a neke jok, al’ nijednog živog da vidim. I svi obučeni u nova seljačka odela, a u oči mi upao jedan čiča sa fes na glavi i tog čiču sam poznavao, to moj paradeda priča. A umro je odavno kad se fes još nosio kod starijeg naroda.

Odjedanput se iz te talavornice izdvoji jedna žena i dođe do mene, to jes’ do mojega dede el to on priča mene. I to moja pokojna majka. Uvati me za ruku i zovne me d’iemo. De? pita deda, pa ti si umrela a ja neću da umirem. Zovne me ona opet po imenu, kaže sinko ajd’, a ja odbijem i po drugi put. Sad me on pozva oštrije i trgnu me za ruku: AJD POLAZI! A ja otmem ruku i u taj ma’ otvorim oči i vidim da mi pored kreveta stoji sestra, spremila sveću, pa je pitam el vidi majku. Ona jok, a ja kad sklopim oči, pojave mi se svi oni mrtvi i majka! Onaj čiča sa fesom vuče lulu, al ga nema dim nigde. A nema ni majke više u sobu. Od tog dana počnem da uzimam ranu i za mesec dana vrnem se u jedinicu. Četres godine posle toga nađem unuka onem čiče i pitam ga u šta su saranili dedu njegovog, a on mi kaza da ne zna baš sve, al’ da zna da su mu na glavu stavili fes!

A kažu ovi školovani, ovi profisori na televizor, da se te osobine nasleđuju, to šta mož’ da se oseti il’ da se sazna nevidljivo...

Kad jednu noć neki poče da lupa na vrata i na pendžer. Ja otvorim, on uđe unutra, neki čovek sa ovoliki brkovi. Ponoćni došljak je babe reko da se digne i pomaga, a za pare da ne pita, el će da plati kolko traži. I izvadi jedan austrijski dukat i baci ga na astalče. Baba Mandalina ka perce iskoči iz kreveta, pita ga kaka te muka muči - a on odgovori da ga noćas ostavila žena, dok je on spavao u druge sobe, a da od babe traži da je usmrti zlem činima bez obzira kud se sad nalazila.

Baba gleda šta da radi, pa mal’ gleda u onaj dukat, velike su to pare, dvaes dana moraš da kopaš za njega.

Pristade baba Mandalina, reče njemu da ostane tu i da loži vatru, a men’ naredi da se obučem i da pođem za njom.

Krenusmo mi, ne znam de, al’ sam osetila, onako pod noge da se penjemo uz neki vis, kuj se posle pretvorio u blagu ravnicu. Posle jedno sat kako smo išle, dođosmo do nekolko groba, a men’ sinu da u ove zabiti narod saranjuje mrtvi po razne zabiti, u njive, i u avlije, jer nema groblje u blizini. Taki je običaj u okoline Kučeva i Majdanpeka.

Klekne ona na jedan grob, pa mi kaže i ja da to uradim i da ovako mora ako oću da radim ovaj poso u kom ti je nečastivi gospodar.

Ja se skamenosa, al’ mi je srce još lupalo u grudi. Izvadi ona neki zamotuljak od razne magijske trave i spravice i metu ga pored nje, pa motovilo koje metu preko tog groba i pomokri se na njega.

Tad se na glas obrati đavolu s molbom da tu i tu ženu nađe bilo de na kugle zemaljske, akad je nađe daju uzme dušu, da ju vid pomrači, da ju srce zaustavi, da ju u ovaki grob postavi.

Ćutala sam i radila sve ono što mi je naređivala, a polako sam s ma’ na ma’ napuštala stvarnos’ i ovozemaljski život. Učinilo mi se da je moja duša u svakem đavolu, a svaki đavo u men’. Povremeno bi me poneo vihor gadosti, jeze i straote.

Čula sam samo veštičine glasove iz koje je đavo progovarao, a sve drugo je bilo pep’o i ladna senka. Posle pođosmo s tog mesta i dođosmo do neke vodenice. I tad sam se uverila da su te vodenice sam za vračanje i služile. Baba Mandalina se svuče gola, i men’ naredi da tako uradim. Ajd, svuko se i ja. Zađosmo obe ispod vodenični kamen, tam’ de se ukrštaju vodeni mlazevi. S tog mesta sam morala da dozivljem onog glavnog, nekog Šandora, sve dok ga nisam primetila u blizine, al’ sam ga osetila i na svoje kože. Baba mu je tad izdala naređenje da odma pođe i usmrti ženu koja je noćas usmrtila čoveka (spomenu ona i ime).

Smrznuta u ladne vode nisam osećala kako se moja duša sve više gubi i predava đavoljem svetu i kako i fizički i duhovno sve više postajem i sama svirepi demon. Tako je bilo, očiju mi.

Ne mogu da se setim kako sam se vrnula u babinu kolibu i šta je sve bilo sa onim nepoznatim čovekom. A od njegove žene nisam smela ni da pomislim jer sam i ja bila saučesnik u njojne zle sudbine, ako su je opasne čini i naprate tu noć stigle i surovo kaznile.

Ujutru sam naranila koze i ovce, bilo me žao za životinje, i potom sam otišla iz ove vrleti. Utekla sam od najcrnjeg zanata na svetu, al sve grozote bile su još u moem telu.

Al đavo nije utekao od mene.

Kako sam ja bila ćerka jedinica, kod kuće sve prođe onako, ovlaš.

Jedinče ti je prokleta maza, ofrljasto i nedokazano, i kad mu padne ludilo – tu nema beloga boga! Volela sam da skićam po vašarima i saborima od malena. I tako sve išlo kako išlo dok nije došlo vreme da me udadu. Moj otac imao u planu nekog Milisava, njegovi bili dobrostojeći i od glasa ljudi, al’ ja to nisam fermala. Men’ šta padne u dupe – to ti je, tu me niki živ ne mož’ odvrne. A tog Milisava sam mrzela iz duše i to ti je!

Dođe tako jesen, a poslovi kolko oćeš. Kad to nekako, zlo i nevoljno uradimo, moj otac, onako lud i drvendekas’ zovnu men’ i moju mater Milevu pod jabuku da sednemo i da pregrajimo nešto. Odma ja vidim šta će da bude: rešio kurta da me uda ove jeseni i nema više vrdanja. A men’ se ne udava još, el ja čekam bolju priliku, a i još mi se skita pomalke.

A ovi moji zapeli za Milisava, pa za Milisava, i to za ceo vek sve neki Milisav, stoju mi izeo kaki je! Ka da je zaprtak, a nije čovek u najbolje godine.

I tako sedimo mi pod onom jabukom, a moj otac jednako navaljuje na men, pa poče i da preti. I ustade on, pa kad ičupa jedan kolac, dođe kod men i kaže: JEBEM LI TI MAJKU KRMELJIVU I MRSOLJIVU, šta oćeš još? Šta si ti bolja od onog čoveka i šta imaš u kuće bolje od njega? Nemo da me blamiraš po selu, el kad dovatim ova palavrtak, će bude komendija! Nego naučila dupoša da juri maglu i vetar, pa ju se ne udava. Ne treba njoj ni kuća ni deca neg drndanje.

A moja Mileva, moa mati, sam ćuti, ni da bekne. Vidim ja - drži mu stranu - i tu ne mož’ da probiješ pa da si majka Jana! I nemado drugo nego da pristanem, pa šta mi bude. Al’ odma počnem ja da planiram kako ću da nađem čoveka kuj će men’ da odgovara.

Prođe proševina, pa svadba, pa pođani, pa sve po redu. Legnem ja sa Milisavom, al’ nije to to! Boli men ona rabota za njega, okrenem mu ja dupe. Posle se on požalio kod tašte, kod moje matere, a ona mi pod onom jabukom zapreti kao i onog dana otac. Ajd’, pristanem ja i na to, al mi duša nije s njim. Sve ja mislim na moje momce i trzam da ostavim Milisava i da nađem čoveka koga volim.

A volela sam Žiku Persinog. Mlogo. Samo da vidiš čudo! Ja trčim za Žikom, a čovek ne zna za to. I gledam ga u oči, i smejem se još izdaleka, i vrtim repem ka kučka, a on mi sam kaže: Dobar dan Dano, i otidne. U sinje more, mislim se, kad me ne vidiš!

Tako legnem s ovem bilmezom od Milisava, a men’ u glave sve onaj Žika. I rešim ti ja, kuku mene, da se požalim baba Mandaline! Bile smo tako naše i dobro smo se slagale.

Vidi baba moju muku!

S prva me odvraćala od toga, te posle na kraju reši da mi pomogne. Prati ona mene kod jedne Ciganke u Braćevac, pored Timoka, i kaže mi da ju objasnim šta je i kako je i da mi napravi neke čini da ne zavoli taj Žika Persin, inače ću da umrem!

Nađem ja nju odma kako sam došla tamo. Debela neka Ciganka, dupe ju ne bi stalo u ovu bataru (tepsiju), da prostiš. Ispričam ja njojze moj slučaj, a ona se smeje ka lud na brašno i vidim nešto zadovoljna i raspoložna. Kaže, stvar će lako da uredimo, samo mora da padne jedan dukat za čas. More, nije važno, mislim se, samo da Žika padne, pao mu kamen na srce, kad je bez očiju i bez glave!

Skinem ja nisku od guše, pa otkinem jedan dukat i turim pred nju na astal, el dukat ti je bre velika stvar u ono vreme bila, pa i sad možda je... za taki dukat morao si da kopaš kukuruz ceo dan, i to u sezone.

Najpre ona men’ nešto prebaja a posle mi ispriča tri radnje koje treba da obavim, pa da Žika bude moj. Još mi kaže da bi bilo mlogo dobro da imam još tri dukata da mi ušije u jedno maramče, pa da to stavljam pod jastuk kad spavam. Dok je one dukate ušivala u maramče, ja sam morala da gledam na istok kud izlazi sunce i da mislim sve na Žiku. Krenem ja posle natrag u Štubik, i nemam kad da čekam, nego još prvo veče oću ono da isprobam.

Čim je onaj nesrećnik Milisav zaspao, i deca se primirila, a ja ajd’ polako, pa ajd’ polako naprstački u pomrčinu. Odvučem se do potoka, tu u blizine, nađem de je imalo brvno preko njega, i svučem se gola, ka što mi ona Ciganka kazala.

Ono mesečina, baš ka za inat, vidi se daleko, al nema niki, gluvo doba. Uleznem ja onako gola pod vodu i počnem da tražim tri belutka. Kad ji nađem, moram s levom rukom da ji uznem i da se s njima prepnem na sredinu brvna. Tako i uradim. Na sred brvna je se okrenem ka zalasku sunca i razvičem se jako, kolko mogu: KAKO SUNCE ZA GORU, KAKO VILE U GORU, TAKO I MOJE ČINI ZA ŽIKOM OTIŠLE! KAD GA STIGNU DA SE SETI MEN’, KAD ME SKOBI GLAVU DA OKRENE! DUŠA MU SE ZA MNOM OTVORILA, PIČKA MU SE MOJA OSLADILA!

Posle toga preko glave prebacim jedan belutak, pa sve tako do tri puta, dok ne isfrljam sve one beluce. Pa se posle okupljem cela, ispljuskam se pošteno u one ladne vode, pa ajd’ u krevet.

Kad bilo ujutru – ONO NIŠTA!

Iziđem ja na put, prošvrljam do ćuprije, sve mislim ću ga skobim negde, al’ oćeš ovu moju: nema nigde nikoga!

Mislim se: e pa Žiko, nabošćeš me, pa kad-tad, al’ te neću ostavim!

Još istu noć otidem ja jopet kod brvna pa ponovim sve ono od prošli put, sve tako gola i razvezane kose.

Čim sam to završila, a ja odma na drugu radnju. Odprilike do dva sata treba da obiđem tri kladenca sa koje otiče čista voda. Tako, u jedan krčag el flašu pomešam vodu s ta tri kladenca, pa posle pred zoru dođem kog nekoga gnjezda sa malim tičićima. To sam u toku videla morala da nađem, el sad idem direkno tamo. S tom pomešanom vodom počnem da prskam one tičiće u gnjezdu i jako pričam, da se ori cela šuma: KAKO SE VAŠA MAJKA OKO VAS VILA, TAKO SE I ŽIKA PERSIN OKO MEN’ I MOJE DUŠE VIO. KOD MEN’ UVEK DOŠO, NIKAD DRUGU NE PRONAŠO!

Čim sam i ovu radnju obavila, a ja ka šta me Bog dao, ne bi lenja, nego ajd’ i na treću, dok još ima lečke vreme do svanuća. Treba da prođem pokraj groblja, pa me čisto vata stra, ali kad se mora... Stignem ja, tako, baš u svanuće, na groblje i odma, ka bez duše, izvadim klješte iz kese i pravo kod jednoga krsta.

Odjedanput dunu neki vetar! – dal vetar, el kuj moj, ne bi znala. I tako uvati me neki ladan stra, pa sam se stegla od ladnoće i od ove moje čudesija! Ali u tom strau ja radim moj poslo, pa makar crkla na mestu! Onem klještama vadim jedan jekser iz krsta, pa iz flaše što sam je ponela, sipljem vodu niz taj klin, a sve to preko glave onog mrtvaca, i pričam: O MOJ BRATE NEZNANI, KAKO JA TEB’ NE ZNAM TAKO I ŽIKA PERSIN NE ZNAO ZA DRUGU, OSIM ZA MEN’! Pa vrnem onaj jekser u ruku i opet reknem: KAD BUDE OVA JEKSER NATRAG KRENUO, TAD SE I ŽIKA ZA DRUGOM OKRENUO!

Kako ja ovo izgovori i kako zakorači da prejašim ona grob i pođem kući – zviznu neka oluja ka bič, pa sve oko moe glave. Poče i da se razdanjue, al’ nema živa duša da vičem u pomoć. Iskobeljam se ja nekako, zlo i nevoljno do ivice groblja pa se premetnem u jedno livače, sve mislim ću se osvestim i će me mane ona oluja i ono sviranje. Kad ono oćeš mojega! Podigli se bre đavoli kolko i zemlja drži, pa svi uglas viču, deru se, kreče, mjauču, kukumavče, vrište i pcuju me u dupe i ono pokraj dupeta. Kad se dovuko do prve kuće, tu kod Slave, zalaja kuče i u isto vreme izađe sunce, i u taj ma’ prestade ova jurnjava i pcovanje!

A kod kuće – svi se digli i traže men’, a ja i ispričam da me celu noć boleo koram i grbina, pa nisam mogla da spavam nego sam ladila čelo na kladencu. Niki me za to više nije ni pitao.

AL’ DA VIDIŠ SAD ČUDO!

Čim zađe sunce i poče da se smračinje, ka kroz san ču onu vrevu i onu galamu od noćas. Ja odma vido šta će da bude, pa kažem mojima: zabole me jopet koram i podgrudi, pa ću malke da prilegnem u moe sobe dok vi zgotvite večeru.

Kako se ja zavuko pod ponjavu, ona uka i buka stiže u avliju, a neki bradati, čupavi i dlakavi do pojasa otvoriše vrata i uđoše kod men u sobu. Jedan od nji mi kaže da odma iziđem u avliju, traži me, kaže, Žika Persin koga sam zvala celu noć i molila se đavolima da ga pronađu i dovedu. Sad su ga doveli i on me čeka ses izdrvljenim paljenikom – podigo ga i čeka da ja iziđem. A ja kuj me tero to da radim! Bog me ubio! Prvi put sam tad spomenula Boga i setila se da ga molim da me spase od ove čudesija i grozoća. Vidim ja – najebala sam ka mlada prve noći, al se pudim sad od Milisava – će me najuri od kuće i deca će ostanu siročići! Ovi moji, svekar i svekrva, rade njine poslove po kući, ne primećavaju oni to ništa, a ni moj Milisav!

Samo ja to vidim i čujem!

I morado ja da iziđem kod nji, i ima šta da vidiš - puna avlija, ka da su pođani došli! Ne znaš kuj ima veću bradu i kuj od koga gori. I svi to nakrutili đoke, smeju se i primiču mi se. A u sredine te gužve – onaj Žika, koga sam zvala i trčala za njim, izdrljio najveći palavrtak i vitla njim ka ses kocom!

A usred te gomile dlakavi đavola i grozota, poče da se okuplja orkestar, jopet od njini ljudi! Žika Persin, poznavam ga dobro, ka i teb’ sad, dođe blizu men ses onem stojkom ukrućenim i kaže da svi čuju: ČUJEŠ DANO, DUŠU SI MI IZELA SES MOLBAMA I ŽALBAMA. CELU NOĆ SI ME JURILA. I NOĆ PRE SI ISTO RADILA I BAŠ SI SE NAMERAČILA DA ME ISKIDAŠ I ZADAVIŠ. SIT SAM JA KURAVA I PRČEVINA, ALI TEB’ SAM DOŠO DA ISPROSIM I DA SVADBU TERAMO!

Odjedanput, na Žikinu komandu, oni ti skočiše na mene, svukoše mi ono malko dreje i frljiše i negde u trnje. Gurnuše oni men u to njino kolo, te morado da igram, onako gola, bez ćipice na men’.

Dado ja dupe na doboš, pa šta mi bude. Bre, trajaše to oro i veselje do pred zoru. Izdrndaše me oni svi po redu i kuj kolko teo i šta teo to mi radeo, da prostiš. A moj Žika samo gleda izdalje i kebelji se. A posle se mislim – nije ni kriv, sama sam to tražila, pa sam i dobila!

Kad bi u svanuće, ona gamad se pokupi i bez reči i glasa izgubi se negde. Naposletku beše Žika. On se obrte i reče: Dano, ovako će da te obilazimo do devet večeri. Taki je naš zakon i propisi. I mi nekome polažemo račun. I men su ovde pratili, ne bi ja samovoljno došo. A ti, ako misliš da se spasavaš od ovi bezobrazluci, nemoj da bežiš, jer da pobegneš ne možeš. Svud će da te nađemo i još grđe da te kaznimo. Nego čim sunce izađe, ti da ideš kod one Darinke u Kovilovo, pa nek ti vrne vratak i nek kroz bajanje zamoli naše starešine da te ostave. El ti si pomešala činje od tri sorte za jednu noć. To se nikad tako ne radi, nego se uzme po jedna radnja za svaku noć. Nikad činje ne smeš da mešaš. A najbolje bi ti bilo da od ovoga digneš ruke, i da čuvaš čoveka i da rađaš decu!

A kad dobiješ vratak, ti s njim prskaj kuću, sve u kuće i oko kuće, celu avliju, obor, štalu, živinu, koš i sve što imaš. Tako do devet večeri, pa posle mani, al’ nemo’ da budeš lenja i kukavica pa da jopet navučeš belaj i muku i teb i tvoe kuće. Sad pamet u dupe el ga u glavu nisi imala! Obrte se on i otide!

Zora zarudela i moji počeše da se dižu. Jopet se čude šta je to sa monom – a ju ću drugi put da ji ispričam, el sad nemam kad. Ponesem šta mi treba za taj vratak, a za svaki slučaj i slavsku sveću, tamjan, meru od ulazni vrata, čis veš za mene i ovi moji iz kuće, u jedne tegle med, pomešanu vodu s tri mesta, jedan nož, jedan katanac i još neke đavolije. Posle toga malko jem pa put pod noge – pravac Kovilovo, kod Darinke.

Sad moram ove žene sve da kažem po redu, da priznam, neću da vrdam izokolo.

Darinku nisam poznavala, a nije ni važno – šta ima ona da me zna, a tako i ja nju! Ispričam ja njojze sve kako je bilo, ona ti se zgranu od čuda i neverice. Kaže, mogla sam i glavu da izgubim, mogli na mrtvo da me umore. Kad se činje naprati na nekoga s namerom da ga zakovrlje, tu ti nema života! A kod men je druga rabota, el sam ja tela sve odjedanput i što pre da zaimam toga pustinjaka od Žike.

Još mi kaže Darinka da ima kodža vreme da prođe dok se moja kuća i avlija ne očiste sasvim od oni đavola, el ima pojedini još da obikaljaju i njuše moj trag po avlije.

Prebaja mi ona više put u one vode i sa onem šta sam sve odnela, pa me isprati da idem. Još mi reče da svrnem do nekoga namastira, da mi pročitaju molitvu protiv đavola. Sigurnije je, el Bog uslišava molitvu pokornicima i pokajnicima, a ja sam rešila sve da priznam i izvučem glavu.

U te sikiracije pođem ja kući. Mojema tamo za ovo ne smem ni da spomenem, el bi me ubili i za one dukate što sam plaćala, i za ove ludorije ekstra.

Uvečer učinim sve onako kako mi Darinka kazala, a tako sve do devet večeri. I vidim ja sve prestalo – ka da ništa nije ni bilo!

Fala Bogu kad sam i ovako prošla!

I posle toga ja izrodim Milisavu dva sina. Ovaj stariji često me prekoreva kad mu ovo pričam: tražila si đavola, pa si ga i dobila – kaže mi.

A ja, ja sam se sad posvetila Bogu i Crkve, i sad znam da ima kuj da me čuva. I na ovom svetu kod kuće, i na onom svetu Bog i slava moja Sveti Stefan.

Spasla sam dušu, okućila se, postala žena, i majka, pa šta ćeš više.

U Starom Selu,

20. februara 2007. godine