Ko je ubio kulturu?
Helly Cherry
Na kraju 2010. godine niko pouzdano ne može tačno da potvrdi ko je sve zaista učestvovao u smišljenom zločinačkom poduhvatu ubijanja kulture u ovoj zemlji i koliko je ko u tom poduhvatu imao više udela. Naravno, niko zbog toga neće odgovarati jer ne postoji sud za tako nešto, kao što recimo za političare postoji Haški tribunal, a i svako može lako da se opravda sa raznim argumentima od kojih je svakako ''najjači'' da je publika ta koja odlučuje šta će se slušati, kakvi će se filmovi gledati, kakve će se knjige čitati... tj. da se savremena kultura prilagođava masama. Dakle, princip je po toj filozofiji veoma prost. Narodu se daje ono što on želi i tržište opstaje od tog naroda, a tom narodu, toj bledoj masi zapravo se nameće dugi niz godina šta će da sluša, gleda, čita... To čini ekspertski tim koji je malo po malo rasturio sve što je vredelo. Ako se tako nastavi, veoma brzo trebalo bi da unište recimo sve primerke knjiga Dostojevskog, Ničea i Kafke, da se oni u manjini, a to su inteligentni ljudi koji bi nešto da nauče, ne bi bespotrebno ''obmanjivali'' nekim vrednostima koje su dugo omalovažavane u najjačim medijima, da im se ne bi solila pamet kako se sve radi zbog naroda i kako tržište diktira kulturnu politiku a oni su drugačije mislili, pa bi ispalo da su živeli u zabludi. Takođe bi trebalo da zabrane Mocarta, Betovena, Vivaldija i sve ostale velikane kako bi narod bio ''čistiji'' i kako ne bi bespotrebno strčali oni koji žele kulturu jer moramo priznati da svi navedeni autori nisu profitabilni kao što je profitabilan ''Pink'', ''Grand produkcija'' i ostali produkti koje narod najviše voli.
Svakako bi trebali iz istorije izbrisati i sve najvažnije događaje i ličnosti kako decu po školama ne bi ''smarali'' i ometali ih u ''pravilnom'' rasuđivanju jer pobogu, deca više vole svoje ''pink idole''.
Veoma je važno napomenuti i da se do danas nismo otrgli od kompleksa ''Milošević'' i ''devedesetih''. Mnogi i danas optužuju kako je za sav medijski kič kriv već odavno pokojni Slobodan Milošević, što nema veze sa mozgom. Od 2000. on nije bio predsednik i šta je učinila nova vlast u poboljšanju situacije, ako je već Milošević, kako to oni kažu kriv za sve? Zašto se situacija nije promenila, već je još gora nego devedesetih? Ko je za sve to odgovoran? Narod, mediji, teoretičari, novinari ili neko drugi. Izgleda svi po malo, a svakako najviše oni koji kontrolišu medije, pošto bez njih ne može ni narod da se obrazuje jer ipak omladinu i uopšte ljude najviše edukuju televizija i novine.
Šte reći o ljudima kojima je najbolji film na svetu ''Gospodari prstenova'', a Kusturica im se gadi. Mnogi kažu da im se Emir smučio jer nas predstavlja u svetu kao ''cigane'', a pri tom zaboravljaju da Kusturica ima svega dva dugometražna filma u kojima su glavni akteri Cigani: ''Dom za vešanje'' iz 1988. i ''Crna mačka, beli mačor'' iz 1998. U svim ostalim ih nema. Ipak, sa takvim ljudima ne treba ni razgovrati. To su u najmanju ruku kulturno neosvešćeni ljudi. Takođe ne treba zaboraviti činjenicu da su Cigani nacionalna manjina i nikako ih ne bi trebali u XXI veku stavljati u negativni kontekst jer i oni su ljudi od krvi i mesa, a Kusturica je tako odavno pokazao da je pravi demokrata i da ih nikada nije diskriminisao kao određeni broj ljudi bele puti. Ti koji smatraju da nas Kusturica predstavlja, kako to oni kažu, kao ''cigane'' u svetu, da li su malo razmislili zbog čega je to negativno? Ako je snimao Cigane, nije snimao Srbe. Snimao je Cigane i neki su likovi negativni, to je tačno ali to je i normalno. I kada se snima film u Americi i kada u njima postoji određeni broj negativnih likova, niko iz Amerike to ne gleda kao na diskriminaciju svog naroda. Tako je i u ostalim zemljama. Kusturica je radio filmove o jednoj grupi ljudi. To ne znači da taj film predstavlja čitav jedan narod. Ni Kusturica ne predstavlja život svih Cigana, već samo jednog dela. Nigde u tim filmovima ne stoji da su svi Srbi ili Cigani u globalu loši. Za ''Srpski film'' Srđana Spasojevića se recimo već može reći da nas je predstavio u svetu kao najveće bolesnike i načinio ozbiljnu diskriminaciju srpskog naroda.
Neko će reći da su to u pitanju ukusi ali to je samo još jedna u nizu fraza ljudi koji nemaju svoj stav. Postoje neke stvari koje moraju da se cene. U ovom slučaju Kusturica je jedini čovek koji danas predstavlja našu kinematografiju. Ima još reditelja koji su manje-više poznati u inostranstvu ali ni približno koliko je Kusta.
30. X 2010. u dnevnim novinama ''Politika'' u kulturnom dodatku objavljen je tekst u kome se hvali na intelektualnom nivou popularna folk zvezda Karleuša. Neko tamo polemiše o Karleušinim kolumnama, kako nam ona otvara oči i kako svojom iskrenošću pogađa u samu srž mnogih trenutnih problema. Mogu da se složim sa činjenicom da Karleuša ima svoju publiku ali o Karleuši ne bi smelo da se o njenim dometima u pisanju kolumni govori na intelektualnom nivou u superlativu jer ona je pobogu, to je svim normalnim ljudima jasno, žena koja u životu nije pre svega čitala dela nekih važnih književnika. Njen najveći domet u tom pogledu je neka ekstremno tračerska novina. Od čitanja ''Sveta'' i ''Skandala'' ona nije dogurala dalje. Prema tome, kako može neko takav da piše ''intelektualne'' kolumne? Za neke naše ljude eto, ona postade i ''intelektualac''. Po tim kriterijumima u ovoj zemlji se i to izgleda lako postaje.
Pre jedno pola godine sa jednom ženom sam pričajući o današnjim komercijalnim štampanim medijima rekao da su gotovo svi manje-više skoro identični, a ona je uporno trvrdila da to nije baš tako. Ipak, iako sam smatrao da postoje neke nijanse ali da je u globalu sve žuta štampa, ispostavilo se da se od tada situacija, za tako kratak vremenski period, još više pogoršala. Kakva je razlika između ''Blica'' i ''Skandala'' recimo? U ''Skandalu'' možda ima više tračeva, a i u ''Blicu'' ih ima, možda manje nego u ''Kuriru'' ali ih ipak ima. Svuda izveštavaju recimo o glupostima iz ''Farme''.
Zanimljiva je i poražavajuća istina kako je naš narod sklon da kaže kako nema para i bori se samo za egzistenciju, pa je izgubio običaj da ide u pozorište, na izložbe, da čita knjige... a onda iste te ljude vidiš kako loču po kafićima i prepričavaju tračeve estradnih kreatura. Mnogi se uz to i klade. Interesantno je da su baš na mestima gde su sada kladionice nekada bile kulturne ustanove. Opet je pobedilo tržište. Nema se više para za kulturu. Onda i zvanično treba da je ukinu. Biće nam lakše. Ovako, kultura formalno postoji na papiru, u medijima se priča kako se radi kolko se može ali se opet navodno nema dovoljno novca za nju. Sve to su notorne gluposti. Istina je sasvim drugačija. U kulturu se danas ne ulaže jer nekome tako odgovara.
Branko Radaković