Intervju Ivan Stanić - Dašak fantastike na fotografiji

IS: Fotoaparat nosim samo onda kada imam nameru da slikam. Pokušao sam da nosim fotoaparat u svakoj prilici: tada bih bio rastrzan između fotografisanja i aktivnog učestvovanja u onome što se dešava oko mene. Na kraju sam odlučio da planski slikam. Kad nemam fotoaparat, ni ne mislim o fotografisanju. Eventualno pravim planove o povratku na isto mesto sa fotoaparatom, ukoliko je to moguće. Kada fotografišem započnem sa onim što mi se prvo ponudi, tj. zapadne za oko, ali se gotovo nikad ne zadržavam samo na tome već nastavljam da obrađujem istu temu iz raznih uglova i perspektiva i postepeno prelazim sa šireg pogleda na detalje. Kasnije, u postprodukciji, odlučujem o tome koje fotografije najuspešnije opisuju prizor, objekat ili lice ispred objektiva, kao i moj lični stav prema subjektu. Kadar zavisi od subjekta i teme i ono što je u jednom slučaju dobro u drugom može sasvim da uprska stvar. Postoje razna likovna i iskustvena pravila koja bi trebalo da obezbede da fotografija u najmanju ruku izgleda zanimljivo, i njih se uglavnom pridržavam, a koliko ću pravila kadriranja poštovati ili ih se odreći zavisi od namene fotografije i trenutne inspiracije.

IS: Ah, pokušavam ponekad da namestim moje ćerkice kako bi fotografija izgledala onako kako sam zamislio ali se to najčešće završava mojom frustracijom, ali to ne znači da sam odustao. Kada razgovaramo o ljudima, oni me zanimaju u kontekstu life fotografije, pa je tu bilo kakvo nameštanje besmisleno. Slikam puno i strpljivo čekam dok ne dobijem ono što želim. Ribari i brodić su bili tako namešteni u trenutku kada sam ih ugledao pa sam im zahvalio posle prve fotografije, a za fotografiju „Život na visokim potpeticama“ sam škljocnuo i više desetina puta dok se na vratima nije pojavila prava osoba u pravoj pozi. „Bitka elemenata“ može da se svrsta i u life fotografiju, ali je scena donekle nameštena, tj. model (opet moja ćerkica) je postavljena na određeno mesto kako bi se naglasila kolosalna moć prirode u odnosu na čoveka, sve u želji da izrazim svoju fascinaciju i strahopoštovanje doživljeno pri prvom susretu sa Tihim okeanom.

IS: Eksternu memoriju, dokument, uživanje, opuštanje... Način da drugima pokažem gde sam bio, šta sam tamo video i šta o tome mislim. Naravno, neretko me ljudi iznenade pa u mojim fotografijama vide stvari o kojima nikada nisam razmišljao, barem ne dok sam se bavio konkretnom fotografijom. No nije mi bitno šta posmatrač vidi na mojoj fotografiji. Meni je dovoljno da se pri tome lepo oseća i da ga emocije na neki način pokrenu: da li na razmišljanje o univerzumu, smislu života i stvarima uopšte, na odluku da proputuje svet ili pokupi staru odeću, obuću i igračke i odnese ih u obližnje romsko naselje ili sedne i iskulira uz pivo u prvom kafiću... svejedno.

IS: Ako ne ispadne onako kako sam zamislio, više i ne razmišljam o njoj. Iako neku fotografiju smatram uspelom, vrlo verovatno ću je na neki način doraditi, makar samo da nešto posvetlim ili zatamnim na nekim njenim delovima. Vrlo retko, ili bolje rečeno, gotovo nikad ne iskoristim fotografiju koja je izašla direktno iz fotoaparata. Bez obzira što se „tamna komora“ u digitalnoj eri više ne koristi, njenu ulogu je preuzela „svetla komora“.

IS: Jedne večeri sam čitao članak o kolažnoj fotografiji koji me je inspirisao da se sledećeg jutra oprobam i tako sam napravio moju do sada najuspešniju fotografiju novobeogradskih blokova. Ne mogu reći da mi izrada kolaža pruža veći izazov od „obične“ pravougaone forme fotografije. Prosto sam osetio da su kolaži idealni za urbanu panoramnu fotografiju. Ističu ono što grad u svari i jeste, jedna skladna celina, sastavljena iz bezbroj delova čiju individualnost na neki način treba istaći. Interesantno je da se i kolaži posmatraju na isti način kao i jedna gradska scena. Ne može se sve jednim pogledom obuhvatiti, već mozak sastavlja detalje i vidi celinu. Posle se ide nazad u analizu detalja i tako u krug. Kada gledam kolaže imam mnogo veći osećaj blizine i prirodnosti scene nego ako istu scenu fotografišem na „običan“ način.

IS: Pa konkurs kao da je bio napravljen za mene, tražile su se panoramske i kolažne fotografije. Poslao sam svoje radove i već pomenuti novobeogradski blokovi su zapali žiriju za oko. Za sada je ta nagrada za mene jasan znak da sam na dobrom putu. Pomaže mi da se sa više samopouzdanja posvetim komercijalizaciji onoga što radim.

IS: Iskrivljene linije su posledica efekta širokougaonog objektiva, ili tačnije rečeno širokog ugla snimanja i blizine objekta. Efekat mi se učinio interesantan prilikom prvih snimanja i prvih kolaža i odlučio sam da ga zadržim. Ovaj efekat još više ističe sastavne delove u odnosu na kompletnu scenu.

IS: Moram da priznam da nisam o mojim fotografijama razmišljao u kontekstu fantastike, ali kao što rekoh, nemam ništa protiv da neko i to vidi sve dok se pri tome lepo oseća. Interesantno je da sam baš danas dobio informaciju od jedne kanadske izdavačke kuće da su se odlučili da jednu moju fotografiju iskoriste za naslovnu stranu knjige koja za temu ima fantastiku, tj. fantaziju.1

IS: Volim fantastiku, naročito naučnu, ali se na fotografijama bavim realnim svetom oko sebe. Moram da napomenem da to što ja tu i tamo iskrivim neku ivicu ne smatram fantastikom, niti izmenjenom realnošću. To je prosto način da istaknem poneki detalj.

IS: Ljudi fotografišu, odnosno stvaraju i prikazuju ono što ih zanima i preokupira pa ne vidim da bi fotografima trebalo zabraniti da se bave bilo kojom temom, pa tako i fantastikom. Nisam baš preterano zainteresovan za fantastiku u fotografiji, tj. ono što se po literaturi zove „Altered Reality“ ili „Fantasy“, ali mislim da toga ima prilično.

IS: Fantazija, ili fantastika, ili izmenjena stvarnost je česta tema na mnogim izložbama fotografije. Dakle ima toga dosta a mislim da će toga biti još i više.

IS: Daleko od toga. Tamo gde se nalazim – tu nalazim i temu za fotografisanje.

IS: Mislim da su me putovanje u velikoj meri izmenila, naročito u duhovnom smislu, a pošto su oči ogledalo duše... Naročito su me potresla i na mene uticala putovanja po Africi i Aziji. Mislim da sam postao daleko tolerantniji i naučio sam da se prema drugim kulturama, religijama i narodima odnosim sa mnogo više poštovanja i razumevanja. Osećam se veoma ponosnim što poznajem i kontaktiram sa ljudima sa raznih krajeva sveta. Sa druge strane shvatio sam da je Srbija, ma kako to čudno zvučalo, na veoma visokom nivou u odnosu na dobar do sveta, recimo nekih 5/6, što mi pomaže da sa smeškom gledam na nazovi „probleme“ koji me pogađaju ovde u Srbiji.

IS: Sve to zajedno i još mnogo toga drugog.

IS: Pa pošto ne volim da čitam dosadne biografije odlučio sam da sebe kratko predstavim, u jednoj rečenici, koja će o meni dovoljno da govori, a opet da ostavi mašti čitaoca na volju. Evo nekoliko predloga.

Smatram da čovek ne treba da radi samo jednu stvar u životu već treba da ima mnoga interesovanja. Naročito ne treba da se plaši da proba nešto novo, kada mu ono što trenutno radi dosadi. A snova se ne treba odricati. Možda se nikada neće ostvariti, ali to i nije toliko bitno. Bitno je da ih prosto sanjamo.

Sa druge strane, neko može da pročita ovu rečenicu o meni i da pomisli da sam ja jedna potpuno nesređena ličnost i da ne znam šta hoću od sebe. Pa i to je u neku ruku istina. Biti inženjer u meni zadovoljava glad za rešavanjem problema, ali problema ponekad nema dovoljno, ili ih ima čak i previše, pa mi fotografija ili muzika pružaju utočište u trenucima kada mi dođe da se zapitam „Kog đavola ja ovo uopšte radim?“.

IS: Na poslovnom planu ništa. Prosto uživam u gledanju raznih fotografija, ponekad ih komentarišem, dobijam komentare na svoje fotke...

IS: www.ivanstanicphotography.com

Razgovor vodila